Piše: Branka Mihajlović
Srećem dragog kolegu, jednog od onih koji su ostali svoji u vremenima masovnih posrnuća. „Kako ste“, neoprezno izgovorih, pa se setih da sam sebi svojevremeno obećala da ga nikad više neću to upitati. Jednom kad smo se sreli, a bilo je to ne tako davno, na to pitanje je najpre odćutao nekoliko dugih trenutaka. A onda rekao. A šta biste Vi odgovorili da Vas to upitam? I na taj način je sve rekao. I kako je on i kako sam ja.
Ali sada, moj kolega ushićeno, kakvog ga nikad nisam videla, a srećemo se od davnih 80-ih, odgovara. „Ja sam optimista. Ja, koji sam po prirodi pesimista, ja sam optimista“. A zatim uzvraća opet istim pitanjem. Zbunjena njegovom vedrinom, smušeno odgovaram.
Oko mene mnogo onih koji mrače, pa i ja tako u poslednje vreme.
Mnogo je nestrpljivih a to ne ide tako. Ali nepovratno se kreće u dobrom smeru, tako nekako odgovori Ivan kome je dodatnu energiju ulio čuveni Adam Mihnjik. Ne skrivajući nekakav dečački ponos što je imao priliku da razgovara sa legendarnim poljskim intelektualcem za najnoviji broj nedeljnika Vreme.
Na sceni je kod nas podela na optimiste i pesimiste, vraća se na domaća dešavanja i ne znajući prevodi me lako u svoju grupu.
Bio je to susret u blizini bioskopske dvorane u koju ćemo ući da odgledamo Bluma Jasmile Žbanić o jednom socijalističkom, ne samo privrednom, gigantu iz onog vremena. Film za rubriku „verovali ili ne“.
Verovali ili ne da je postojala jedna zemlja u kojoj se dostojanstveno živelo. I sa kojom ama baš ništa više nemamo zajedničko. Izuzev sećanja generacije koja odlazi.
Potpuni diskontinuitet. Za sada, rekli bi optimisti.
Okončava se slučajni susret.
Iz Krunske, nekadaṣ̌nje ulice Proleterskih brigada, ulazim u Kneza Miloša preko puta nekadašnjeg Pionirskog parka, odnedavno prevedenog u Ćacilend da bih sat i po provela u nekadašnjoj Jugoslaviji uz nestvarnu priču o nekadašnjem Energoinvestu iz nekadašnje Bosne.
