Otkako sam napustio Liban 1976. godine da bih se nastanio u Francuskoj, koliko li su me puta pitali, sa najboljim namerama na svetu, osećam li se „više Francuz“ ili „više Libanac“. Vazda odgovaram isto: „I jedno i drugo!“ Ne iz kakve brige za jednakost ili pravičnost, već zato što bih lagao odgovorivši drugačije. Ono što čini da sam ja – ja, a ne bilo ko drugi, jeste to što sam time na razmeđi dve zemlje, dva ili tri jezika, nekoliko kulturnih tradicija. Upravo to definiše moj identitet. Da li bih bio autentičniji ako bih sebi amputirao jedan deo samog sebe?
Onima koji mi postavljaju to pitanje objašnjavam dakle, strpljivo, da sam rođen u Libanu, da sam tamo živeo sve do svoje dvadeset sedme godine, da mi je maternji jezik arapski, da sam najpre na arapskom prevodu otkrio Dimu i Dikensa i Guliverova putovanja, i da sam u svom selu na planini, selu svojih predaka, doživeo prve dečje radosti i čuo neke priče koje će kasnije biti nadahnuće za moje romane. Kako bih mogao to da zaboravim? Kako bih ikada mogao da se otuđim od svega toga? Ali, s druge strane, već dvadeset dve godineživim na tlu Francuske, pijem njenu vodu i njeno vino, moje ruke svakog dana miluju njeno staro kamenje, svoje knjige pišem na njenom jeziku, i ona više nikada neće za mene biti strana zemlja.
Znači, pola Francuz, pola Libanac? Nipošto! Identitet se ne raspoređuje, on se ne deli ni na polovine ni na trećine, niti razvrstava po pregradama. Ja nemam više identiteta, imam jedan jedini, sačinjen od svih tih elemenata kji su ga oblikovali, prema posebnom „doziranju“ koje nikada nije isto od jedne do druge osobe.
Ponekad, kad završim objašnjavanje do najsitnijih detalja, iz kojih tačno razloga potpuno prihvatam sve svoje pripadnosti u celini, neko mi priđe i tapšući me po ramenu: U pravu ste što tako govorite, ali šta zapravo osećate u najskrovitijoj dubini duše?“
Ovo uporno propitivanje dugo mi je mamilo osmeh. Danas se više ne smešim. Zato što mi se čini da ono obelodanjuje jedno gledište koje je među ljudima veoma rasprostranjeno, a u mojim očima i opasno. Kada me pitaju što sam „u najskrovitijoj dubini duše“, to podrazumeva da u „najskovitijoj dubini“ svakog čoveka postoji jedna jedina pripadnost koja nešto znači, nekakva njegova „duboka istina“, njegova „suština“ određena jednom zasvagda po rođenju i koja se više neće menjati; kao da sve ostalo – njegov životni put slobodnog čoveka, njegova stečena uverenja, njegove sklonosti, njegov lični senzibilitet, njegovi afiniteti, njegov život, sve u svemu – ne znači ništa. A kada podstrekujemo naše savremenike da „ističu svoj identitet“, što danas tako često činimo, time zapravo kažemo da moraju pronaći u dubini svoje duše tobožnju suštinsku pripadnost, koja je uglavnom verska ili nacionalna ili rasna ili etnička, i njome gordo vitlati pred tuđim nosom.
Ko god traži pravo na složeniji identitet biva marginalizovan. Mladić rođen u Francuskoj od roditelja Alžiraca nosi u sebi dve očigledne pripadnosti, i trebalo bi da bude u stanju da ih potpuno prihvati i jednu i drugu. Rekoh de, da bi moj govor bio jasan, ali sastavni delovi njegove ličnosti mngo su brojniji. Bilo da je reč o jeziku, o verovanjima, o načinu života, o porodičnim odnosima, o umetničkim ili kulinarskim sklonostima, u njemu se mešaju francuski, evropski, zapadnjački uticaji sa arapskim, berberskim, afričkim, muslimanskim… Obogoćujuće i oplemenjujuće iskustvo ukoliko se taj mladić oseća slobodan da ga doživljava u svoj njegovoj punoći, ukoliko se oseća ohrabren da prihvati svu njegovu raznovrsnost; i obrnuto, njegov životni put može da postane traumatičan ako ga svaki put kad se izjasni kao Francuz neki budu gledali kao izdajnika, štaviše, kao otpadnika i ako svaki put kad istakne svoju vezu sa Alžirom, njegovom istorijom, njegovom kulturom, njegovom religijom, naiđe na nerazumevanje, na sumnjičavost ili na neprijateljtsvo.
