Nekada ste za SRJ (ako je bude bilo) napisali da će se „polako pretvoriti u logor“. U tom smislu Crna Gora pravi političku, ekonomsku i ukupnu distinkciju u odnosu na srbijanski i federalni politički i državni vrh. Kako u ovom trenutku doživljavate postojeću atmosferu u SRJ, a posebno odnose federalnih jedinica? Ovo je pitanje novinara Monitora, evo i odgovora profesorke Miočinović.
Dozvolite da Vam najpre kažem kako ste se prekasno setili da napravite „ukupnu distinkciju“, jer je i Crna Gora imala krupnog udela u ovoj „istoriji beščašća“. Imate na duši ne samo pohod na Dubrovnik, u kojem je, kao prva civilna žrtva stradao jedan od najvećih modernih pesnika ovog (uprkos svemu) zajedničkog jezika, Milan Milišić. Na vama je i odgovornost za ništa manju saglasnost za rat u Bosni od one srpske. Vi se istovremeno nikad niste osvrnuli na one koji su svih ovih deset godina u Srbiji, tačnije u Beogradu, marginalizovani, prećutkivani ili proglašavani „izdajnicima“, opasnim „mundijalistima“ i tome slično, pokušavali na sve načine da se usprotive nasilju ovog režima, pogotovo njegovoj ratnoj politici. Vaš je Trg pjesnika godinama bio isključivo stecište srpskih i srbo-crnogorskih „mudrih glava“ koje su svojim pesničkim pamfletima hranile ratnu mašineriju (a sada, koliko znam, na ovom terenu pripremaju plemenske ratove), kod vas su ubirali počasti notorni karijeristi kojima su ove godine predstavljale „zlatno doba“, a koji sada špartaju vašom zemljom izigravajući protivnike srpskog režima. I tako redom.
I vi, dakle, imate ozbiljnih problema sa svojom nedavnom prošlošću. No nema sumnje, jedini ozbiljan udarac Miloševiću zadala je aktuelna crnogorska koaliciona vlada, pokazavši istovremeno koliko jedno pozitivno političko partnerstvo može biti delotvorno. U ovom se času, mislim, treba samo kloniti rizučnih poteza, a u to nesumnjivo spada, barem se meni tako čini, ideja o referendumu, naravno ne i ideja o redefinisanju odnosa u federaciji. I to ne govorim iz sebičnih razloga i samo zato što iskreno verujem da Crna Gora može biti od velike pomoći u poslu koji srpska opozicija tako traljavo obavlja u poslu svrgavanja Miloševića. Drugo je pitanje da li je za Crnu Goru, u nekim boljim okolnostim kojih će sigurno biti jednog dana, nezavisnost najbolje rešenje. Ja ne volim male države, jer uvek postoji opasnost da se pretvore u ono što je Miodrag Stanisavljević, imajući u vidu pokojnu Republiku Srpsku Krajinu i bastardnu Republiki Srpsku, nazvao „zakarpatskim kneževinama iz holivudskih filmova“, a što se može slikovito predočiti i formulacijom iz žargona mafije „mala bara puno krokodila“. No, ako do toga dođe, mogu Crnoj Gori samo poželeti „srećan put i dobro more“. (Monitor, 10. septembra 1999)
D. B.
