Druga Srbija znači drugačija Srbija. Put do nje vodi, za početak, preko odgovora
na nekoliko pitanja: kakva je ova Srbija, kakva je željena, a kakva mogućna, i ko će je, s
kim, kako i kada napraviti?
Kakva je ova Srbija? Mada je dosta o tome pisano, neku celovitu i temeljnu
analizu sadašnje Srbije još uvek nemamo. Mi moramo tačno znati kakvi su politika,
privreda, obrazovanje, nauka, kultura, državna uprava, stanovništvo, stanje duha… Zbog
čega i u čijem su interesu takvi? Ovakva kakva je, Srbija nije samo posledica slepog
istorijskog razvoja već tvorevina koja odgovara nečijim interesima. Da to nije tako, već
bi se raspala. Ako hoćemo drugačiju Srbiju, moramo tačno znati od čega je pravimo i
protiv čijih interesa je pravimo.
Kakva je ona Srbija koju želimo? O tome imamo prilično uopštene predstave, a
uglavnom govorimo da želimo evropsku Srbiju. Ali, koliko znamo o Evropi, koliko je
onih koji žele da Srbiju vide u Evropskoj zajednici pročitalo, na primer, Rimski ugovor?
Da li znamo kakav se desni talas valja preko Evrope, da li znamo koja je koncentracija
moći u tim zemljama, šta Evropska zajednica znači za male zemlje, čemu ćemo sve
morati da se prilagođavamo, na šta da pristajemo, čega da se odričemo, šta da
prihvatamo, u čemu da se modernizujemo? I tako dalje, politici, privredi, kulturi, nauci,
obrazovanju… Naša predstava o drugačijoj Srbiji još uvek je na nivou spiska želja, ne
programa. A taj se spisak veoma razlikuje od čoveka do čoveka, od struke do struke, od
partije do partije, od klase do klase, od kraja do kraja, jer nisu svi interesi isti.
Kakva je da je Evropa danas, ona je u svojim razvijenim delovima bolja za sve
njene građane od onoga što mi imamo u Srbiji. Ali i Evropa je pre svega nečija. I to se
zna čija. A čija treba da bude drugačija Srbija? Novoimenovanih SPS-direktora najvećih
preduzeća, Jezdimira Vasiljevića, Arkana i njegove mafije, cele nove posedničke klase u
nastajanju i njenih ljudi? Ili onih čija je plata danas 25 maraka? Srbija sela i provincije ili
Srbija grada? Srbija koga kraja, koga sloja, koje klase? Moramo znati za koga, u čijem
interesu pravimo drugačiju Srbiju. Ona bi trebalo da svima pruža bar relativno slične
šanse, da obezbedi da u njoj nema bede, da u njoj što više vladaju pravo i pravda, ali ona
ne može biti svih nas podjednako. Da li znamo koji je onaj najmanji zajednički imenitelj
oko koga se možemo dogovoriti i biti spremni ne samo da se sada borimo za njega, nego i
da ga branimo onda kada do njega stignemo?
Da li smo mi svesni čime ćemo morati da počnemo tu drugačiju Srbiju? Znam da
nije popularno reći, ali, po svemu sudeći, moraćemo da je započnemo sudskim
procesima. Ako želimo državu u kojoj će vladati pravo i kakva-takva pravda, onda će na
sud morati da se izvedu razni pljačkaši, ratni profiteri, ratni zločinci, oni koji su ih na te
zločine obodravali i davali im pokriće za njih. Neko će morati da bude smenjen sa
položaja koji je zloupotrebljavao, nečija imovina stečena pljačkom moraće da se
nacionalizuje, odgovorni će morati da odgovaraju krivično i moralno za svoja nedela.
Ako se u ime bilo čega oproste krivična dela protiv čovečnosti, ako se zatvore oči nad
kriminalom, onda nam druga Srbija nije potrebna.
