Dragan Banjac
Neki dan na Kolarcu visoke uzvanice iz Zagreba. Istoričar, profesor istorije na Sveučilištu, Tvrtko Jakovina, autor „udžbenika za studente i diplomate“, kako je knjigu Budimir Lončar od Preka do vrha svijeta video Ognjen Pribićević. I srpska strana jaka jer su na predstavljanju u Kolarcu pored Pribićevića o delu, na kojem je Jakovina radio šesnaest godina, govorili istoričarka Latinka Perović i njen kolega Petar Žarković.
Ako se izuzme da beogradski izdavač („Službeni glasnik“) nije viđen u maloj sali Kolarca sve drugo je bilo kako valja. Među gostima bivše diplomate, službenici Ministarstva inostranih poslova kojem je Lončar posvetio čitav radni vek, poštovaoci, čak i jedan predsednik Srbije koji ni u dva mandata nije ostavio traga. I ministar koji je u ambasadore proizveo radnika Ministarstva koji je „upravljao“ mašinom za kopiranje.
Na kraju je govorio glavni lik Tvrtkovog dela. Navrle su suze. Dan kasnije u svom stanu Latinka Perović drži svoje beleške. Kaže da joj je protekli april bio „veoma naporan“ i da se opirala, ali Lončar je, kaže, tražio da dođe i kaže „samo dve rečenice“…
O te dve rečenice čitaoci Foruma mogli su da se obaveste, ovde samo još jednom ono što nije htela (mogla) da prećuti. Rekla je da je Lončar bio veoma omiljen u Beogradu, ali da ga je taj grad ispratio kemenicom u prozor prilikom novogodišnje večere sa prijateljima u njegovom stanu.
Za takve „ispraćaje“ Beograd se specijalizovao. Lončaru kamenica u prozor, Mirku Kovaču fotoaparat u glavu…
Budimir Lončar (1924) je govorio poslednji iako je kanio da ne govori posle izlaganja prethodnih govornika, posebno gospođe Latinke Perović. Bez obzira na odmakle godine ustao je da bi iskazao zahvalnost prisutnima. Onda je najbolji jugoslovenski diplomata (za koga je najveći Koča Popović) rekao da mu pri svakom dolasku u Beograd navre uzbuđenje. U njemu je počeo karijeru, upoznao svoju Janju, u Beogradu su im rođeni Srđan i Ivan, završili fakultete… U Beogradu je, reče, doživeo najviša priznanja ali i najteže dane.
Lončar nije skrivao tugu što nije sprečeno srljanje Jugoslavije u krvavi rat, ali da (mu) ostaje uteha da je ona bila veliki i složen politički projekt, bila poštovana na svetskoj sceni i da je valjalo truda graditi je.
I suze su samo navirale, maramica se nakvasila.
Jedan mlađi pokvarenjak koji je sedeo blizu to je razumeo kao njegovu „slabost zbog godina“. Kakva tupavost potencijalnog crtača generalovog murala!
Ilja Grigorijevič Erenburg piše u Francuskim sveskama da su „Francuzi uvek umeli da privuku svojoj kulturi došljake iz drugih zemalja. Italijan Lili stvorio je francusku operu. Poljakinja Marija Kiri igrala je veliku ulogu u razvoju francuske fizike. Slikari – Englez Sisli, Holanđanin Van Gog, Španac Pikaso, Italijan Modiljani, Rusi Šagal i Sutkin. Pesnik Heredija je sa Kube, Grk Papadijamentopulos pod pseudonimom Žan Marea, Gijom Apoliner (Poljak kastrovicki)“.
Beograd i Srbi u tome nisu „umešni“.
Naježim se od pomisli šta bi bilo da je kojim slučajem ova zemlja velika i moćna.
