Piše: Anita Beretić
Zorana Đinđića pamtim po mnogim, na prvi pogled, običnim situacijama i komentarima, po držanju, izrazu lica kad se izrekne glupost i sjaju u očima kad pamet i hrabrost progovore.
On nije pravio razliku među ljudima u smislu obrazovanja, „staleža“, iskustva, porekla, pripadnosti čemu god. Razlikovao je spremnost od nespremnosti, licemerje od iskrene predanosti, laž od istine, veru i ubeđenost u ideju od sitnih, ličnih interesa.
Nije voleo kalkulante. Tražio je da ljudi imaju stav, da se opredele i da se izjasne. Da donesu odluke i da se odluke poštuju.
Bio je vredan. Radoznao. Radio je mnogo, mnogo znao i uvek učio. Tražio je i od nas da stalno učimo. Da se ne prenemažemo, da se ne uljuljkujemo u osećaju moći. Da se ne bahatimo.
Razgovarao je sa jednakom pažnjom i interesovanjem sa svima. Pitao je za mišljenje i umeo da sluša. Video je daleko i bio svestan prepreka do cilja. Umeo je da proceni i bio spreman da preuzme rizik.
Put od vrsnog studenta, naučnika, filozofa, hrabrog opozicionara do državnika prešao je, sada mi se čini munjevito brzo, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag.
Voleo je ovu nikad dovršenu državu, spetljanu u sebe samu, nespremnu da ustane i uspravi se, državu koja je večito težila da ima podanike jer je, valjda, tako bivala velika i bitna sama sebi, u svojim očima. Ako je u bilo čemu Srbija uspevala, onda je to ta veština da unutrašnju neslobodu naziva patriotizmom, a težnju građana za otvorenim umom i vidicima – izdajništvom.
Zoranov uvek otvoren um i lična sloboda koju je pretakao u slobodu i u pamet društva, nisu, ipak, bili po meri Srbije. Zato se iznova i iznova pitam da li ga je Srbija uopšte zaslužila. Da li je uzalud ugašen život koji je mogao doneti toliko toga novog i drugačijeg o čemu, skoro dvadeset godina nakon smrtonosnog hica, i dalje samo govorimo pa poreknemo, ka tome krećemo pa stanemo. I još uporno predajemo naše živote vladarima koji su nas unesrećili ratovima, izolacijom, siromaštvom, izbeglištvom.
Šta bi Zoran rekao ili učinio danas? Tražim u svojim sećanjima slične situacije, teške odluke. A bilo ih je.
Rekao je jednom prilikom: “Ne mislimo šta želimo 2002-e. Mislimo o tome šta želimo 2050-e, kada ćemo biti mrtvi. Da li želimo da iza nas ostanu rezultati na koje će naša deca biti ponosna, ili neuspesi, kojih će se stideti. Mi danas, hteli to ili ne, radimo na vlastitom spomeniku. Na njemu će nešto pisati: ta generacija je izvukla zemlju iz krize. Ili, bili su beznačajni i beskorisni”.
Ne bi nam oprostio da budemo beskorisni.