Situacija je još delikatnija s druge strane Rajne. Pomišljam na slučaj nekog Turčina rođenog pre trideset godina blizu Frankfurta, a koji je oduvek živeo u Nemačkoj, čiji jezik govori i piše bolje nego jezik svojih očeva. U očima svog usvojenog društva, on nije Nemac; u očima društva svog porekla on više nije pravi Turčin. Po logici zdravog razuma bilo bi moguće da on s punim pravom ističe tu dvostruku pripadnost. Ali danas mu ništa u zakonima ni u mentalitetima ne omogućuje da hronično prihvati svoj složeni identitet.
Uzeo sam prve primere koji su mi pali na pamet. Mogao sam da navedem i tolike druge. Slučaj neke osobe rođene u Beogradu od majke Srpkinje, ali od oca Hrvata. Slučaj žene Hutu udate za Tutsija, ili obrnuto. Slučaj Amerikanca čiji je otac Crnac, a majka Jevrejka…
No, to su dosita osobeni slučajevi, pomisliće neki. Pravo govoreći, ne verujem. Tih nekoliko osoba koje sam pmenuo nisu jedine koje imaju složeni identitet. U svakom čoveku susreću se mnogostruke pripadnosti koje se katkada međusobno suprotstavljaju i primoravaju ga na veoma bolne izbore. Za neke, stvar je očigledna na prvi pogle; za druge, treba učiniti napor i sve sagledati pobliže.
Ko u današnjoj Evropi ne primećuje razdor, koji će se neminovno produbljivati, između pripadnosti jednoj višestruko sekularnoj naciji – francuskoj, španskoj, danskoj, ebgleskoj… – i pripadnost kontinentalnoj celini koja se gradi? A koliko Evropljana, od Baskije do Škotske, takođe oseća snažnu i duboku pripadnost jednoj oblasti, svome narodu, svojoj istoriji i svome jeziku? Ko u Sjedinjenim Američkim Državma može još zamisliti svoje mesto u društvu ne pozivajući se na svoje poreklo – afričko, špansko, irsko, jevjejsko, italijansko, poljsko ili neko drugo?
To znači, rado priznajem, da su prvi primeri koje sma izabrao po nečemu posebni. Svi se odnose na bića koja nose u sebi pripadnosti što se danas žestoko sukobljavaju; bića koja seu na neki način granična, kroz koja prolaze linije etničkih, verskih ili drugih lomova. Zbog same te situacije, koju se ne usuđujem da nazovem „povlaštenom“, njima je namenjena uloga da tkaju veze, da izglađuju nesporazume, da urazumljuju jedne, smiruju druge, da poravnavaju, krpe… Njihova vokacija je da budu spone, mostići, posrednici između raznolikih zajendica, raznolikih kultura. I upravo zbog toga njihova dilema je bremenita značenjem: ako te osobe ni same ne mogu da prihvate svoje nogostruke pripadnosti, ako ih neprestano prozivaju da izaberu tabor, ako ih opominju da se vrate u redove svog plemena, onda smo s pravom zabrinuti zbog funkcionisanja ovog sveta.
„Prozivaju ih da izaberu“, „opominju“ ih, kao što rekoh. Ko ih opominje? Ne samo fanatici i ksenofobi svih fela već vi i ja, svako od nas. Upravo zbog tog ustaljenog načina mišljenja i izražavanja, tako duboko ukorenjenog u svima nama, zbog tog uskogrudog, isključivog, verski zatucanog, jednostranog poimanja koje svodi ceokupni identitet na jednu jedinu pripadnost, proglašavam sa strašću.
Eto tako se „fabrikuju“ koljači, dođe mi da vrisnem! Jedna pomalo nagla izjava, priznajem, ali koju nameravam da obrazložim na stranicama što slede.
(Amin Maluf u uvodu knjige „Ubilački identiteti“ sa podnaslovom „Nasilje i potreba za pripadanjem“)
