субота, јул 20, 2024

ŠTA SU GOVORILI Gojko Nikoliš: Koja je cena slobode?

Slične objave

Podeli

 

Gojko Nikoliš (Foto: sanu.ac.rs)

Na svoju nesreću preživeo sam dva rata. Sretnici su oni koji časno izgiboše i ne dočekaše ovo zlo. Oba ta rata behu užasna… Međutim, ovo sadašnje stanje, po mom osećanju, prevazilazi sve ondašnje užase… Pljačka je postala izgleda osnovni motiv ratovanja i legalizovana je. U moralnu kategoriju spadaju sadizam, klanje i propovedanje klanja kao jedinog izlaza za jednu određenu naciju. Postoje dobrovoljci i postoje begunci. Dobrovoljci u vidu Šešelja, Arkana, Parage, Jeličića. Srbija je 1914. kada je bila mala i kad su je napale ogromne sile, kao što su Austro-Ugarska i Nemačka, imala prekobrojne pukove, a sada ima prekobrojne begunce.

Karakter rata dugo je predstavljao zagonetku; je li rat ili nije rat? Onda su utvrdili da nije rat, jer rat nije objavljen. Najzad dođosmo do istine. Gospodin Borisav Jović izjavljuje povodom dolaska plavih šlemova da postoje oslobođene teritorije!

Koje teritorije? Je li to Slavonija, jesu li to Konavli? Je li to širi okrug Dubrovnika? Da li su oslobođenje sprženi gradovi i sela, da li su oslobođenje stotine hiljada izbeglica, hiljade i hiljade mrtvih i ranjenih? Da li je oslobođenje u opustelim poljima, da li su oslobođenje razorena industrija, uništeni turizam od koga je naša država, dok je postojala, ubirala ogromna sredstva? Kolika je ukupna cena te slobode? Ko je koga oslobodio i od čega? – hoću da pitam Jovića.

Kakva bi trebalo da bude druga ili drugačija Srbija?

Da ne ponavljam poznate stvari: demokratija, sloboda, ljudska prava, poštovanje
dokumenata i povelja Organizacije ujedinjenih nacija. Međutim, osnovno pitanje glasi:
kako doći do te drugačije, nove Srbije? Postavlja se praktično pitanje: s kakve osnovice
mi startujemo u tu ofanzivu za novu i drugačiju Srbiju?
Već prošli skup Beogradskog kruga doneo je zaključak, bar većina besednika se
izjašnjavala u tom pravcu, da smo već duboko ogrezli u totalitarizam i samovlašće.
Najavljen je i zamah fašizma. Ja bih dodao i konkretne pojedinosti koje idu uz onu
početnu konstataciju po kojoj startujemo sa nule. To su ekonomska i kulturna beda.
Srbija nosi na sebi ogromne terete koje ni velika sila ne bi mogla da iznese: teret rata koji
još traje, teret Kosova, teret Crne Gore, teret krajina u Bosni i Hrvatskoj. Terorizam je
razjeda – postoje legalizovani teroristi protiv kojih vlast ne čini apsolutno ništa, ni vlast,
ni štampa, ni javna glasila. Teroristi kao što su Šešelj, Arkan, Paraga i Jeličić (neću
govoriti o onima tamo zato što je naša tema druga Srbija).

Svi ti teroristi danas rade pod pokroviteljstvom vrhovnih vlastodržaca, dobijaju
poklone od njih. Kako mi onda startujemo u drugačiju Srbiju? Šešelj izjavljuje da
zatvorenika nema i ne može ih biti, nego sve treba pod mitraljez. Šovinizam jača, širi se,
propoveda se rat sve do Zagreba, i do istrebljenja druge nacije.

Upadljiva je sličnost, više nego upadljiva – sećam se iz svojih studentskih dana –
između taktike koju su primenjivali nacizam, Hitler, i taktike koju primenjuju ovdašnji
nacisti, hitlerovci. Šešelj praktično ne silazi sa ekrana, a srpska skupština ne reaguje na
njegove izjave. Prema tome, Skupština i Šešelj su jedno, s izuzetkom časnih pojedinaca.
Telefonski komentari Arkanovog izlaganja u jednoj televizijskoj emisiji bili su u znaku
veličanja Arkana. I pitam se da li je broj Arkanovih apologeta dovoljno reprezentativan
uzorak za raspoloženje cele Srbije. Pitam se i sumnjam da bi odgovor bio negativan.
Mislim da raspoloženje Srbije ide u prilog ovim komentarima i da su oni sami izraz
jednog šireg raspoloženja. Kamo sreće da se varam.

Postoji još jedan tanak led za start u drugu Srbiju. To je njena izolovanost,
davnašnja izolovanost, koja je sada podignuta na treći stepen. Najnoviji potezi Zapada
protiv Srbije ne mogu da se odstrane tugovankom, lamentom: jadna naša Srbija,
vekovima strada od nekih jačih protivnika. Gluposti! Ne može se parirati junačenjem: mi
smo junaci, izdržaćemo i ove pritiske Amerike i Zapada! Šta Zapad zapravo hoće?
Mislim da je to irelevantno pitanje. Mogu da kažem da Zapad hoće ono što mu treba. A
mi nismo pozvani da sudimo da li mu treba ili ne treba. To je njihova stvar. Zašto nas
Zapad ne voli? Glupo pitanje! Etički potpuno bez osnova! Ja pitam zašto bi Zapad morao
da nas voli? Zašto? Čime smo mi to zaslužili posle prvog i drugog svetskog rata da nas
Zapad, u svakoj situaciji i pri svakoj našoj gluposti, voli? Ja kažem: ako me neko ne voli,
onda ću pitati samog sebe: šta sam to pogrešio pa me ne voli? To je etika i to je logika!
Šta smo pogrešili pa nas Zapad ne voli?

Sada se pitam šta da se radi? U prvom redu prekinuti ratovanje – javno, prikriveno, legalno, nelegalno, kukavičko, razbojničko – sve vrste ratovanja moraju se prekinuti! Dalje, sudski zabraniti šovinizam i uvesti sankcije prema svima onima koji truju narode, koji pozivaju na rat, koji sakupljaju dobrovoljce, plaćene kriminalce.

Viktor Igo je na Balzakovom grobu rekao: »Vladare koji vladaju mačem nasleđuju vladari duhom«. Ali mi smo u Srbiji daleko od takve smene. Ne očekujući dramatične preokrete u duhu Viktora Igoa, ipak ne smemo biti gluvi i slepi, a to jesmo, pa ne čuti i ne videti demokratske i opozicione pokrete u drugim republikama i do nedavno stranački monolitnim državnim strukturama. Postoje odvajanja, postoje cepanja, i postoje raskoli. Mi treba da se oslonimo na sebe same i na te opozicione pokrete u raznim republikama. Postoje, kako ih demokracija naziva, grupe i pojedinci, ali su, na žalost, nepovezani, nesložni, iako približno isto misle. Više sloge i više upornosti – makar sve to, posmatrano zasebno, bilo zanemarljivo. Setimo se latinske izreke: »Kaplja dubi kamen ne svojom snagom, nego čestim padanjem.« U tome je cela filozofija – sve što je postalo veliko postalo je od malog, prema tome, oslonimo se i na male akcije, male ljude, male pokrete. Tražimo veze sa njima, gde god bili, kojoj god naciji, kojoj god veri pripadali. Tim putem jedino možemo ići napred.

(Druga Srbija, deset godina posle – 1992 – 2002)