Glupost je čovekova najrazornija pošast. Ona je poput vatre. Širi se brzo, munjevito, nošena zloćudnim vetrovima, lako se rasplamsava, a teško se gasi. Ljudi su joj veoma skloni. Čuvena engleska zbirka sinonima THESAURUS posvećuje šest stubaca rečima koje su u vezi sa glupošću, a ono što je u vezi sa mudrošću stalo je na pola stupca. I u našem jeziku čitavo je bogatstvo sinonima za pridev »glup« – ima ih preko sedamdeset. Naši seljaci za glupaka kažu: prdnuto mu u pamet. Narod još veli: glup kao klada, kao noć, kao ćuskija, kao sekira. Glupost, prema tome, može i da ubije. O tome svedoče i narodne pesme.
Sindžir gvožđe muka je velika,
Tamnica je gora od sindžira,
Zla žena gora od oboje,
A zla pamet gora neg’ sve troje.
Glupost je, dakle, zla. Ona je »zla pamet«. Mentalna impotencija. Oskar Vajld
tvrdi da je glupost jedini ljudski porok. Šiler je napisao da se protiv gluposti i bogovi
uzalud bore. Odista, ne može se lako savladati. Ona je, naime, besvesna. Postaje
nevidljiva samoj sebi onda kada postaje vidljiva razumnom, razboritom svetu. Glupan
nikada ne priznaje svoje greške, on ne shvata da je poročan.
Prema filozofu Andreu Gliksmanu, »glupost je svest u kvaru, obezvređena pamet,
prikraćena volja«, a Frojdov učenik Aleksandar Feldman tvrdi: »Glupost je u suštini
strah, i to strah od izlaganja kritici, strah od drugih ljudi, strah od samog sebe«. Na nesreću, otkad postoji naša planeta, i ljudska vrsta na njoj, postoji i glupost, a uporedo s njom i tiranija. To je svojevrsna simbioza, zajedničko življenje, tesna i trajna međusobna saradnja. Glupost pothranjuje i podupire tiraniju, a tiranija izdašno doprinosi još snažnijem bujanju tog ljudskog poroka. Po Gliksmanu, ona je, zapravo, početak paradigmatskog niza, u kojem slede: dogmatizam – nasilje – tiranija – rat.
Ni jedan narod ne poseduje urođenu sklonost prema tiraniji, međutim, kada glupost zahvati politiku, kada proces zaglupljivanja preplavi široke slojeve, na istorijsku pozornicu stupaju »spasioci naroda« i »vođe nacije«. Inače, proces zaglupljivanja zvanično se naziva »rasprostranjivanjem informacija« ili propagandom. Njena svrha, u svim totalitarnim sistemima, svodi se na isto: rasprostranjivanje gluposti i sejanje mržnje. Samo se po sebi razume da je zvanična propaganda uvek, svuda i u svakoj prilici u pravu. A to mnogo znači – biti uvek u pravu. Veoma mnogo.
Dr Jozef Gebels, ministar za propagandu i kulturu nemačkog Rajha, rekao je, jednom prilikom, svojim saradnicima: »Gospodo, propaganda je moćnije oružje od mitraljeza i topova«. A doktor Gebels se veoma dobro razumeo u propagandu. Bio je najveći smutljivac, spletkaroš i lažljivac svih vremena. Zapravo, profesionalni zaglupljivač. Ostao je vrhunski uzor mnogim kasnijim stručnim oblikovateljima javnog mnjenja.
Poput svog vođe, u politici je tragao za osećanjem snage, moći i veličine koje nije
posedovao u ličnom životu. Da je, kojim slučajem, imao porodični grb, verovatno bi na
njemu bila ispisana sledeće deviza: »Mandus vult decipi, ergo decipiatur« (“Svet želi da
bude obmanjivan, dakle treba ga obmanjivati”).
Ljude je delio na dve kategorije: na one koje putem zaglupljivanja treba pretvoriti
u poslušne instrumente i na one koje treba ukloniti. Bio je odličan poznavalac psihologije
masa, pa je veoma brzo došao do zaključka da nije bitna istina koju neki pokret nudi, već
nada koju pruža, makar bila i varljiva. Stoga se trudi da partijski rukovodioci govore ono
što su njihove pristalice želele da čuju. »Treba znati šta masa želi«, govorio je, »i treba
izaći u susret njihovim čežnjama i nadanjima… Velike reči zvuče lepše od tačnih objašnjenja«. Narod želi sigurnost želi lešu budućnost? Treba im to obećati. Reči nekoštaju ništa, a obećanja su još jeftinija. Narod je očajan zbog opšte bede i moralnog rasula? Treba pretvoriti njihov očaj u mržnju i usmeriti je prema protivnicima.
Prvi su na udaru bili Jevreji, a potom se krug neprijatelja postepeno širio. Gebels je u svakoj prilici citirao svog omiljenog filozofa Osvalda Špenglera: »Najopasnije antinemačke osobine su sklonost pacifizmu i internacionalizmu kao i netrpeljivost prema autoritetu i moći«. Evo citata i iz najtiražnijeg nacističkog lista: »Neprijatelji našeg poretka su malodušne, bolesne, kriminalne, degenerisane i demokratske individue«. Zanimljivo je da demokrate na toj rang-listi zauzimaju poslednje mesto, iza kriminalaca i degenerika.
