Branka Mihajlović
Ogromna je naša odgovornost, jer sve što se dešava dešava se i zahvaljujući televiziji. Novinarska profesija obeščašćena je u ovim vremenima više nego ikad. Mi nismo samo svedoci užasa, mi smo njegovi direktni učesnici, ali i izazivači. Sva pravila novinarstva – istinitost, blagovremenost… – podređena su neprikrivenoj propagandi koja se trenutno naziva patriotizmom.
U ime patriotizma može se onda lagati, mogu novinari oblačiti uniforme i govoriti »napreduju naši«, može se prikriti vest koja je obišla svet. Jedna moja koleginica počela je izveštaj sa Kupresa rečima: »Posle 50 godina oslobođen je Kupres.« U ime tog patriotizma, kažu novoproizvedeni urednici, može se činiti sve. Stotine hiljada ljudi na demonstracijama mogu biti svedene na nekoliko hiljada demonstranata i slučajnih prolaznika, štrajk koji se nastavlja može biti proglašen okončanim, svi porazi mogu biti pobede, mrtvi se po nacionalnoj pripadnosti mogu deliti na podobne i nepodobne,
agresori mogu biti oni koji se brane, rakete mogu pogađati samo jedan narod…
Pristanak na potpunu zloupotrebu profesije naziva se patriotizmom. Onog dana
kada je KEBS objavio ultimatum Srbiji – bio je to događaj dana za ceo svet, samo ne za
nas kojih se to tiče – trebalo je da se sakrije od građana Srbije šta ih očekuje. Urednici su
tu nepatriotsku informaciju ćušnuli u 57. minutu glavnog televizijskog dnevnika kada je
većina gledalaca, misleći da je najvažnije vesti čula, prešla na drugi kanal da gleda
atraktivnu utakmicu. Naravno, to mogu činiti ljudi kojima nije stalo do profesije. Iz takve
igre u radio-televiziji ispali su novinari u kojima je ostalo makar zrno profesionalnog
dostojanstva, ali i ljudi drugih struka. Inače, u ovoj strogo kontrolisanoj kući
neposlušnost je doskoro bila nezamisliva. I svakim danom van igre ostaje sve veći broj
ljudi; oni jesu uplašeni za svoju egzistenciju, jesu uplašeni za svoju decu, jesu uplašeni, u
poslednje vreme, čak i za svoj život, ali taj strah je nadjačan osećanjem stida i
odgovornosti. Pionirsku ulogu u svemu tome odigrao je Nezavisni sindikat, osnovan još
pre dve godine.
Među pobunjenim ili neposlušnim novinarima nalaze se ljudi najrazličitijih
političkih pogleda. To je bilo najvidljivije za vreme štrajka na Drugom programu radija.
Sami su se predstavili: na primer, različito misle o ratu koji potresa bivšu Jugoslaviju,
prvi put sam čula da je jedan novinar, bez zazora, javno rekao da je član SPS-a… I sve to,
pokazalo se, nije važno kad su u pitanju visoki profesionalci koji novinarstvo neće
podrediti trenutnoj partijskoj pripadnosti.
Radio-televizija Srbije je proglašena javnim preduzećem, prisvojila ju je država,
bolje reći, republička vlada, poput mnogih preduzeća, a novinare je pretvorila u državne
činovnike koji treba da postupaju po naređenju. Prisvojila je sva tri kanala koji pokrivaju
Srbiju i formiraju javno mnjenje, dok nezavisni mediji poput NTV »Studija B« i »B92«,
koji imaju veoma skroman domet, daju samo privid da gledaoci imaju mogućnost izbora.
A zapravo gledalište u Srbiji nikada nije imalo manje izbora. U pola osam ni na jednom
kanalu nema nijedne informativne emisije izuzev beogradskog dnevnika. Kada je NTV
»Studio B« pokušao da premosti tu blokadu povremenim uključivanjem sarajevskog
dnevnika, interni signal je nestao.
Sasvim je razumljivo to što je ratnim operacijama prethodilo zauzimanje
predajnika i preuzimanje nacionalnih TV-programa.
Kada smo nedavno čuli imena novih rukovodilaca, bilo nam je jasno, jer takvih
iskustava imamo dovoljno u poslednjih godinu dana, da nas čeka još žešće ratno vreme.
Pre svakog odlučujućeg poteza u tom smislu dolazila je u RTV nova kadrovska garnitura.
Ova sada je najrigidnija, što dovoljno govori o namerama vlasti.
Petominutni aplauz nekoliko stotina zaposlenih kada je u Domu omladine pre
dvadesetak dana najavljen štrajk u Radio-televiziji pobudio je nadu da se nešto može
učiniti. Rukovodstvo se služi svim sredstvima zastrašivanja: otkazi u fiokama: rešenja o
premeštajima u kadrovsko odeljenje; pokušaj da se silom izbaci nepodobna sekretarica;
prisiljavanje inženjera i tehničara da potpišu iskaz o lojalnosti a protiv štrajka; zabrana
razgovora u daktilobirou: proturanje monstruozne vesti da je sin našeg kolege uhapšen,
maltretiran u miliciji, i da se potom ubio; javno izricanje presuda novinarima i poziv na
linč kroz usta jednog poslanika čije ime neću, zbog bojkota, da pomenem, ili pak kroz
usta bivšeg glavnog i odgovornog urednika; prebrojavanje novinara po nacionalnoj ili
izmišljenoj partijskoj pripadnosti… Spremljeni su i uređaji za emitovanje programa sa
tajnih mesta, trake i kasete sa emisijama sklonjene su u Novi Sad.
Sve su učinili da obuzdaju nezadovoljstvo ljudi, čak su našli i pare da udvostruče
plate. Ubrzano spremaju kolektivne ugovore, udvaraju se tehnici obećavajući joj sve što
neće učiniti.
Ljudi se lome, iako retko ko više naseda na priču o patriotizmu, kako ga oni
shvataju, »sada kad je ceo svet protiv Srbije«.
Ne znam kako će se sve ovo završiti. Ljudi od ugleda uglavnom ćute. Druge
Srbije nema bez drugačije televizije.
Jedna moja prijateljica, koja, poput mnogih, mora da ode iz ove zemlje, kaže da je
to odlučila jedne noći kada je videla da svi mirno spavaju i da je u te kasne sate samo
njen prozor, ko zna već koju noć, osvetljen. I tako, sa koferima u ruci, rezignirano je
rekla: »I kada počne pucati u Beogradu, ljudi će okrenuti glavu i odmahnuti – to je u ulici
Lole Ribara, tamo je rat, u mojoj je mir. Ugasiće svetlo i leći«.
A TV će brojati mrtve izdajnike srpskog naroda dokazujući da je onaj, kome neću
ime da pomenem, bio u pravu kada je na vreme hteo makar da ih protera u stočnim
vagonima.
D. B. (Iz knjige Druga Srbija – deset godina posle 1992-2002)
