Aleksandar Nenadović
Razmišljanje o Srbiji u kojoj bismo svi živeli mirnije i smišljenije – ili makar s manje nemoći i nemaštine – mora, razume se, da polazi od onoga što se događa oko nas i u nama. A prva, važna i valjda nesporna činjenica dobro je znana svima: predugo nam se ništa dobro ne događa. Vesti su loše i sve gore; perspektive, takođe. A nemamo razloga ni za verovanje da bi nas moglo spasti nekakvo volšebno »lukavstvo istorije«.
Zvučaće, možda, preteško, ili patetično, ali mi smo poslednjih godina, u stvari, izvan savremenih, u Evropi i drugim razvijenim delovima sveta, preovlađujućih, civilizacijskih normi i usmerenja. Sve nas je manje tamo gde se priprema i gradi buduća istorija: kao da nas sve više fascinira moć razaranja. Onima koji su sebi uzeli pravo da nas predvode kao da je svejedno šta ostavljaju iza sebe. Dokle će?
Uzimajući u obzir i međunarodne, za nas sve važnije okolnosti, prvi put bi možda moglo da se kaže: iscrpljuju se rezerve patrijarhalne kvaziromantike i, na njoj zasnovane, nacionalističke, antiistorijske energije. Na redu je izbor koji se ne može odlagati. Ili ćemo se, kao narod i ljudi, trezveno sabrati i vratiti Evropi i istorijskoj realnosti, ili ćemo, nastavljajući da satiremo i ljudske i ekonomske, sve tanje rezerve, još više stagnirati,
ovog puta na balkanskoj, a ne na zapadnoevropskoj periferiji.
Ako se ne zaustavi, talas mržnje i nasilja, oskudice i beznađa, moralne atrofije i političkog avanturizma u ime nacionalne samoodbrane zaista preti da sruši i poslednju branu materijalne i ljudske izdržljivosti frustrirane nacije. Dok se sve obezvređuje, vinovnicima zla se omogućuje da glume nevinost bez zaštite; sve oko njih tone, a oni i dalje traže krivce izvan sebe.
U trenutku kad nas svet kažnjava kao kliconoše mržnje i sejače okrutnog nasilja, kad su nam trezvenost i mudrost potrebniji od svega, obeshrabrenima, čiji se broj uvećava, nudi se parohijalna, ksenofobska terapija: srce kao grobar razuma. »Srce nam je«, poručuje savetnik predsednika Republike u prvomajskom broju Politike, »došapnulo da se pribijemo uz svoje duhovno stablo, branimo istinu koja je na našoj strani i razvijamo demokratiju koju smo na ovim prostorima zapatili još s početka ovog veka, onda kad su drugi o njoj mogli samo sanjati«.
Ko će kao mi! Kakav Volter, Monteskje, Džeferson, kakvi bakrači!
Umesto obećane demokratije, veće pravde i bolje zarade, hranićemo svoje veliko srce zrnevljem istorijske veličine; pre ili kasnije, istina o nama probiće blokade i opametiti svet koji nas ne razume i potcenjuje. Još gore: gura nam klipove u točkove kujući svakojake zavere preko nemačkog bloka, Vatikana, Vašingtona, islamskog fundamentalizma i drugih mračnih sila.
Ovakva propagandističko-opsenarska igra anđela i đavola ne bi, naravno, sama po sebi, zavređivala više pažnje. Providna je. Nije, uostalom, karakteristična samo za naše podneblje; otkako je politike, bilo je i propagande, svakojake, pa i priproste. Nevolja je,
međutim, u tome što ovde ta vrsta političkog zaluđivanja dominira. Iako ozakonjena,
sloboda je, stavljanjem u službu nasilja, fatalno obezvređena.
Žrtva tog zagušenja, zasnovanog na direktnoj ili okolišnoj kontroli javnog informisanja, postala je i spoljna politika, što, u uslovima neviđene međunarodne izolacije, ima posebno teške posledice. Jer, ako sve dolazi s vrha, ako sama priroda poretka ograničava mogućnost slobodnijeg, svestranijeg ispitivanja uzroka mučnih raskoraka i eventualnog izbora razumnijeg spoljašnjeg kursa, onda se sve, pa i profesionalnost diplomatije, svodi na pokorno servisiranje povlašćene propagandističke aparature. U stvari, na suspenziju spoljne politike kao takve, kao ozbiljne službe kadre da i u najtežim sporovima utire puteve dijaloga i kompromisa. U političkoj kulturi koju oblikuje nacionalistička samozaljubljenost, prkos i inat nude se kao zamena za argument i razum; sama reč ustupak izaziva prezir.
