недеља, јул 21, 2024

ŠTA SU GOVORILI Žarko Korać: Kraj utopije ili skica za neurotično društvo

Slične objave

Podeli

Ponekad se čini da istorijska nauka ima grandiozni zadatak da razvoj civilizacije
prikaže kao pobedu racionalnog u nama, da što je veštije prikrije duge periode ništavila i
dominacije bolesnih ili isključivo nagonskih dela čoveka. Ipak, naučna objašnjenja ne
mogu da prikriju da nam smisao nekih istorijskih događanja, i pored najbrižljivijih
objašnjenja, izmiče. Navedimo bar dva primera.

Žarko Korać (Foto: portalforum.rs)

Kada je u utorak, 27. novembra 1095. godine, na crkvenom saboru u francuskom
gradu Klermonu, papa Urban II pozvao zapadno hrišćanstvo da »spase Hristov grob«,
teško da je i on sam mogao da sluti da će pokrenuti lanac događaja koji će trajati do XIII
veka. Uzvik »Deus vult« gotovo mistično proširio se među masama feudalne Evrope.
Pojavili su se i proroci, među njima je bio najpoznatiji Petar iz Amijena, zvani Petar
Pustinjak, koji je svojim propovedima skupio više od 14.000 seljaka. Ta masa, ogromna
za ono vreme, kao u transu krenula je za njim. Zdravi, ali i bolesni, odrasli, ali i deca,
bogalji, slepi, svi su krenuli na dugo i neizvesno putovanje. To je posle biblijskih
vremena bio najočigledniji primer kombinacije verskog zanosa i manipulacije harizmom.
Ali, kako stvarno shvatiti šta se zbivalo? Zverstva koja je ta masa usput učinila? Ipak,
Evropa je dramatično upoznala snagu opijenosti masa i njen rušilački bes. Možda je to
prva i najvažnija lekcija koju moramo da savladamo ako želimo da shvatimo naš sadašnji
trenutak.

Drugu lekciju nudi nam XVII vek koji je, uprkos proklamovanoj verskoj
toleranciji, Nantskom ediktu iz 1598. godine i svetovnoj politici kardinala Rišeljea,
Mazarena i Kolbera, dozvolio da širom Evrope bude spaljeno 50.000 veštaca i veštica.
Kako ističe Robert Mandru, za analizu duhovne klime koja je omogućila da pravnici i
erudite podržavaju spaljivanje veštica a sudije vešticama sude, mora se imati u vidu
ogromna promena nastala reformacijom i verskim ratovima u XVI veku. Krv koja je tekla
francuskim gradovima menjala je verska osećanja. Đavo je postao svakodnevno prisutan
preko svojih jeretičkih poslušnika, dok su nemiri u državi ostavljali francusko selo bez
državnog i verskog nadzora, što je omogućilo da se u vreme ratova vrati
srednjovekovnim ili čak paganskim praznovercima.4 Žan Boden, pravnik i filozof iz
Anžuja, u svom delu Demonomanija veštica objavljenom 1580. godine, ne samo što
opravdava progon veštica i veštaca već i upozorava na njihovu beskrajnu prevrtljivost,
što u praksi čini optužbu za veštičenje neporecivom. Ne zaboravimo da je ovo vek jednog
Dekarta i velikog uspona nauke, pa ipak ljudi pokazuju zaprepašćujuće odsustvo kontrole
svoga straha. Verski ratovi i razaranja na prelasku iz XVI i XVII vek učinili su da
osiromašeno francusko selo oseća prisustvo đavola. Okruženo neprozirnim omotačem
straha i neznanja, ostavljeno sebi i strahom podstaknutoj mašti, ono se brani verom u
đavola. Đavo je ovde samo istorijski izraz iracionalnog objašnjenja koje će se i kasnije
pojavljivati u ne manje drastičnim oblicima, posebno za vreme fašizma.

Zapravo, u fašizmu imamo kombinaciju psihološke suštine oba navedena
istorijska događaja – strah od siromašenja i raspada društvene organizacije koji vodi veri
u doslovno natprirodno i zanos masa koje svoje izbavljenje vide u mesiji. Čini se da već i
obrisi ovako shvaćenog fašizma zahtevaju pažljivu analizu nesvesnih mehanizama jer
racionalnom tumačenju izmiče značaj iracionalnog u čoveku.

