Hamdija Demirović
Komunizam kao svetski poredak trajao je tačno od 1917. do 1957, do onog dana
(beše li i to u oktobru?) kada je lansiran prvi veštački satelit »Sputnjik«. Ironijom istorije,
genije zemlje koja je marksističku utopiju prevela u povesnu zbilju bio je isti onaj koji je
pronašao i »šifru« za dokinuće te utopije.
S erom veštačkih satelita, koju je upravo sovjetski »Sputnjik« otvorio, nastupilo je
doba elektronske kosmologije. Razvoj satelitske tehnologije omogućio je pravu revoluciju
u antropološko-gnoseološkoj sferi – čovek je prvi put postao svestan toga da je
planetarno biće. Gravitacijski, »zemaljski« princip, naprosto, nije više funkcionisao, i
čovek se suočio s izazovom agravitacijskog, »kosmičkog« mišljenja, s obećanjem
bestežinstva.
Tu promenjenu sliku sveta literarno, možda najupečatljivije uobličio je američki
pisac Thomas Pynchon u romanu Gravity’s Rainbow (Duga gravitacije, 1973), remekdelu epohe »zrelog« postmodernizma. Njegove varijacije na temu entropije postale su
lozinka svakog učenog razgovora. S naučne strane, »ideologiju« satelitskog doba najbolje
je izložio kanadski stručnjak za komunikacije Marshall McLuhan, u svom već klasičnom
delu The Guttenberg Galaxy (Gutenbergova galaksija, 1962). Njegova teza o »vrućim« i
»hladnim« medijima iz temelja je izmenila dotadašnje teorije o komunikacijama.
Televizija, a naročito satelitska televizija, te razvoj računarske i video tehnologije,
trijumfalno su potvrdili njegovo viđenje planete Zemlje kao »globalnog sela«.
McLuhan, ukratko, uči da je čovek, pre pronalaska štampe, bio »auditivno« biće,
više oslonjen na čulo sluha, govornu reč, što je po njemu najpotpuniji vid komunikacije
(»vrući« mediji). Stoga je taj čovek bio više plemensko (»tribalno«) biće od potonjeg
čoveka. Televizija je, naprotiv, »hladan« medij (zbog svoje nesavršene, mozaične slike),
te stoga zahteva napor od posmatrača, koji time biva »uvučen« (involved) u prizor.
Plemenski ili tribalni pogled na svet zasnovan je na gravitacijskom mišljenju, na
principu misaone sile teže koja ideju stalno vuče prema dole, čvrsto je usađujući u
zemlju, u tlo, u podneblje, omeđujući je geodezijom, katastarskim međama, državnim
granicama… Kosmopolitski ili planetarni pogled na svet kruži, nesputan, vakuumom
celestijalnog prostora, iskreći i trepćući svojim produženim čulima u vidu elektronskih
signala koji se sudaraju u haosu onoga što francuski mislilac Jean Baudrillard naziva
»komunikacijska ekstaza«.
»Sputnjik« je, dakle, bio tempirana bomba ili, ako hoćete, auto-imuni defekt u
organizmu komunizma koji je dokrajčio upravo onaj pogled na svet na kojem se
marksistički fundamentalizam i zasnivao – ksenofobični i šovinistički izolacionizam u
granicama vlastitog tla, krvi, roda. Ali, televizija, video i kompjuteri učinili su svoje:
mediji su »uselili« celi svet u naše domove, a otpor je bio potpuno uzaludan.
Jugoslovenski komunizam, naravno, nije bio izuzetak u tom pogledu. On je skoro
pola veka sav svoj legitimitet zasnivao upravo na tom tribalističkom strahu od suseda
(»tuđe nećemo, svoje ne damo!«). Takozvani međunacionalni odnosi bili su (i, na žalost,
ostali) drugi »džoker« u toj igri, iskorištavan svaki put kad se ovo društvo suočavalo s
nužnošću promene. Svi legitimni interesi bilo kojeg segmenta bivšeg jugoslovenskog
društva uvek su bili dezavuisani optužbom ili strahom od »nacionalizma«. U osnovi je,
međutim, to uvek bio najobičniji seoski sukob oko međa, podignut na širu, republičku ili
federalnu, ravan. Jedan seljak udario na drugog jer njegova šljiva raste na međi! Budući
da su kod nas »plemena« imala svu vlast (ogromna većina jugoslovenskih komunističkih
moćnika dolazila je iz »pasivnih« krajeva), mogla su se svađati oko međa do mile volje.
Kad bi »zagustilo«, puštali su u nebo zmaja »međunacionalnih odnosa«, i svi bi se
rastrčali da ga uhvate za slobodni kraj konca. Onda bi udarili po »nacionalizmu«, pa bi se
malo, za promenu, »raspirivalo« bratstvo i jedinstvo koje je, opet, uvek rađalo samo još
snažniji nacionalizam, i tako u nedogled, dok se prvobitni razlog za nemir ne bi
zaboravio. Nije, stoga, čudo što su sve te plemenske borbe rezultirale tako što se zmaj
definitivno otkačio, a ruke podignute u zrak da ga uhvate krenule jedna na drugu…
Proizvodeći i stimulišući plemensku svest, jugoslovenski komunizam je na
Kosovu, konačno, dobio i svoje »pleme nad plemenima«. Vršeći nekontrolisane
eksperimente s »nacionalizmom«, jugo-komunsti su stvorili sebi svog Frankenštajna, a
mi smo još i danas publika koja gleda taj film. Dalju »kosovizaciju« Jugoslavije mogućno
je sprečiti, metaforički govoreći, samo projektom jedne elektronske kosovologije. Sećate
li se jedne od onih tipično komunističkih kampanja od pre pet-šest godina koja se vodila
pod sloganom »Imaš kuću, vrati stan«? Treba predložiti da se sad povede jedna slična
kampanja pod reklamnim sloganom »Imaš kompjuter, vrati pištolj«, gde bi država, u
zamenu za pet miliona primera (i to samo ručnog) vatrenog oružja u privatnom posedu
svojih državljana, ponudila svakom od njih – kompjuter. (Oni s puškama i automatima
»zaslužuju« kompjuterski terminal, a oni sa još težim naoružanjem i ceo računarski
centar!)
Ideja, kad se bolje razmisli, i nije tako šaljiva. Svako ko je ikad seo pred ekran
PC-a zna da se iz toga ne može izaći »neoštećen«: sva »vruća« čulnost balkanskog
»auditivca« ima da se smrzne suočena sa »hladnom« računarskom logikom. Tu više ne
pomažu psihološke kategorije tipa »široka slovenska duša«, pa našem čoveku ostaju
samo dva izbora: ili da se podvrgne diktatu »hladnog«, vizuelnog mišljenja, ili da
propadne, nesposoban da sa svojih ograničenih i neproduženih pet čula opstane u svetu
savremene elektronske paradigme.
D. B.
(Iz knjige Druga Srbija, deset godina posle, 1992-2002)