Ko će da napravi tu drugačiju Srbiju? Vlast zacelo neće, ona je napravila Srbiju
po svojoj meri i neka druga i drugačija nije joj potrebna. Ona opozicija koja rehabilituje
Nedića (i istovremeno hvali Slobodana Jovanovića), ona koja obnavlja Ljotićev Zbor,
ona koja diže spomenike Draži Mihajloviću, koja traži da se vrati pop Đujić? Njihova
drugačija Srbija bila bi još gora od ove. Ili možda ona opozicija koja se svađa oko toga
koji će nas princ izvući iz ovoga kala, koja nije u stanju da zarad zajedničkog dobra
prevaziđe lične surevnjivosti, taštine, ambicije i komplekse svojih vođa? (Teško – ako se
ne odrekne tog mlaćenja prazne slame.) Ili ona koja nije protiv nacionalizma, ali svoje
članove smatra pametnijim Srbima od onih koji su na vlasti, ona koja nije protiv rata, već
protiv toga da se rat povede pa izgubi, ona koja vidi, a neće da naglas kaže da je JNA
spiskala mnogo milijardi dolara vojne opreme, municije, raketa, aviona, tenkova i svega
ostalog na jedan rat bez cilja? Sumnjam. Ili mi, takozvani nezavisni intelektualci? Uz sve
umne, i razumne, i dobre stvari koje su ovde izrečene, ipak se ne mogu oteti utisku da se
bar delimice skupljamo kako bismo jedan u drugome prepoznavali pametne ljude, kako
bismo jedan drugome govorili »eto, kako smo dobri, a pogledajte šta nam vlast radi«,
kako bismo jedni druge tešili i uzajamno pokazivali naše intelektualno umeće. Vredi se
setiti reči iskazanih nedavno u Mostaru: »Mi smo raspravljali, a oni su delili oružje«.
Želeti, hteti, misliti drugačiju Srbiju nije isto što i činiti je, a ne znam koliko smo sada
spremni na činjenje.
S kim da menjamo ovu Srbiju? Znamo li koliko nam je stanovništvo nepismeno,
neobrazovano, zavedeno i sluđeno propagandom, u mukama modernizacije, u opiranju da
misli, da se menja, da prihvati novo vreme, da prihvati različitost, razum? Mi se
uljuljkujemo u priču o demokratskoj tradiciji u Srbiji. Nje nema kao što je nema nigde u
bivšoj Istočnoj Evropi, sem delimice u Češkoj. Znamo li kakvi su nam političari na
vlasti? Jesmo li svesni znanja, ambicija, moralnih kvaliteta, ciljeva naše nove
nomenklature? Znamo li kakvi su nam političari u opoziciji? Koliko se njih razlikuje od
političara na vlasti, a koliko ne? Kakvi su naši privrednici? Oni koji zarad sopstvenog
položaja trpe da vlasti direktno uništavaju njihova preduzeća. Znamo li kakvi su naši
profesori i naučnici? Oni koji su zarad svoje lagodnosti tako savili vrat pred našim
ministrima prosvete i nauke, koji dopuštaju da već godinu dana u ime svih njih govori
Udruženje univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika? Jesmo li svesni koliko
naši književnici slabo vide razliku između sebe i nacionalne zastave? Znamo li kakva je
naša inteligencija, ona koja je skoro u celini nastala u poslednjih četrdeset-pedeset godina
i iz čijih su redova regrutovani i ministar kulture, i vrh SPS-a, i Vojislav Šešelj, i drugi
koji čine ovu Srbiju? Kakvi su nam seljaci, radnici, službenici, svi oni koji bi prvi trebalo
da se bune zbog bede u koju su zapali, ali koji ćute i čekaju da neko drugi reši njihove
probleme? Znamo li ko su i gde su izuzeci među njima, oni s kojima se može graditi
svaka nova država, pa i drugačija Srbija? Mislim da još uvek ne znamo, a ima ih.