Već je Vilhelm Rajh u Masovnoj psihologiji fašizma ukazao na manipulaciju
nesvesnim kao na osnovnu polugu nastanka fašizma. Dakle, ne samo objektivne
okolnosti – ekonomske, istorijske i društvene, već i ono što se naslućuje, ali se bez
poznavanja psihologije ne da shvatiti: iracionalno u čoveku kao osnova za izgradnju
specifičnog oblika totalitarne vlasti. Na nekoliko stranica Rajh briljantno skicira uspon
Hitlerovog političkog programa, polazeći od njega samog. Zadržimo se nakratko na ovoj
analizi. Njenu polaznu osnovu čini lucidna Rajhova opaska da je Hitlerova lična pobuna
istovetna pobuni nemačkog srednjeg staleža, ona je, paradoksalno, pobuna protiv
autoriteta uz istovremeno njegovo priznavanje i podvrgavanje njemu. Hitler uočava da je
nemačkom narodu bio potreban novi pogled na svet koji bi zastupala partija organizovana
kao jurišni odred. U Mein Kampfu Hitler piše: »Što sam se tada više bavio mišlju o
nužnoj promeni držanja državnih vlasti nasuprot socijaldemokratiji kao trenutnom obliku
zasnivanja marksizma, to sam više primećivao nedostatak upotrebljive zamene za tu
nauku. Šta bi se moglo dati masama kada bi, uzmimo, socijaldemokratija bila slomljena?
Nije postojao ni jedan pokret od koga bi se moglo očekivati da će pod svoj uticaj dovesti
velike skupine radnika koji su ostali bez vođe. Besmisleno je i više nego glupo misliti da
će internacionalni fanatik koji je izašao iz klasne partije odmah preći u neku građansku
partiju, dakle u novu klasnu organizaciju«.5 Hitler zato ne nudi samo novi tip političke
partije već i pogled na svet, koji se oslanja na elemente tradicionalnog života i njegove
vrednosti što često, potisnuto, počivaju u čoveku. Izdvojimo bar dva elementa.

 

Jedan od njih je obnova patrijarhalnog seoskog morala i antiurbani stav: »Nikada
ne možemo dovoljno visoko da cenimo mogućnost održavanja zdravog seoskog staleža
kao fundamenta cele nacije. Mnoge naše današnje nevolje samo su posledica nezdravog
odnosa između seoskog i gradskog stanovništva«.

Drugi element je rasna teorija. Njoj Hitler naravno posvećuje dosta pažnje u
svojoj knjizi: »Neizbežna pretpostavka zdravog života jednog naroda je nerazrušiva veza
krvi i tla. Međutim, uprkos ideologiji po kojoj je »opšte dobro pre vlastitog« i
korporativnoj zamisli fašizma, osnovni elementi fašističke ideologije ostaju
individualistički, kao »princip vođe«, politika porodice i slično. Upravo princip vođe
ukazuje ne samo na patrijarhalni karakter ustrojstva vlasti, već i na duboke nesvesne
potrebe kojima se vođa obraća. »Narod je u pretežnoj većini usmeren i sklon femininosti;
pa je njegovo mišljenje i delovanje više vođeno emotivnim podsticajima nego trezvenim
razmišljanjem. Taj osećaj nije, međutim, složen. Nema tu mnogo diferencijacija, nego
samo pozitivno ili negativno, ljubav i mržnja, pravda ili nepravda, istina ili laž, a nikada
pola ovako, pola onako ili delimično, itd.«

Tako već Hitler uočava da je vođa otac, pa, shodno ulozi oca u porodici, ima
funkciju određivanja dozvoljenog i zabranjenog, posebno u sferi seksualnosti. Već i sama
ideja rasne teorije ima nešto seksualno u svojoj prirodi, pa nije slučajno što se stalno
pojavljuju sintagme lična čast, čast roda, čast naroda i slično. (S obzirom na to što je kod
nas sličan proces započeo obnovom »kosovskog mita«, ne može biti slučajno to što se u
njegovom korenu nalazi »slučaj Martinović«, kao i neprekidno pozivanje na dokazane i
nedokazane slučajeve silovanja.) Rasna teorija, sa svojom kvazinaučnom biološkom
argumentacijom, služi kao objašnjenje svega – »panacea« za svaku istorijsku situaciju:
»Mešanje krvi i time uslovljen pad rasnoga nivoa jedini je uzrok odumiranja starih
kultura, jer ljudi ne propadaju zbog izgubljenih ratova, nego zbog gubitka otporne snage
koju ima samo čista krv… Cilj za koji se borimo tokom rata bio je najuzvišeniji i najsilniji
koji se za čoveka može zamisliti: to je sloboda i nezavisnost našeg naroda, osiguranje
ishrane za budućnost – i čast nacije«. I konačno: »Ono za što se moramo boriti je
osiguranje opstanka i proširenje naše rase i našeg naroda, ishrana naše dece i očuvanje
čistoće krvi, sloboda i nezavisnosti otadžbine, da bi naš narod mogao sazreti za
ispunjenje misije koju mu je dodelio tvorac univerzuma«.

