Neprestana težnja i praksa ideologije po kojoj smo se doskora vladali sastojale su se u tome da se čitavo društvo stavi pod kontrolu kako bi se ostvarilo njegovo jedinstvo. Koren ove težnje i prakse je stari plemenski zahtev da se sve stavi »pod jednu kapu«.
Tako je postepeno čitavo društvo stavljeno pod kapu jedne ideologije, pojedini njegovi delovi pod komesarijate iste ideologije, a Društvo književnika pod upravu koja je bila ispostava te ideologije.
Zauzvrat, Društvo književnika je imalo obezbeđene fondove, pisci osiguranja, stanove, nagrade, stipendije.
Međutim, čak i pod pretpostavkom da su »svi« pisci bili ideološki istomišljenici, a
ponekad se tako činilo, zacelo nisu svi bili estetski jednomišljenici.
To je bila pukotina koju je ideologija – nemajući kud – tolerisala, pod uslovom da
se ne širi dalje od estetike. Pokazalo se da joj je to čak korisno, jer je stvaralo privid
„demokratije“ i „pluralizma“.
Takva »demokratičnost« i »pluralizam« dolaze u ozbiljnu krizu kada pojedini pisci počinju bivati kritični prema samoj ideologiji i njenim reperkusijama u društvu. Tada nastaju nesporazumi i dolazi do prvih ozbiljnijih odvajanja od Udruženja književnika. Ali nova se ne osnivaju, jer se ne dozvoljava razbijanje Udruženja.
Tada dobijamo prve nezavisne (slobodne) pisce. Njihov otpor da se stave pod »jednu kapu« javno ili prećutno se kažnjava na razne načine.
U redakcijama izdavačkih kuća, u redakcijama književnih časopisa, u redakcijama književnih listova, uostalom, u redakcijama svih kulturnih institucija sede ljudi potpuno
različitih estetskih i ideoloških uverenja, koji treba da donose »jedinstvene« odluke.
U odborima za sahranu poznatih pisaca i umetnika neizostavno se nalaze i pisci sasvim suprotnih književnih uverenja, pa čak i protivnici onoga kome treba da odaju poslednju počast.
Ivo Andrić je sahranjen sa petokrakom i crvenom zastavom na kovčegu.A pošto se spoljašnja dekoracija promenila:
Danila Kiša sahranjuje čitava svita popova sa crnim zastavama i episkopom Radovićem na čelu;
A preko kovčega Vaska Pope položen je krst, itd.
To su nonsensi.
Sistem pod »jednom kapom« slikovito je otkrio svoje protivurečnosti i svoju neodrživost.
Međutim, samo manji deo pisaca i kritike zahteva stvarnu demokratizaciju, dok onaj veći, i grlatiji, traži samo – zamenu ideologije. Umesto istrošene i neostvarene »internacionalne«, zahteva se uspostavljanje zdrave, zapostavljane nacionalne ideologije.
Dolazi do promene: pobeđuje nacionalna ideologija sa jakim primesama nacionalističke ideologije. Tu ne bi bilo ničeg neprirodnog, da se u samoj strukturi Udruženja nešto promenilo, da ono i dalje nije ostalo »pod jednom kapom«. Nije se, međutim, promenilo ništa. Štaviše, neodrživi sistem »pod jednom kapom« dobija novi impuls, potvrdu, i učvršćuje se još više. Žilava ideologija plemena ponovo nalazi svoju adekvatnu formu.
Ali broj pobunjenih pisaca se uvećao; oni pokušavaju da izmaknu ispod kape i da se okupe u društvu nezavisnih pisaca, koje ne može da opstane usled stvarnog nedostatka demokratije i pluralizma.
Eto nas ponovo na početku; zato dižemo glas.
Mi zastupamo pluralizam u kulturi i umetnosti.