Kako da menjamo Srbiju? Parlamentarno – u onoj smejuriji od parlamenta prema
kome ceo vrh vlasti pokazuje toliko prezira da bi poslanici već iz osećanja obične ljudske
časti trebalo da se pobune, ali uglavnom ćute. Ili vanparlamentarno, na ulici, gde nas
čekaju šešeljevci, jovićevci, arkanovci, policija, armija? O načinima borbe ne
razgovaramo. Naši sindikati organizuju štrajkove, ali prave nadsindikalne, vansindikalne
i nepolitičke štrajkačke odbore. Naše stranke bi da vode političku borbu nadstranački i
vanstranački, prizivajući u pomoć one iste ljude koji su do juče pomagali ovoj vlasti da se
učvrsti. Svi da se bore, ali da se ne sukobe s vlašću, da se bave politikom, ali da to ne
izgleda kao politika. Takvim stavom prema sindikatu i partijama i ekonomskoj i
političkoj borbi sami ćemo sebe ukinuti, bez pomoći vlasti. Svi vidimo svemoćno rešenje
u privatizaciji, kao da ne postoje drugi oblici svojine, kao da je najvažniji oblik svojine, a
ne to da li je proizvodnja rentabilna, kao da ne vidimo kako protiče ova, treća po redu,
prvobitna akumulacija kapitala na našem tlu, ko su novi vlasnici kapitala i kakva je Srbija
njima potrebna. I treba jasno reći da nema nastavka Srbije od pre balkanskih ratova: od
tada je prošlo previše godina. Mi smo se poslednjih godina, sve gledajući unazad, vratili
u prošlost, a svet je otišao dalje.
Mi drugačiju Srbiju moramo praviti iz početka, jer, ako hoćemo nešto drugo, onda
se to mora raditi temeljito, ne kozmetičkim doterivanjima. Borba za drugačiju Srbiju ne
znači samo da je potrebna smena vlasti. Mi smo sada toliko obuzeti tom smenom da ne
vidimo da ona sama po sebi ne znači da će Srbija postati drugačija. Drugačija Srbije neće
nastati preko noći da nas je i hiljadama više, da sutra i na izborima pobedimo. Smena
vlasti znači samo to da je u Srbiji neko drugi na vlasti. Za drugačiju Srbiju mora se voditi
mnogo dugotrajnija borba upornim, strpljivim i sistematskim političkim delovanjem,
korak po korak, i pre nego što se smeni vlast i kada dođe do smene vlasti. Na početku te
borbe mora stajati prosvećivanje stanovništva. Mi kao da smo zaboravili iz čega su se
rađale građanske revolucije, iz čega se rađalo građansko društvo u svojoj borbi protiv
apsolutizma. A ona se mora nastaviti stvaranjem interesnih organizacija, stvaranjem
političkog čoveka koji zna šta su mu stvarni interesi, kako da se za njih, sa kim i protiv
koga bori.
Bertolt Brecht je 1951. godine u otvorenom pismu nemačkim umetnicima i
književnicima upozorio na opasnost naoružavanja Nemačke rečima: »Velika Kartagina je
vodila tri rata. Posle prvog još je bila moćna, posle drugog u njoj se još moglo živeti. Posle trećeg niko je više nije mogao naći«. Srbija je za manje od godinu dana odratovala
tri rata. Posle ovog trećeg u njoj se već jedva može živeti. Hoće li je biti posle četvrtog?
To zavisi ponajviše od nas samih. Ako ne izađemo iz naše kule od slonovače, ako nam ne
uđe u glavu s kim imamo posla i kakav je zadatak pred nama, nećemo nikad napraviti
Drugu Srbiju. Ona će onda ostati Srbija po meri onih koji sada njome vladaju i onih koji
ih svojim stavovima, glasovima i životima podržavaju, dakle, onih kojima ona savršeno
odgovara ovakva kakva je.
D. B.
(Druga Srbija – deset godina posle 1992-2002)
