Aleksej Kišjuhas
Tresli se izbori, rodio se miš. I zahladilo je za goleme antirežimske proteste, realno govoreći. Sezona je praznika, pa valja žvakuljati hladnu prasetinu i prorusku salatu u toplini doma svoga. Jer, uprkos nesumnjivim zloupotrebama i nagoj izbornoj krađi, ostaje utisak srbijanske opozicije koja je kilava, nezanimljiva, jalova i impotentna. Zašto je to tako?
Prisetimo se nedavne prošlosti – iste one koja upadljivo traje i nikako da umre. I Slobodan Milošević je grubo kontrolisao medije i pretvorio ih u odurnu propagandu. Tada nije bilo interneta i kablovske televizije, već jedino nezavisne štampe i radija (Naše Borbe i Danasa, Vremena i Radija B92) sa mnogo ograničenijim dometom nego danas.
Pa građani internete sada radije koriste za Nestorovićeve teorije urote, umesto za objektivno informisanje i odistinsko organizovanje. A Milošević je opoziciju takođe etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, te snage haosa i bezumlja. I imao svoje zadrte sledbenike kao Slobine svedoke, od seljaka i penzionera do lekara i akademika, pa šta? Živeti slobodno je tada značilo borbu protivu tog medijskog i sociokulturnog balona.
KUL, URBANO
Naime, biti opozicija režimu 1990-ih godina je bilo nekako – kul. Urbano, moderno, i vaskoliko interesantno, zar ne? Opozicionarstvo je tada imalo drugačiju priču ili narativ, i za koji su ljudi hrabro gutali suzavac i odvažno trpeli pendreke po kičmi. Možda i zato što je to zaista bila opozicija, odnosno stvarno – protivljenje politici vlasti?
A beše podjednako opasno, ako ne i opasnije nego sada. Dođavola, Ćuruviju i Stambolića streljao je režim. Dvaput su pokušali da ubiju jednog lidera opozicije (besmrtnog Vuka Draškovića), a drugi (potom ubijeni Zoran Đinđić) je jedva pobegao u Crnu Goru.
Uprkos takvoj represiji, građani su ponosno furali zastave opozicionih partija, SPO i DS, a zatim i koalicija Zajedno i DOS (uz one četničke, Ferarija, ali i EU) kao nešto Drugo i Drugačije od mejnstrima.Pola miliona ljudi je na ulicama protestno proslavilo tzv. srpsku Novu godinu gregorijanske 1997. uz Đorđa Balaševića, Partibrejkers i Lav Hanters. Drugim rečima, opozicija je takođe bila progonjena, ali je zato bila ubedljiva i seksi. Zašto danas nije? I šta joj tačno fali?
Glavna falinka opozicije u Srbiji jeste organizaciona ili infrastrukturna. Što znači lokalne odbore, koordinaciju, vertikalnu hijerarhiju, kao i horizontalnu umreženost. Uz zdušnu ispomoć vlasti, opozicija se doslovno raspala u periodu 2012-2022. sa svim svojim cepanjima, preletanjima, zađevicama i sujetama. Tadić, Jeremić, Đilas, Tepić, Aleksić, Jovanović(i) i ostali, samo su kilavi recidivi nekada moćne DS, odnosno DSS, LSV, LDP i G17. I pojedinci umesto partija. Dakle, umesto osnaživanja stranačkih kapaciteta i zbijanja redova pred političkim hegemonom, na delu je bilo rastakanje partija na subatomske čestice, odnosno na razne pokrete i strančice koje postoje samo na Tviteru, umesto u stranačkim prostorijama gde se bistri politička akcija.
PRIVLAČENJE NOVIM POLITIKAMA
Međutim, ovo je samo deo jednačine. Organizacija ili infrastruktura ne padaju sa neba, već neko prvo mora da bude privučen vašim – politikama. Aleksandar Vučić je u pravu u toj jednoj stvari: politika opozicije je mahom jedno Vučiću, pederu.
Okej, on je samoga sebe nametnuo kao centralnu temu politike i erotike, prirode i društva, pa opozicija nema mnogo izbora. Ali, to znači i da opozicija govori i pleše po njegovim pravilima igre. A Vučić tu pobeđuje na iskustvo. Dok građane već deset i kusur godina plaši bivšom vlašću, iako je samo Dragan Đilas preostao kao kakva-takva figura bivših (Tadić i Jeremić su, hvala svevišnjem, otpuzali u nebitnoću).
U međuvremenu, novih lica opozicije je bilo tušta i tma, poput Boška Obradovića, Saše Radulovića i Saše Jankovića, a relativno novi su i Marinika, Miki i Mika, odnosno Zeleno-levi front – pa opet šipak. O tome je najbolje pisao Boris Dežulović za srpsko-zagrebačke Novosti: „U uzbudljivoj novoj Srbiji uvek nove partije i uvek nova lica izlaze na uvek iste izbore decembra 1990. I svađaju se ko će kao veći hrišćanin i Srbin pre na Kosovo“. Imamo i previše novih lica i partija, ali premalo novih politika.
