Svetislav Basara
Posle mnogo preganjanja i natezanja – oće piški, neće piški, oće konstituiše, neće konstituiše – Kozačka Skupština Republike Srbije se konačno konstituisala, a čast da u svojstvu najstarijeg poslanika predsedava konstituisanjam pripala je Vladeti Jankoviću.
Nisam, naravno, gledao TV prenos, pa ne znam da li je Vladeta za tu svečanu prigodu zapandrčio White Tie. Što ne znači da do mene nisu doprli odjeci i reagovanja na Vladetinu govoranciju. Prvi odjek i reagovanje dopro je do mene u grobnici „umrle Druge Srbije“ (Bora Ćosić), gde sam u kafiću „Galerija“, depresivan, ali veseo, kafenisao sa pajtašima, koje u „Famoznom“ ponekad pomenem pod kodnim imenom „gospoda babe“.
Prvi odjek i reagovanje, da ne kažem baš aber, donese pajtaš – ime i prezime poznato televizoru N1 – i priopći nam blagu vest da je Vladeta u obraćanju žestoko napušio vladajuće strukture. U međuvremenu, Viber, moj prozor u svet, već se bio usijao. Govorancija je postala viralna sa pretenzijama da se pretvori u istorijsku. Evo nekih Viber poruka: „svaka mu je ka vladičina“, „e, neka im je skresao“, „ovo će razbiti strah“, „ima nade“ i tako dalje i tome slično.
Malo posle, kad na internetu pronađoh i pročitah transkript, bi mi jasno da je žestokom govorancijom Vladeta samo pljuno pod Visoki Prozor, a upljuvak razmazao da Vlasi ne bi videli u kom grmu leži zec.
„Srbija lišena poštenih izbora“, glagoljio je Vladeta, „ne može biti srećna i poštovana zemlja. Poštenih izbora neće i ne može biti dokle god svaki i najudaljeniji građanin Srbije ne bude mogao da na Dnevniku RTS svaki dan vidi šta govori i čini vlast, ali i oni koji nisu na vlasti. Poštenih izbora nema i ne može biti dokle god ima pritisaka, potkupljivanja i nasilja, dokle god se nacionalni medijski prostor ne učini dostupnim svima, dokle god izborne komisije budu čekale da umesto njih odluče vladajući političari, dokle god volja i hir jednog čoveka budu iznad Ustava Srbije“.
Lobotomiranom i kretenizovanom građanstvu i seljaštvu – nota bene: lobotomiranim i kretenizovanim mnogo pre uspona Visokog Carstvija – Vladetine reči su se možda učinile ka vladičine i kao melem na ranu, ali nekolicini nas kojima pamćenje, po profesionalnoj dužnosti, seže dalje od prekjuče, bilo je kao dan jasno da Vladeta kenja „ko foka“, što rekli klinci. Iz sledećih razloga, od kojih nijedan nije proliv, mada svi liče na proliv.
Razlog prvi: da Vladetin ahbab – nažalost nedostupan organima gonjenja – tri minuta posle ponoći šestog oktobra nije po nalogu cincarsko-kalburske čaršije, započeo proces restauracije Miloševićevog režima, da se – uz Vladetino sasluživanje – svim silama nije trudio (i na kraju u tome uspeo) da održi „državni kontinuitet“ – koji je trebalo radikalno prekidati – da, nadalje, svim sredstvima nije opstruirao začetke formiranja stvarnih institucija i nezavisne javnosti, možebiti da Srbija ne bi dostigla „švedski standard“, ali bi zasigurno bila srećnija i poštovanija. Eto toliko. Slogan koji važi za Politiku, važi i za Vladetu.