Sa stanovišta mogućnosti iole značajnije demokratske kontrole vlasti, prepreke su isto toliko očigledne koliko su porazne. Autoritarne, posebno informativnokomunikacijske zatvorenosti, i kad nisu apsolutne, ostaju dominantne, sa posledicama koje su i političke i profesionalne.
U prvom slučaju, reč je o razlici u mogućnostima koja, u bitnom političkom izboru, svodi medijsku slobodu maltene na karikaturu. Listovi, radio i TV stanice, koje je vlast, na osnovu spornog nasleđa, materijalno i kadrovski, vezala za sebe, drže lavovski deo informacijske mreže. Sve dok taj, neuporedivo jači deo medija (najveći deo Politikine kuće i Radio-televizija Srbije) može neposredno ili posredno, u pretežnom obimu informacijske ponude, da usmerava u skladu sa svojim potrebama, vlast zadržava nedostižnu prednost.
Bitnim ograničavanjem nezavisnosti novinarske profesije režim, koji ostaje zatvoren u sebe, praktično podređuje ceo politički život nacije, sve njene vitalne institucije, ciljevima koje sam utvrđuje, uprkos načelnom, pa i legalističkom pristajanju na demokratsku strukturu i proceduru. Sve dok u svojim rukama drži kontrolni, komunikacijsko-informacijski ključ, vladajuća oligarhija ne mora, u stvari, nikome da polaže račun.
Profesionalni raskorak je takođe dvosmeran. Listovi, radio i TV-stanice izvan zvanične sfere (Borba, Vreme, Studio B, Radio B-92, Republika i drugi) mogu taj temeljni monopol malčice da suze, ali ne i da ga ugroze: imaju vrlo skromne tiraže i emisione domete. A u ovo, i politički i ekonomski zlo vreme, nezavisnima je, po logici stvari, ugrožen i opstanak: i kad imaju zavidni kvalitet, jedva sastavljaju kraj s krajem; vlast ih tretira (i maltretira) kao uljeze u, njoj podređeni, politički život, ne shvatajući da te i druge autoritarne zapretenosti spadaju u najvažnije uzroke njene zastrašujuće usamljenosti u svetu za koji smo sudbinski vezani.
Primarni razlog za međunarodnu izolaciju, čije sumorne posledice sve jače kucaju na političke kapije Srbije, ostaje, razume se, surovi građanski rat kome se ne vidi kraj, iako Evropa i ostali svet, uz sve zloslutnije pretnje i pritisak, traže pregovore i mir. Još se, istina, ratuje izvan granica Srbije, odnosno novokomponovane Jugoslavije, ali ne i izvan odgovornosti onih koji utvrđuju njene prioritete. Od njih se u ovo možda presudno vreme, ako ništa drugo, očekuju pouzdaniji dokazi da Bosna gori suprotno njihovoj političkoj volji i naporima da se ratni požar ugasi. A to, uz ostalo, podrazumeva i priznavanje kako Bosne i Hercegovine tako i svih drugih međunarodno već priznatih, bivših jugoslovenskih republika u njihovim dosadašnjim granicama. Preciznije: prihvatanje obaveze da se te granice mogu menjati samo sporazumima, bez ikakvog nasilja.
Čini se da bi, u sadašnjem domaćem stanju i u krajnje skeptičnom međunarodnom okruženju, samo takvo razgraničenje moglo Srbiju i sve druge da vrati u koliko-toliko
mirnije vode; da njihove okrutno upotrebljene narode spase još veće ekonomskosocijalne katastrofe. Takvo očekivanje, možda odveć optimističko, pretpostavlja, razume se, temeljno preispitivanje dosadašnjih prioriteta srpske politike, dakle nje same. Ima li, ne samo u vlasti nego i u opoziciji, političke volje i spremnosti da se to učini?
Najdirektnije prozvani političko-vojni faktori, koje spoljni partneri eufemistički zovu »beogradske vlasti«, počinju, doduše, izvesne, iznuđene promene, ali još nema dokaza da postižu željene efekte. Malo je verovatno da će ih postići sve dok svest i politiku srskih predvodnika bude motivisala i usmeravala nacional-šovinistička, duboko provincijalna, u biti anticivilizacijska ideologija. S njom možemo samo u još veći poraz, a ne u svet izvan kojeg nam je ugrožen i sam opstanak.