To je takozvana »teorija zamene«, oprobana u gotovo svim totalitarnim sistemima. Svrha te teorije je u tome da se za nedostatke ražima okrivi neko drugi i da se nezadovoljstvo građana usmeri prema onima koji na te nedostatke ukazuju. U slučaju jačanja opozicije, »teorija zamene« eskalira u mnogo opasniju varijantu. Svako ukazivanje na obmane i gluposti vlastodržaca zvanično se ocenjuje kao razbijanje nacionalnog jedinstva, kao izdaja nacionalnih interesa. »Nacionalno jedinstvo nam je potrebnije nego ikad« – grmeo je Radio Berlin – »opozicija ga razara i ruši!«.
Prema tome – udari opoziciju! Najpre se udaralo teškim rečima, kasnije, kada je nacistički pokret ojačao, tupim predmetima. Pravo je, jasno, bilo na strani onih koji su udarali. Citiram doktora Gebelsa: »Ne možemo prihvatiti zastarele stavove o pravdi i nepravdi. Pravedno je ono što služi interesima naše nacije«.
Što se, pak, istine tiče, o njoj je Gebels imao posve jasno mišljenje: »Istinu govore samo deca i ludaci«. Ili: »Istina mili poput puža, lažne vesti se šire brzinom svetlosti«. Posebno nam je bila omiljena sentenca: »Laž je lakše dokazati nego istinu«. Priča se da je na jednom od brifinga s glavnim urednicima štampe i radija rekao: »Objavljujte sve vesti koje idu u prilog našem pokretu – čak i onda ako su istinite«.
Kao središte svoje zahuktale propagandne mašinerije, Gebels koristi u to vreme novi medij – radio. Radio-aparati se masovno proizvode, prodaju se u bescenje, a programe uređuju najodaniji, najposlušniji Gebelsovi bojovnici. To je specifična podvrsta ljudi koja svoja opredeljenja iskazuje samo na dva načina: aplaudiranjem ili pljuvanjem.
Pored veličanja Vođe, centralno mesto u programima radija zauzima idolopoklonstvo prema nacionalnoj prošlosti. Naširoko i nadugačko se raspreda o tome ko su sve bili nemački vladari, sveci, vojskovođe, kakve su sve bitke vodili, koga su porazili, koga pokorili, koje su sve blagodeti doneli evropskoj civilizaciji. Razume se, narod koji je tokom cele svoje istorije pokazivao bezbroj primera najviše unutrašnje vrednosti ne može da izgubi ova nasledna svojstva. Njemu ne nedostaje ništa, apsolutno ništa od onog što čini veličinu i snagu ljudskog uma i dostojanstva. Nije ni čudo što je takav besprekoran, savršen narod okružen gomilom zavidnih i pohlepnih neprijatelja. Na delu je bila »opšta antinemačka zavera«. Nemci su bili od svih prevareni, izigrani, poniženi, izdani. Nemačka se našla u okruženju, pa je bila primorana da se brani, da uzvrati udarce. Citat iz Gebelsove štampe: »Imamo moralno pravo, imamo dužnost prema našem narodu da nacije koje hoće da nas ubiju – ubijamo!«
Narod se priprema za agresiju, za rat, a radio postaje nervni centar za rasplamsavanje i širenje mržnje. Glupost, koja danonoćno zrači preko radio-talasa, bogato je orkestrirana. Evo nekoliko bisera:
»Krv koju čovek ima prilikom rođenja on zadržava celog života. Pojedinac je zagnječen svojom rasom i nije ništa. Nacija je sve.«
»Otac nacionalizma je rat. Nema nikakve važnosti u tome šta naši intelektualci govore o njemu. Rat je iskustvo krvi, pa je jedino važno šta o njemu misle vojnici.«
»Decenije koje dolaze označiće uništavajuću borbu protiv neprijatelja, bez ljudskih kvaliteta, iz celog sveta, koji su se ujedinili protiv nas.«
»Jedno biće pije krv drugog. Time što jedno umire drugo se prehranjuje. Ne treba trabunjati o humanosti. Borba ostaje.«
»Slavićemo socijalizam, patriotizam, militarizam, lepe ideje za koje vredi umreti i
negovaćemo prezir prema slabima i pomirljivima.«
»Ko nema poverenja u Vođu, taj je veleizdajnik. Ko uništava to poverenje,
uništava Nemačku i mora nestati.«
U Starom zavetu, u »Knjizi propovednikovoj«, zapisano je: »I veli propovednik: ima zlo koje vidjeh pod suncem, kao pogreška koja dolazi od vladaoca – ludost se posađuje na najviše mjesto… Početak je riječima usta njegovijeg ludost, a svršetak zlo i bezumlje…”
U starozavetnim knjigama zapisano je i ovo učenje:
Pitali učenici mudrog rabija. »Rabi, kad će glupost iščeznuti?« Rabi odgovori:
»Kad tiranije nestane«. Učenici tad upitaše: »A kad će tiranije nestati?« Rabi odgovori:»Kad glupost iščezne«.
Glupost je večna poput smrti. Kao što smrt razara telo, tako glupost razara i poništava duh. Ako je zaključak fatalan, nije i pesimističan. Naime, kao što smrt ne trijumfuje definitivno sve dotle dok postoji život u bilo kom obliku, tako ni pobeda gluposti ne može biti konačna sve dok postoji makar i jedno jedino razumno biće – budući da i život i duh poseduju čudesnu moć obnavljanja i preporoda. U tome i jeste smisao našeg postojanja i opredeljenja.
Druga Srbije – deset godina posle 1992-2002