Žarko Korać (Foto: portalforum.rs)

Reč misija logički završava i u psihološkom smislu ogoljuje stvar, govor postaje
otvoreno paranoičan. U našim uslovima može se naći mnogo primera ideje o »nebeskom
narodu« ili »nadistorijskom trenutku« koje takođe svedoče o ubeđenosti u misiju
vlastitog naroda. One služe i za na izgled neobičnu i istorijski neutemeljenu analogiju
između sudbina jevrejskog i srpskog naroda koja naravno počiva na prihvatanju
starozavetne ideje »izabranog naroda«.

Naravno, određenjem ovog govora kao paranoidnog primakli smo se razumevanju
njegove psihološke suštine, ali istovremeno postavili smo i nova, znatno teža pitanja.
Nema sumnje da paranoidni govor ukazuje na golemi osećaj nesigurnosti i progonjenosti
ali se postavlja pitanje: s koje strane? Za onoga ko ovako govori, stvar je jasna –
opasnosti su spolja i one se obično izražavaju u vidu zavere. Recimo da je već i
neprekidno naglašavanje zavera (a zanimljivo, uvek vrlo »providnih« zavera) oblik
paranoidnog govora. Ali, bilo bi uputno suočiti se sa činjenicom da su spoljne opasnosti
najčešće eksternalizacija unutrašnje ugroženosti. U nemogućnosti da je rešimo, mi je
samo premeštamo spolja. To je odbrana kratkoga daha, ali omogućava posmatraču da
bolje razume šta se dešava unutra i šta će se dešavati. Ako se vratimo Rajhu, moramo se
složiti sa njim da je psihološki nezrele mase patrijarhalna porodica učinila nespremnim da
bez pomoći autoriteta (oca) izlaze na kraj sa svojim potrebama. Kada From govori o
»bekstvu od slobode«, on u stvari izražava istu misao – kako samostalno regulisati svoje
potrebe, od kojih su mnoge nagonske prirode, a da ne pobegnemo pod skute novog
autoriteta. Ali postoji jedna važna razlika koju ni Rajh ni From ne uočavaju dovoljno.
Naredni autoritet (vođa) nužno mora biti gori, jer su potrebe i nagoni već oslobođeni, oni
ugrožavaju našu okoštalu i nefleksibilnu strukturu ličnosti, oni se moraju »brzo i odmah«
potisnuti. Zato »konkurs« za novi autoritet traje tako kratko i zato novi autoritet mora
imati i jedno novo svojstvo – on naime mora biti nekrofilan. Oslobođene potrebe nas do
te mere ugrožavaju da moraju delovati smrtonosno. Njih mora regulisati autoritet koji
dobro zna na vlastitom primeru šta znači biti ugrožen od spontane snage nagona. Ključna
reč je kontrola. Ali budući da je potpuna kontrola potreba nemogućna, i da one, u
rušilačkom besu, zbog sve žešćeg potiskivanja izbijaju na površinu, autodestrukcija se
pojavljuje kao sve realnija opcija.

Žarko Korać (Foto: portalforum.rs)

Naravno, destrukciji se odupire sila života u nama. Frojd bi rekao naš eros. On je
danas nažalost slab. Gotovo je neumesno govoriti i javno i privatno o ljubavi, sreći ili
zadovoljstvu. Mi smo društvo ljudi koji su zaboravili da se smeju, koji pogureni, teško
dišu i rđavo spavaju. Naši politički lideri su nesposobni da se osmehnu i oni nam umesto
osmeha nude preteća keženja. Sadistički psihopati postaju narodni tribuni. Slušajući
njihove govore, čovek se pita da li će oni, poput vođe u Čaplinovom »Velikom
diktatoru«, da zalaju.

Demokratija podrazumeva demokratske ličnosti, što se često zaboravlja.
Tolerancija i razumevanje suprotnog uče se, naravno, ali oni moraju imati izvesno
uporište i u vlastitoj ličnosti. Jedno od tih uporišta bila bi sposobnost prepoznavanja ove
nekrofilne submisije spoljnom autoritetu, umesto izgradnje unutrašnjih mehanizama
regulacije potreba. Mora nas duboko zabrinuti to što većina ljudi danas ne prepoznaje ovu
veličanstvenu lakoću s kojom su svoje sudbine poverili drugome.

