Prošle subote se na ovom mestu profesor Aljoša Mimica me je pitao da li je razborito da
javno istupi. I ja sam se, iz razloga sličnih onima koje je on naveo, isto to pitao. Ni moja
pripadnost »astralnom narodu« – doduše po sopstvenom izboru – nije nesumnjiva. Ali i
više od toga, meni neko lako može osporiti pravo da ponovo istupam jer me je već
jedanput, doduše davno, u javnosti »bilo dosta«.
Pa i pored svega toga čini mi se da je ćutanje najgori izbor čak i za one koji više
ne pripadaju vremenu koje nastupa.
Zlo je odviše veliko da bi mu se okrenula leđa.
Želim da čudovišnosti ovog našeg vremena, kako je to na prošlom skupu rekao
uvaženi Rade Konstantinović, i sam dodam jednu čudovišnost.
Ne znam da li je ikada neka politička vlast uspevala da opstane i da se prikazuje
kao jedino mogućna – posle tolikih uzastopnih poraza. Rezultat je, valjda je to van spora,
merilo vrednosti svakog poduhvata, a mi smo dovedeni do potpune propasti, do samog
ruba katastrofe. Sa strahom se pitaju ljudi ima li još niže lestvice od one na koju smo
spali. Unisona osuda koju nam je pre dva dana izrekla helsinška konferencija ne ostavlja
više skoro nikakav manevarski prostor. Mir u Srbiji, koji se rado isticao kao jedan od
uspeha srpske politike – lažan je i preteći. Da li posle Osijeka, Vukovara i Dubrovnika, a
sada i Mostara, Bosanskog Broda i Sarajeva, sukobi predstoje i u Prištini, Subotici i
Beogradu?
A šta je sve obećavala srpska vlast?
Srbija će biti jedinstvena »ili je neće biti«, Jugoslavija se mora sačuvati kao čvrsta
federacija, a ko to neće, neka ode, ali sa sobom ne može odvesti Srbe, jer oni nigde neće
pristati na ponižavajući status nacionalne manjine (dakle, status kojim se hvališemo kada
su u pitanju nacionalne manjine u Srbiji). Niko – govorilo se – ne može sprečiti Srbe da
svi žive u jednoj državi ili zajednici srpskih država. Srbija ima sopstveni program
privredne reforme koji bi je preporodio da je ne ograničavaju SIV i antisrpska politika
Ante Markovića. (U to vreme – setimo se – inflacija je bila svedena na nekoliko
procenata, a sindikati su zahtevali cenu rada od 500 maraka.) Zato se raspisuje narodni
zajam za preporod Srbije i pokreću novi investicioni ciklusi. Oslobođena eksploatacije
severozapadnih republika, Srbija će, tvrdilo se, postati balkanska Švajcarska. Njen uzor je
Švedska!
Danas, samo godinu dana kasnije, Jugoslavije više nema, svi Srbi, konačno, ipak
neće živeti u jednoj državi. Sve jugoslovenske republike, sem Srbije i Crne Gore,
dobijaju međunarodno priznanje, Srbija definitivno ostaje u svojim sadašnjim granicama
(nadajmo se zajedno sa Kosovom), protutnjala je prva faza rata i razaranja, posle koje su
stotine hiljada Srba ostale u izbeglištvu, a na hiljade ih je poginulo, ranjeno ili osakaćeno
i poremećeno. Jedina nada da se užas zaustavi su Evropska zajednica, Organizacija
ujedinjenih nacija i plavi šlemovi. Hiper-inflacija je potukla sve svetske rekorde, a preti
da obori i rekord Nemačke posle prvog svetskog rata. Životni standard je pao na jednu
četvrtinu ranijeg. Nedostižne su čak Bugarska i Turska. Senke fašizma nadnose se nad
naše glave.
Srbija je ostala narod bez prijatelja, država bez saveznika i društvo bez
budućnosti…
S takvim nacionalnim vođstvom zbilja nema više nikakve neizvesnosti!
Negativna energija nacionalizma najpre je upotrebljena kao oružje borbe da se
osvoji vlast, a sada se pretvara u poslednje oružje da se ona održi. Šovinizam je
najnezasitiji ljudožder našeg vremena. To zlo nije samo nasleđeno. Ono je ovde ponovo
rođeno, ovih godina, pred nama, na žalost, uz pomoć mnogih od nas. Ekstremni
nacionalizam je totalitarnija ideja od bilo koje isključive ideologije ili religije. Njegovom
pomoći oborili smo još jedan krvavi rekord – krvoproliće u Jugoslaviji je najveće posle
drugog svetskog rata u Evropi, »a i šire«.
