среда, мај 29, 2024

ŠTA SU GOVORILI Olivera Milosavljević – O nacionalnim mitovima i stereotipima

Slične objave

Podeli

Olivera Milosavljević (1951 — Beograd12. oktobar 2015) bila je srpska istoričarka i profesorka socijalne istorije na sociologiji Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavila se istorijom Srbije i Jygoslavije u 20. veku.

Zanimljivo da ove priče, mitološke slike nisu statične i nisu uvek na isti način bile prisutne. Mogao bi se steći utisak da se tako “uduvek”, makar od kada postoji istorija, od XIX veka pisalo. Nije isto, današnja percepcija “Turaka”, kako je to u našoj istoriografiji stajalo se razlikuje bitno od percepcije koju su imali naši istoričari u devetnaestom veku.

Tragajući za nacionalnim stereotipima koji su kod nas šireni, pre svega kroz istoriografiju prvenstveno u drugoj polovini devetnaestog veka kada se prvi put piše ta vrsta knjiga, naišla na dva kontradiktorna stereotipa o Turcima kako su tada i oni govorili. Jedan je, naravno, tursko ropstvo, da su Turci vekovni neprijatelji a drugi je turska tolerancija. Gotovo svi naši autori XIX veka su potencirali tursku toleranciju i to je nešto što se potpuno izgubilo u XX veku. Hoću da kažem, koliko su ovi mitovi, koliko god imali temelja u kod devetnaestovekovnih pisaca, u stvari, današnja slika koju su ostavili autori s kraja 19-og i s početka 20-og veka se bitno razlikuje. Oni će u v e k napisati da su Turci najtolerantniji narod. Razlog je, kako oni kažu, upravo u očuvanju pravoslavlja. Ne kažu verska nego turska tolerancija i to prosto pripisuju kao karakter onome što oni nazivaju Turci.

Tačno je ovo, osveta Kosova, Dušanovo carstvo, to su neke sintagme koje se ovde javljaju od XIX veka, to je sve ovde, ta mitološka slika iskonstruisana. Devetnaesti vek je vek nacionalizma kada svi kraću da traže granicu sopstvene nacije, to se dašava i na Balkanu, traže svoje temeljne principe u srednjem veku, to je onaj herderovski princip – samo nacija koja je u srednjem veku utemeljena može da ima budućnost.

Isto tako se kroz XX vek menjaju te uporišne tačke na koje se nacionalizam pozivao. Navešću tri primera do koje mere aktuelna politika u stvari određue mitološku sliku prošlosti. Najkarakterističnija sintagma danas je Kosovo je srce Srbije. Devedeseih godina bio je da se Beograd brani u Kninu, to je bila rečenica koja je određivala politiku a početkom dvadesetog veka, u vreme balkanskih ratova ta rečenica je glasila Drač je srpska luka. Dakle, potpuno treći pravac ekspanzije i treći temelj identiteta koji je trebalo da se usadi kao opravdanje za aktuelnu politiku koja se vodi.

Ne mogu da govorim o istoriji kao o nečemu što je kompaktno ili da istoričare gledam kao neku celinu. Postoje podeinci koji iaju svoje interese da se na određeni način bave prošlošću a ono što mene u svemu tome najviše zabrinjava to je što sam duboko uverena da pojedini istoričari koji instrumentalizuju svoje bavljenje istorijom su potpuno svesni da to rade. Ne verujem da istoričar koji izađe na televiziju i kaže: Drugi svetski rat je počeo napadom Sovjetskog saveza i Nemačke na Poljsku da veruju u to što kažu. Ili istoričar koji svedoči na suđenju da nije bilo kolaboracije u nekom konkretnom slučaju – da veruje u to što kaže. Znam da oni znaju šta se događalo zato što su instrumentalizovani i to je svesna zloupotreba istorije. Naravno, reč je o pojedincima. Sugurna sam da oni ne veruju u to što pričaju, mislim na ovo što je sada najaktuelnije a to su potpune revizije Drugog svetskograta generalno. Mislim da nema istoriografije u kojoj se do te mere vrši revizija II svetskog rata kao što je slučaj kod nas iako se to događa širom Evrope a ta količina olakog govora kada je u pitanju jedan takav proces ili događaj kao što je istorija fašizma II svetskog rata, količina te instrumentalizacije i revizije da nije u toj meri prisutna kao što je to ovde slučaj.

D. B. 

(U prilogu video prikaz)