четвртак, април 18, 2024

Šta ćeš upisati?

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Završavaju se upisni rokovi i prijemni ispiti na fakultetima u našoj Republici. A kakve su želje i ambicije naših budućih studentkinja i studenata? Ukratko – svi ili većina bi u programere, a malo njih na jezike i društvene nauke.

I gotovo niko ne bi u škole, odnosno na učiteljske ili nastavničke smerove. Na primer, na Fizičkom fakultetu u Beogradu, za nastavnički smer Opšta fizika prijavio se samo jedan kandidat od 25 predviđenih.

Na Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, tek 24 kandidata na 100 planiranih mesta. Kako to? Pa, i ne mora se završiti fakultet za razboriti odgovor. Među razlozima jesu i demografija, kao i skaradan društveni status učitelja i nastavnika u ovom društvu.

Ali, među razlozima je i novac. Želimo da uvećamo broj nastavnika u Srbiji? Uvećajmo plate radnicima u prosveti, i to značajno.

Naime, nije da je naša omladina baš toliko opsednuta kompjuterima. Pa da nejač ovoliko mahnito želi da izučava informatiku i softversko inženjerstvo, odnosno algoritme, kodove i programske jezike čitave četiri godine života.

Već su u famoznom IT sektoru danas ubedljivo najveće plate, i to je tako. Da je drugačije, mnogi programeri u Javi ili Pitonu bi se prekvalifikovavali za nastavnike geografije i biologije, štrebajući topografiju ostrva Jave i anatomiju pitona (ili kulturni uticaj Letećeg cirkusa Montija Pajtona na društvo), umesto što je sada obrnuto.

To jest, da je prosečna plata učitelja ili nastavnika u školi 2.000 evra, srednjoškolci bi podjednako strastveno navaljivali da izučavaju didaktiku, interaktivnu pedagogiju i metodiku nastave.

JEZIK OSNOVA CIVILIZACIJE: I zato, drugo i važnije pitanje je sledeće. Zašto omladina danas mahom upisuje fakultete rukovodeći se finansijskim interesima, a ne ličnim interesovanjima? Što progovara o otužnom stanju naše ekonomije, (obrazovne) politike, kao i kulture. Napetost između odabira lukrativnih profesija i autentičnih želja je postojala oduvek.

Kao i između želje roditelja da im čeljad budu doktori i inženjeri, a ne antropolozi ili istoričari umetnosti. Ali, kao da nikad nije bila zaoštrena ovoliko, i kao ovde. S tim u vezi, interesovanje srpske omladine je danas neobično tanko i za studiranje srpskog jezika i književnosti.

Kao i nemačkog, francuskog, italijanskog, pa čak i ruskog (engleski se još uvek drži). Nacionalisti i dežurni ćiriličari tada će kršiti prste zbog sudbine srpskog jezika i književnosti, ali je problem još dublji od toga. Uostalom, i programski jezik je na prvom mestu – jezik.

A jezik je, Đuro, šta? Verovatno najznačajnija odlika ljudske vrste. Mnogo veća i dalekosežnija od kompjutera. Jezik i komunikacija su osnova ljudske civilizacije. Sve što radimo, od svakodnevnih razgovora do organizacije čitavog društva, počiva na jeziku.

Upravo zato i postoji tolika opsesija tehnologijom koja je u vezi sa ljudskom komunikacijom, od masovnih medija do interneta. Jer, gle čuda, iza skraćenice IT u popularnom sektoru krije se oblast informaciono-komunikacionih tehnologija.

A šta oni zaista uče i znaju o tome? Jer, složena vokalna komunikacija je evoluirala pre oko 150.000 godina među praistorijskim ljudima. A govorni jezik je pretvoren u tehnologiju pisma u drevnoj Mesopotamiji i Egiptu pre oko 5.500 godina.

Ukoliko nešto zapišemo, to već može da se deli ili šeruje sa neuporedivo više ljudi u prostoru i vremenu. Razne informacije, od poezije i mitologije, do matematike, filozofije i nauke, tada mogu da postanu sačuvane, unapređene ili kritikovane.

Nakon glinenih pločica i papirusa, usledili su i izumi papira, pa štamparske prese, i tako sve do interneta, Fejsbuka i Tvitera. Uzgred, o problemu lažnih vesti u medijima i politici pisali su još antički Grci.

I, sve se to detaljno predaje na filozofskim fakultetima. A ima li ko da čuje? Pismo i jezik su direktno doprineli novim oblicima društvene organizacije, trgovine, nauke, kulture i ljudskog života uopšte. Najzad, zato omladinu i pitamo – šta ćeš UPISATI?

POPUT HOBIJA: Kao i sa jezicima, slično je i sa društvenim i humanističkim naukama: filozofijom, sociologijom, antropologijom, istorijom, arheologijom itd, sa upadljivim izuzetkom psihologije. Kad je ovaj sociolog i kolumnista 2002. upisivao Filozofski fakultet, na Sociologiju se prijavilo oko 90 kandidata. Samo dvadeset godina kasnije, prijavilo ih se 25.