I onda, šta fali opoziciji, osim slobodnih medija i poštenog brojanja birača i glasova, naravno? Opozicija nema dobru – priču. A tačno najlošija priča koju je opozicija mogla da smisli je da naprednjački prećutkuje izjašnjavanje o NATO, sankcijama Rusiji, destabilizaciji Crne Gore i Bosne i Hercegovine, pa čak i integraciju Srbije u EU. Jer to je suvereni teren Vučića, Vučićevića, Vučevića i ostalih Vulina
. Gotovo dirljivo je koliko opozicija kritikuje američkog ambasadora Hila ili izvestioca EP za Srbiju Vladimira Bilčika – ali tačno nikad ruskog ambasadora Bocan-Harčenka ili Mariju Zaharovu, a koji otvoreno bogorade protiv srbijanske opozicije. Isprobana je Nit smrdi, nit miriše politika i nije upalila. Zašto i dalje smatramo da razgovor o emotivnim i gorućim temama neće imati značajnog odjeka kod birača? I koji oduvek glasaju srcem i preponama, a ne razumom?
Potrebno je progovoriti i o Evropi i Rusiji, ali i Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici, Račku, pa i Cetinju i Banjaluci, odnosno krivici, odgovornosti i pomirenju. Glasači žele vaučere u banji, ali im te vaučere već daruje vlast. Međutim, glasači nasušno žele i – mir u regionu. A to im nije ponudio niko.
ZAPADU, PEDERU
Uprkos nasilju i medijskom mraku, veliki broj građana Srbije i dalje razmišlja relativno trezveno i realno. A oni nemaju za koga da glasaju. Prema raznim istraživanjima, oko polovina građana Srbije jeste za ulazak u EU, i većina ispitanika Kosovo ne ističu kao relevantnu temu za sebe i svoju porodicu. Uprkos Putinu, oko pet odsto građana su za ulazak Srbije u NATO. Što jeste tanko, ali opet više od cenzusa koji ne preskaču rusofilni Jeremić (0.9 odsto) i ostali Zavetnici (2,8) iz Kremlja, zar ne? A gde se dede ovakva politika? I zašto je niko u Srbiji ne gradi opet ili ispočetka?
Drugim rečima, imamo – birače bez stranke. Podjednako su neophodne i odistinske leve politike, o čemu je pisao politički filozof Filip Balunović. Krhka nenacionalistička opozicija ili građanska levica u Srbiji (ZLF, PSG, Zajedno) se verovatno nasankala svrstavanjem uz metiljave centriste koji nemaju autentičnu, prepoznatljivu i zanimljivu politiku, odnosno priču. Pa sada imamo opoziciju koja radije kukumavči, nego što menja i predlaže nešto odistinski drugačije. Koja štrajkuje glađu umesto da štrajkuje – generalno.
Nenad Čanak je kod (nažalost) Milomira Marića rekao jednu veoma razboritu stvar. A to je da su Jugoslaviju pravili ljudi koji su odrastali i formirali se u Austrougarskoj, a demokratsku Srbiju ljudi koji su odrastali i formirali se u SFR Jugoslaviji. Dakle, političari i akteri koji su imali jedan pluralistički i multietnički svetonazor, te kosmopolitski pogled na svet. Pa i jednu širinu duha, za upadljivu razliku od današnjih opozicionara i današnjih studenata, rođenih oko 2004.
I koji nažalost ne pamte, ne znaju i ne umeju bolje od podgrejanog srpskog sveta. Zato je moguće da najnoviji lider opozicije bez blama izjavi da je „nasilje u Srbiji počelo ubistvom Olivera Ivanovića“ 2018. Naprosto, antievropske i društveno konzervativne građane u Srbiji već komotno pokriva Vučić sa politikom Zapadu, pederu.
Ume li opozicija drugačije od toga? Politika je i politika simbola. Opoziciji u Srbiji fali Evrope kao simbola Zapada, i koju oni radije kritikuju. Fali joj i simbola Petog oktobra, kojeg se skaradno stide. Opoziciji fali političkih muda za otvaranje centralnih pitanja o budućnosti i prošlosti koje tište naše duboko društvo. Iako je 2000. protivu Miloševića taktički (pogrešno) bio isteran nacionalista Koštunica, građani su tada veoma dobro znali za kakvu politiku glasaju, i za šta rizikuju pendrek po bubregu.
A to je miroljubiva Srbija u Evropi i regionu, odnosno Srbija kao deo sveta. I koju danas više nema ko da ponudi kao – opoziciju.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