Vlast u Srbiji ne zaslužuje kritiku zato što nije uspela nego zato što je pogrešno
htela. Ciljevi su bili problematični a sredstva su samo proizašla iz pogrešno postavljenih
ciljeva.
Haos i krvoproliće u Bosni i Hercegovini bili su skoro neizbežni kada su Srbija,
armija i Hrvatska iscrpele mogućnosti da se dalje neposredno sukobljavaju usled zamora
ratnog i ljudskog »materijala« i energične, mada okasnele, intervencije Evrope, Amerike i
OUN. Pred pretnjom materijalne bede i socijalnih potresa ojačala je potreba za
konsolidacijom političke vlasti putem proboja u nove prostore nadmetanja kao novoj nadi
da se propast razvojnih programa zabašuri obnovljenim prospektima velike srpske i
hrvatske države. Ovoga puta na račun šovinizma takođe već inficirane Bosne i
Hercegovine.
Našom zaslugom, pre svega, ali možda i zbog nestrpljenja i nedovoljne
upućenosti u sve složenosti bosansko-hercegovačke multietničke scene, Evropska
zajednica nije najsrećnije postavila problem Bosne i Hercegovine kada ga je postavila
kao problem nacionalnog razgraničenja. Crtane su i prekrajane mape nacionalnih
teritorija u nacionalno najizmešanijoj republici u Evropi. A moglo se očekivati da rešenje
ovako postavljenog problema neće proći bez sukoba i krvoprolića. Želja za brzim
zaključenjem bilo kakvog sporazuma između tri konstitutivna naroda dovela je do
natezanja između tri nacionalne stranke koje žele da stvore svoje tri nacionalne partijske
države. Na taj način se prihvatilo pravo da svaku etničku skupinu predstavlja samo jedna
nacionalna partija iako u Bosni i Hercegovini ima više nacionalnih partija i
višenacionalnih partija. Njih niko nije imao da predstavlja. Sve kada bi predložene mape
nacionalnog razdvajanja i bile precizno usaglašene, razdvajanje bi dovelo do neviđenih
ljudskih, moralnih i porodičnih drama i tragedija. Do masovnih preseljavanja, isterivanja
sa posla i fizičkog maltretiranja stotina hiljada građana. »Razdvojimo se da se ne bismo
svađali« ne može da bude formula za sredinu u kojoj je skoro svako selo, soliter ili
preduzeće – društvo naroda u malom.
Veza ovih rasuđivanja sa Drugom Srbijom, temom našeg skupa, samo je naizgled
tanka. Nacionalno mešovita Srbija takođe potpada pod merila koje zahteva za Srbe van
Srbije. Sve što se zahteva za Srbe van Srbije moraće se priznati i Albancima, Mađarima,
Muslimanima i Hrvatima (ako u međuvremenu ne budu proterani, kako je to nedavno
neko predložio). A u atmosferi nepoverenja i netrpeljivosti sve što se bude moralo
menjati biće previše za srpsku vlast, a premalo za uznemirene »nesrbe«, kojih je u Srbiji,
kao što je poznato, znatno više od jedne trećine.
Gubici Srbije zbog raspada Jugoslavije stajaće u punoj srazmeri sa njenim udelom
u tom činu. Postaće tako istinita više puta ponavljana sintagma o »tragičnoj sudbini
srpskog naroda«, o Srbiji koja »u miru izgubi ono što stekne u ratu«.
Srbija će, najzad, morati da pronađe i prave razloge zašto je to tako.
Da li je mogućna Druga Srbija?
Mogućna je zato što ova – ovakva kakva je – više nije mogućna! Mogućna je zato
što Srbi ne smeju dozvoliti da u istoriji ostanu zabeleženi kao narod koji »nije druge od
sebe odbranio«. Mogućna je zato što narod koji tako skupo plati cenu svojih iluzija nema
više drugog izbora nego da se okrene sebi, razumevanju sa susedima i velikom svetu.
U međuvremenu moraćemo priznati da smo zapušteno i neodgovorno društvo, da
smo zanemarili skromne priloge koje smo mogli dati napretku umesto megalomanskih
projekata koje smo podizali na pesku. Da smo izgubili istorijski korak, zamenjujući
budućnost za prošlost… Moraćemo osloboditi prostor mladosti i pameti i prilježno učiti
od onih koji više znaju i bolje umeju. Moraćemo se osloboditi olako izabranih vođa i
lažnih spasitelja, onemogućiti nasilničke paravojske i malograđanske parakulture.
S tom Drugom Srbijom imala bi šansu i neka nova, oplemenjena Jugoslavija, ma
kako joj tada bilo ime.
D. B.
Sesija Beogradskog kruga, april-jun 1992.