U čemu je kunst? Prvo, deo i laičke i naučne javnosti, kao i donosioci odluka, društvene nauke danas ne smatraju dovoljno naučnim, niti naročito ozbiljnim i bitnim. To su neke meke nauke i teorije ili nepraktični poduhvati. Koji su poput hobija, i o čijim predmetima istraživanja (kultura, obrazovanje, politika, društvo) svi znaju sve, zar ne?

Drugo, krivicu za ovu pogrešnu sliku snose i masovni mediji, i koji saznanja iz društvenih nauka veoma retko prenose u rubrikama o nauci. Naime, mediji će sociologe i ostale društvene naučnike često pozvati za komentar ili izjavu o tekućim događajima.

Preneće i neke ekonomske trendove ili statistike o stopama kriminala, ponekad i na naslovnoj strani. Ali, gotovo nikada neće izveštavati o naučnim otkrićima i istraživanjima iz sociologije, antropologije i srodnih društvenih nauka.

Slično tome, i nauke o jeziku dospevaju u masovne medije samo povodom – rodno senzitivnog jezika ili kad se uzbudi patrijarh. Jedini medijski izuzetak su naučna saznanja iz psihologije, koja ovako deluje tvrđe i ozbiljnije, i zbog čega (još uvek) beleži nadnaravnu popularnost među omladinom.

Ali, ima tu još nešto. Biće da su naša politika, društvo i kultura postali krajnje jeftini u tranzicionom međuvremenu. A naša deca i mladi prilični oportunisti. Jer, sve ovo se dogodilo u prethodnih petnaestak godina.

Pa ni u našim univerzitetskim gradovima više nema dovoljno nejači koja bi upisala fakultete i smerove koji ne donose novac odmah posle studija. Svaka čast izuzecima, ali mladima u Srbiji više nije atraktivno da požele jedno široko, teorijsko, opšte, humanističko, iako nešto teže i tržišno nepraktično znanje.

Kao što se u našem društvu više ne razumeju značaj i vrednost znanja iz filozofije, sociologije, lingvistike ili književnosti, dakle, onog najtemeljnijeg znanja o (neprogramskom) jeziku i društvu.

NE MAŽE SE NA HLEB: Naš društveni problem nije samo nedostatak nastavnika fizike i srpskog jezika po školama, već i nedostatak visoko obrazovanih građana koji će misliti naše društvo i kulturu. Danas je centralno pitanje pred prijemne ispite – Gde ćeš se zaposliti posle fakulteta?

Umesto pitanja – Šta želiš da saznaš? I na tu žvaku pristaju i naše obrazovne politike, pa i sami fakulteti. Pa imamo odurne zahteve da se brojevi slobodnih mesta na fakultetima modifikuju u skladu sa tržištem (a ne obrazovnom vizijom ili politikom).

Dođavola, tržište je krajnje promenljiva stvar od danas do sutra, poput srpskog javnog mnjenja. Da li zbog te nevidljive ruke i fluidne fikcije treba da izučavamo fenomene koji su trenutno lukrativni, ali nas nimalo ne zanimaju kao ličnosti? Drago dete, interesuje te istorija književnosti? Džabe, ne trebaš tržištu rada. I čemu to, ako se ne maže na hleb i ne sipa u rezervoar?

U vaskolikoj trci za novcem i statusom, za tim benzinom i hlebnim namazom, prečesto zaboravljamo na sledeću činjenicu. Studiranje je vanserijsko, transformativno, egzistencijalno, i gotovo magično iskustvo. Koje se pamti ceo život i koje formira naš profesionalni i lični identitet do kraja tog života.

Naime, studiranjem najzad i zauvek dobijamo odgovor na pitanje – Ko sam ja? Šta jesam i šta želim da budem? I, posle studija na univerzitetu, većina ljudi nikada više neće dobiti sledeću fantastičnu priliku.

Da pune četiri godine svog bivstvovanja na planeti Zemlji posvete jedino – učenju. Čitanju, istraživanju, sticanju znanja o svetu oko nas, te preoblikovanju svog uma.

Poslovi i visine plata se menjaju, ali ovo iskustvo ne možemo vratiti. Nikad više. Zato nije svejedno šta ćemo studirati. Ono što nameću trenutno tržište rada, masovni mediji i vladajuća kultura – ili ono što nas zaista interesuje kao ljudska bića? Draga omladino, šta ćeš upisati?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

1 KOMENTAR

  1. Prilično idealistički stavovi. Kao da su svi toliko situirani da bi mogli da studiraju ne zato da bude zaposlili već da postanu obrazovani ljudi. Tako mogu da misle samo oni koji su materijalno obezbeđeni i nemaju potrebu da rade.

Comments are closed.