Mi kažemo: više se ni pod kakvim izgovorima ne može izbegavati ili direktno nemogućavati priznavanje i afirmacija sve raznovrsnosti i različitosti naše kulture i umetnosti; naprotiv, mi tražimo da one na još plodotvorniji način utiču na njihov razvoj i učvršćenje kao celinâ i kao svakog pojedinog dela.
Mi se stoga borimo protiv mamutskih i sveobuhvatnih institucija kulture koje zaklanjaju perspektivu i onemogućavaju razvoj. Krajnje je vreme da se afirmišu individualne sklonosti i posebni afiniteti. Više se ne može osporavati to da je svaki koncept u startu ravnopravan i da ima pravo na svoju afirmaciju u kulturnoj javnosti i da samo njegova delotvornost treba da bude kriterij njegove opravdanosti.
Ogromna društvena sredstva koja su uložena u zgrade, inventar, štamparije, grafičku opremu, elektroniku, trgovačke radnje, reklamu, a posebno ona sredstva koja se akumulišu u fondove kulture, prosvete i umetnosti – ne mogu naslediti, prisvojiti i njima raspolagati samo oni koji su ostali uz vlast i njenu jednoobraznu ideologiju, niti oni koje ta vlast podržava.
Kada je reč o nepokretnostima i fondovima kulture, oni moraju biti raspoređeni na onoliko delova koliko ima organizovanih grupa ili nezavisnih projekata u toj oblasti, po kriterijumu brojčanosti grupa.
Tražimo nešto što je najprirodnije. Ne zahtevamo sve, već samo deo koji nam pripada. Kad se naša organizacija uveća tražićemo proporcionalno više.
Pošto više ne možemo da budemo jedno, to jest »pod jednom kapom«, tražimo da se sve što je bilo zajedničko podeli na sve, odnosno prema veličini delova.
Mi tražimo deobni bilans koji će pravično pokriti sve tendencije.
U oblasti kulture zadržali su se najjači monopoli.
Simboli tih monopola su, pored udruženja, zajednica, društava, zadruga – i radio i televizija. Nepravda po kojoj sve pripada samo jednome ovde je izražena najdrastičnije i
na najvulgarniji način. Ako čak i izostavimo političko-informativne programe, ta nepravičnost i nesrazmera skoro se nimalo ne smanjuju. U tim institucijama su bezbrojni
urednici došli na ta mesta bez potrebne javne verifikacije, uzeli u svoje ruke pravo da
određuju kulturne prioritete i, čak, vode brigu o nacionalnoj kulturi i obrazovanju. Istini
za volju, nije možda toliko reč o tome da bi radio i televizija trebalo da se bave nekakvim
drugim temama i drugim velikim imenima, jer ih je, avaj, tako malo, koliko o mogućnosti
različitih interpretacija kako bi se upravo izbeglo to da svaka tema nosi pečat jednoobraznosti vladajuće ideologije, pa čak i dnevne politike; u ovim institucijama samo
je jedna ideologija preko noći zamenjena drugom, koja na isti način onemogućuje različitost interpretacija kao i ona prva.
Na televizijskim i radio-talasima imamo dovoljno kanala i emisija, pa je utoliko
lakše otvaranje procesa pluralizacije kulture. Mi to zahtevamo u ime pretplatnika, koji
imaju pravo na različita viđenja kulturnih činjenica.
Demokratizacija u kulturi još ni izdaleka ne funkcioniše; treba najpre obaviti teške fizičke poslove. U toj smo fazi.
Takoreći uz pomoć buldožera i gole fizičke snage treba načeti i, jednu po jednu, transformisati te glomazne jednoobrazne i sveobuhvatajuće institucije kulture, te tvrđave
licemerja, osrednjosti i laži.
Kad je pak o onom težem delu posla reč – o našoj duhovnoj obnovi – to će biti proces dugotrajan i mučan.
Što se nas tiče, mi počinjemo odmah.
Druga Srbija – deset godina posle 1992 – 2002
