Govoreći 20. decembra 1991. godine za Stav o „intelektualnom princu“ Srbije, koji je decenijama ponavljao da Srbi gube u miru ono što dobiju u ratu i da li je ova teza doprinosila militarizaciji većinske svesti srpskog naroda, bivša profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, Mirjana Miočinović je rekla:
„Teza ne samo da nije tačna, već je i kriminalna po konsekvencama koje bi mogle uslediti kad bi je ljudi ozbiljno prihvatili. Ona je istovremeno jedna od onih fraza za kje je kadar samo Dobrica Ćosić, ta pučkoškolska figura, koja bi nanela štete i kao privincijski učitelj, a kamolo osoba koja se, uprkos njenoj uprošćujućoj pameti, daju tako krupni ‘nacionalni zadaci’. No, ne mogu tek tako zbrisati književni ugled tog čoveka, za koji, naravno, nije on sam zaslužan (uvek je imao moćne zaštitnike) mogu samo pokušati da ga najpre sebi samoj objasnim.
On ima čitalaca u svim slojevima, što znači da za svakog ima ponešto. najpre ima impresivnu književnu megalomaniju, pošto je uvrteo sebi u glavu i ubedio druge da je duhovna vertikala celog srpskog naroda. Zauzeo je prostor Boga na ispražnjenom nebu, zato je njegovo delo biblia pauperum, nedstaju samo slike.
I taj je gospodin već četrdeset godina književna veličina i ja sam ga, iako ‘predratno dete’, još kao partizanskog vunderkinda morala da čitam u obaveznoj lektiri. „No gde su u nepovrat otišliduh i ukus ove nacije“ (kako bi rekao Krleža za sve nas skupa), ostaje tek da odgonetnemo. (Mirjana Miočinović, Nemoć očiglednog, str.32/33)
D. B.
