Rajko Milošević
„Tamo gde su nemački nacisti ili hrvatske ustaše imale potpunu vlast svaki Jevrejin, bez obzira na bilo šta, bio je osuđen na pogubljenje. FILIP DAVID koji je na početku rata imao samo godinu dana ipak je preživeo.
Kako? – upitao je nedavno preminulog poznatog pisca novinar Radio Beograda Rajko Milošević.
„Moj otac je bio poreklom Aškenaz, to su Jevreji Zapadne Evrope, a moja majka je bila Sefard. To su bile dve različite kulture i bio je skandal kada je moj otac zaprosio moju majku tamo negde 1935/36-te godine a upoznali su se na nekom dobrotvornom balu. Majka je u svojoj porodici pored srpskog govorila ladino, to je taj španski pre reforme španskog jezika i kada je trebalo da mi deca nešto ne treba da čujemo govorila na ladino, a moj otac je, opet, govorio poljski, govorio je jidiš. Potpuno dve različite kulture. Otac je bio sudijski pripravnik, prvo zaposlenje dobio je u Peći a onda se kao sudija preselio u Sremsku Mitrovicu (1938) i tu nas je zadesio rat, zapravo moje roditelje jer sam rođen dve godine kasnije. Otac je bio dosta poštovan u toj zajednici, jevrejskoj posebno, a tek kasnije sam saznao da je bio i predsednik sremskomitrovačke opštine. Mi smo bili „sekularni Jevreji“, bili smo praktično ateisti, nisam u tom duhu vaspitavan nikad, ni posle rata…
Spadam u tu generaciju ratnu, dečju… Kada je došlo do napada na Jugoslaviju i posle, 1945-e, to je bilo jedno detinjstvo bez detinjstva da takol kažem. Kada je okupirana Jugoslavija taj deo, Sremska Mitrovica, potpadao je pod Nezavisnu državu Hrvatsku. Kako rekoh, moj otac je bio sudija i bio je vrlo poštovan sudija i ovi njegovi u sudu su ga vrlo poštovali ali su mu odmah skrenuli pažnju da dolaze teška vremena pošto smo mi jevrejska porodica, da bude veoma oprezan i da mora u određenim situacijama da vidi šta će i kako će. Bili su čak spremni i da mu pomognu kada su odmah brzo po okupaciji uvedeni antijevrejski zakoni koji su predviđali da se mora nositi žuta traka, da se svi koji su zaposleni moraju da se registruju… Otac i majka su odlučili da ne nose tu žutu traku i tada niko nije verovao da može doći do velikog pogroma, ali stvari su se menjale… Svi građani jevrejskog porekla morali su da idu na neke radove, moj otac je morao da napusti svoj posao i da ide na obalu da utovara bodljikavu žicu. Jednog dana majka je otišla da nešto pomogne, tu su bili nemački stražari i ustaški. Otac je zatražio da mu donesu malo vode, ona je donela flašu vode ali stražar ju je, iako je bila sa detetom, grubo odgornuo i rekao da će i ona morati da se pridruži radnicima…
Preko nekih prijatelja otac je dobio dozvolu za putovanje, da ide za Beograd, misleći da je bolja situacija. Kad su došli u Beograd videli su da je još gore i tu su počeli progoni i onda su odlučili da se vrate u Sremsku Mitrovicu i otac je mislio da treba da se sklonimo negde u unutrašnjost Srbije. Imali su prijatelja, „folksdojčera“, zapravo Nemca građanina Srbije ali koji je nio Nemac koji je protiv Hitlera i on im je omogućio vezu u selu Manđelos i da polako krenemo…
Više u tonskom polusatnom zapisu koji je tokom razgovora sa Filipom zabeležio novinar Rajko Milošević. (Portal Forum se zahvaljuje kolegi Miloševiću i Radio Beogradu na ustupljenom materijalu).
Dragan Banjac