Određeni tipovi politike naravno beskrupulozno manipulišu našim strahom od
novoponuđene slobode. Mi se bojimo prava na izbor jer se bojimo konsekvenci od
greške. Lakše je krivicu svaliti na spoljni autoritet nego se suočiti sa vlastitom
odgovornošću. Tu prazninu unutrašnjeg osećanja odgovornosti ništa ne može stvarno da
ispuni osim slepe pokornosti autoritetu. I što se vođa bude pokazivao nemoćnijim da
spreči naše strahove, to ćemo mi biti potišteniji ili agresivniji. Ne radi se samo o
paranoidnom govoru, submisiji vođi i dominaciji nekrofilije. Ima i drugih elemenata koji
pokazuju da smo društvo u regresiji i da sve dublje tonemo.

Psihopatologija naglašava da postoji značajna veza između stavova prema sebi i
mentalnog zdravlja. Obično se ističe da postoje četiri glavna izvora samopoštovanja:
osećanje značaja koje se zasniva na prihvatanju od strane drugih ljudi; svest o sopstvenoj
sposobnosti zasnovana na prošlim i sadašnjim postignućima; osećanje moći zasnovano na
sposobnosti da se utiče na druge ljude; i osećanje vrline koje proističe iz pridržavanja
sopstvenih moralnih i etičkih standarda. Ako samo letimično analizujemo način na koji o
nacionalnom interesu pišu sredstva informisanja, lako ćemo uočiti da se izrazito
prenaglašavaju sva četiri elementa: mi smo izvanredno značajni i sposobni, a naša moć da
kontrolišemo istoriju zasniva se na našoj istorijski dokazanoj pripadnosti vrlini. Nažalost,
stvarno samopoštovanje je obrnuto proporcionalno ovim, blago rečeno, preteranim
tvrdnjama. A izvori se pre svega moraju tražiti u krvavom raspadu države i društva kome
prisustvujemo. Ovi dramatični i tragični događaji, kao i u XVII veku, traže svoje veštice i
vešce. Utopiji u kojoj smo živeli došao je kraj. Fukujama čak govori o kraju istorije
pokušavajući da objasni slom komunizma u istočnoj Evropi. Umesto utopije, da bismo
izbegli da se suočimo sa realnošću, izabrali smo neurotsku regresiju i autoiluzije, ono što
Frenkel-Brunsvik zove mehanizmom samoobmane. Nije stoga slučajno što su najveće
varalice postali proroci; mi želimo, i što je najgore, moramo da im verujemo. Mi se ne
usuđujemo da ih pozovemo na odgovornost jer je sve bolje od otrežnjujućeg kontakta sa
realnošću.

I zato je mogućno da se život odvija gotovo normalno dok na sto ili dvesta
kilometara od vas ginu ljudi i uništavaju se čitavi gradovi. Neki ljudi se bave sportom,
šetaju ili popravljaju automobile dok oko njih promiču drugi ljudi, izbezumljenog
izgleda, koji su izgubili svoje domove i imovinu, koji nemaju vesti o rođacima i
prijateljima i koji slute svoju tragičnu sudbinu. Mehanizam samoobmane dovodi do
čudovišnih stvari: do potpune negacije realnosti, pa čitavo društvo liči na orkestar sa
»Titanika« koji svira dok brod tone. Izgleda da je Andrićev bife »Titanik« doslovnija
paradigma naše sudbine nego što mi i slutimo. Samoobmana nas dovodi do potpunog
ignorisanja činjenica, tako da čitavo društvo počinje da počiva na lažima i pobeđuje.
Orvelova parola: Laž je istina a istina je laž. Kao drogirani, ljudi ne mogu bez svog
dnevnog obroka lažnih informacija, jer je neophodno da ostanu omamljeni.

Upravo zato najgore se osećaju otrežnjeni – oni vide ali nemaju kome da kažu.
Otuda naše osećanje usamljenosti. U svetu neurotičara, najteže je zdravima. Možda je
Sartr u pravu kada kaže da je čovek strast koja ničemu ne služi. Ali jedna od najvećih
čovekovih strasti ipak je traganje za istinom. Ovaj rad zato i posvećujemo onima koji
vide, onima koji danas znaju ono što će većini biti poznato sutra, kada bude kasno.

D. B. 

(Druga Srbije, deset godina posle 1992-2002)