Budući da, po političkoj sadržini svoga socijalnog bića, ne može bez nasilja koje međunarodna zajednica, ma koliko u mnogo čemu bila nesavršena i nepravedna, ne
prihvata, ta ideologija i vlast na njoj zasnovana, sa svojim osvetničkim, siledžijskim
strastima i saputnicima, gurnule su nas u istorijski poražavajući sukob s bezmalo celim
svetom izvan naših granica. Sve dok se to ne promeni, sve dok su prioriteti državnih i
duhovnih centara moći u Srbiji tome podređeni, svet nam, čak i ako oružje zaćuti, neće
poverovati.
Izgubljeno poverenje neće se, u svakom slučaju, povratiti samo patetičnim nuđenjem »istine o Srbiji«, koju, preko kontrolisanih radio-televizijskih i drugih medija, oblikuje i diktira monumentalna kratkovidost naših, beznadežno samouverenih nacionalnih ideologa. Pre bi se moglo reći da nam je svet, iako u ponečem nedovoljno ili pogrešno obavešten, okrenuo leđa upravo zato što mu je poznata i ta, zvanična »istina«: njena samoporažavajuća, propagandistička prostota koja krivicu za sve što se u bivšoj Jugoslaviji dogodilo i događa pripisuje drugima. Samouverenost nije vrlina ni među nedužnima, a sve može i golim okom da vidi da, u sunovratu jugoslovenskih nacionalizama, nedužnih ima samo među žrtvama nacionalističkog terora.
Eto zašto ne smemo smetnuti s uma da će međunarodna zajednica ostati duboko skeptična i posle početnih promena iznuđenih spoljnim pritiscima, posebno preko Ujedinjenih nacija. Neverica je, time, doduše, nešto ublažena, ali ni izdaleka nije otklonjena. Ne može se ni otkloniti sve dok se epidemija stravičnog nasilja, uveliko i golog razbojništva, ne zaustavi – ne samo u Bosni.
Sumnjičave spoljne, posebno velike zapadne sile, usklađenije, čini se, nego ikad u istoriji svetske organizacije i rešene da istraju u odbrani teritorijalnog integriteta Bosne koju su i zvanično priznale, nisu impresionirane delimičnim ustupcima; traže bezuslovno odustajanje od nasilja.
Krug međuzavisnosti, presudne za ishod jugoslovenske krize, pa i za naša maštanja o Srbiji demokratije i mira, time se ubrzano sužava. Veći deo ovdašnje, vlastima naklonjene, pa i opozicione javnosti, godinama uveravane da će u dolazećoj, svetloj budućnosti svi Srbi živeti u jednoj državi, sada je, može se reći, u stanju političke ošamućenosti. Mnogima teško pada saznanje da realnost, oličena i u neopozivim odlukama Ujedinjenih nacija, stavlja ad akta ambiciozne projekte političko-državnog objedinjavanja »vaskolikog srpstva« samim tim što isključuje nasilno menjanje granica.
U isto vreme, svako trezvenije razmišljanje potiskuje iluzije. Zajednička država nikako ne može biti Jugoslavija komponovana kao proširena Srbija; to je mogla biti samo demokratski uređena jugoslovenska zajednica naroda. Takva zajednica je, nažalost, bila osuđena na teritorijalno-privredni raspad i političku smrt onda kad su nacionalni računi i obračuni stekli apsolutni primat; kad je, u krilu »jedinstvene i jake« Srbije, pod znamenjem kosovske mitologije, nacionalistički surogat slobode za sve građane dobio krila, uz istovremenu ili potonju nacionalnu homogenizaciju u Hrvatskoj, pa i u drugim republikama; kad je privredna reforma, za vlade Ante Markovića, počela da udara u nacionalne bedeme republičkih oligarhija, da bi se, najzad, rastočila i srušila blagodareći i njihovim, uveliko sinhronizovanim protivudarima…
Ostale su samo gorke posledice čiji se tragovi svuda vide; u Srbiji jasnije nego igde. Oporavak i povratak u savremene civilizacijske tokove, iz kojih smo ispali miniranjem reforme i sputavanjem demokratije, moći će da počne tek kada nacionalistička ideologija prestane da predodređuje naše prioritete.
Sve dok se ta paralizirajuća dominacija ne suzbije, druga, demokratska Srbije
neće, bojim se, steći realnije izglede.
Druga Srbija – deset godina posle, 1992-2002
