понедељак, јул 22, 2024

Srpski svet morbidnih snova

Slične objave

Podeli

Piše: Bojan Tončić

Srebrenica se poput noćne more ponovo smešta u žižu srbijanskog političkog života – kome se čini da je reč samo o tome da se toponim genocida koristi tek kao povod u političkim obračunima – u krivu je, utoliko što s obe strane Drine svedočimo kontinuitetu zločinačkih namera koje mogu, a i – pamtimo krvavi rasplet u Bosni i Hercegovini – ne moraju biti onemogućene.

Nije odgovorno verovati, čak ni nadati se, da će oružani međunacionalni sukob biti izbegnut, treba učiniti sve da se zauzdaju bezosećajni i neodgovorni političari, a balkanska društva, države devastiranih institucija, feudi odmetnika sa neograničenom vlašću (Srbija i RS u ovom slučaju) to, izvesno je, ne mogu.

Republici Srpskoj je potrebna pomoć, ali je, kao višestruki recidivist u nanošenju patnji susedima, zapravo, i ne traži, spremna na nova, bezobzirna kršenja uslovne slobode. A ta uslovna sloboda je, zapravo, patronat međunarodne zajednice koju personifikuje Visoki predstavnik. Da, u ovom je napisu reč uglavnom o Miloradu Dodiku i Aleksandru Vučiću, kojima dosad radikalizovane vlasti i ekstremni eksponenti bosanskohercegovačkog političkog života nisu uskraćivali vetar u leđa. Na momente se čak i nadmećući sa Dodikom u izjavama punim animoziteta i suštinskog negiranja mogućnosti zajedničkog života.

Srebrenica, dakle, negiranje genocida uz najavu da će se ponoviti to čega nije bilo; navijačko divljanje, Vučićeva suštinski antibošnjačka reakcija, Dodikove beogradske invektive i pretnje.

Begunac Miodrag Savčić, čelnik veteranske asocijacije bosanskohercegovačkog entiteta u sigurnoj kući Srbiji, uz zvanični demanti srbijanske policije i Dodikovu podršku (potražite ga u Dodikovoj vili na Senjaku). Jeste se zakuvalo (kao da nismo navikli).

U Novom Pazaru je prvi put u Srbiji presuđeno za negiranje genocida u Srebrenici i za afirmaciju ratnog zločinca Ratka Mladića, čije su ime i prezime, kao i slogan “Nož, žica, Srebrenica” skandirali navijači beogradskog Partizana na utakmici sa domaćim timom. Presudio je Miloš Milanović, fudbalski sudija, izrekavši presudu kojom se svakako neće postići svrha kažnjavanja: naredio je da se isprazni tribina na kojoj su bili navijači Partizana. Netom pristigli iz glavnoga grada, noseći dragoceni tovar, platneni portret počinitelja genocida. U stvari, svrha je postignuta, utakmica je završena.

Antiustavna stadionska delatnost 

Na utakmici je bilo jednako morbidnog vređanja koje je dolazilo sa tribina na kojima su bili domaći navijači (“Žuta kuća” se ističe kao sintagma sa bolesnom namerom); skandiralo se Naseru Oriću, te “Alija, Alija mi smo tvoja armija”, “Ovo je Bosna”, a čula se i delimična istina o nekadašnjoj srbijanskoj pokrajini (“Kosovo je pored Srbije” – nije baš, južno je).

Ponovo, dakle, i žica i nož, to mu dođe kao hit s ove strane Drine (Vojin Dimitrijević: “Time samo potvrđujemo da je reč o genocidu, to je neka zaraženost koja prelazi na mlađu generaciju, koja se našla na toj trakalici zbog grehova naše elite i zbog oklevanja da se što brže izađe iz Miloševićevog košmara”).

Domaći klub se ogradio od “takozvanih navijača Pazara sa zapadne tribine”, koji su “svojim nepromišljenjim skandiranjima, kojima nije mesto na stadionu Novog Pazara, naneli ogromnu štetu klubu“. Oni su svojim istupima omogućili da se pravi veštačka ravnoteža u raspodeli krivice između navijača Partizana i navijača Novog Pazara, a svako ko je bio na stadionu mogao je da vidi da to nije istina i da su navijači Partizana bili okidač za sva kasnija dešavanja, saopštio je Novi Pazar.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izgovoriće u intervjuu Pinku da to što mu navijači pripisuju izvesne sklonosti nije nikakav problem nego demokratija (neko je garant i poverovao), ali su Novopazarci „pokazali šta iskreno misle“ (pomenutim skandiranjem).

„Navijači su u ovom slučaju, naročito Pazarovi, pokazali šta iskreno misle. Možete da kažete za Partizanove navijače da su organizovani, a ovo su obični ljudi i pokazali su šta misle o meni – to je nevažno – ali je važno šta misle o Srbiji i koliko su podele duboke“, izustiće srbijanski predsednik. Tačno je jedino to da su “Partizanovi navijači organizovani”, predsednik to najbolje zna, to smo videli u snimcima prostora ispod južne tribine i fotografijama unakaženih leševa. Ali je manji problem to što “organizovani” navijači skandiraju u slavu genocida (Vučić je i te navijačke slogane nazvao neprihvatljivim), jer se u Novom Pazaru, eto, stihijski, onako neorganizovano i samovoljno, skandira. To je glas naroda, a neki su navijački slogani, kao što je onaj o Kosovu “pored Srbije”, zapravo, “urušavanje ustavnog poretka”. Jeste, tako je kazao. Možda je ostavio prostor za poređenje navijačkih slogana i podrške Srpskoj listi na izborima za nepostojeći parlament nepostojeće  države. I, zašto ne, prostor za uvođenje vanrednog stanja u Sandžaku, jer navijači ugrožavju tu ukoričenu kupusaru (“maste knjigu”).

Vrati se, Donalde

Na dan kada se u Novom Pazaru skandiralo u slavu genocidnog generala novog doba, u Bijeljini je postavljena bista četničkom genocidnom zapovedniku Dragoljubu Draži Mihailoviću; taj je monstruozni artefakt svojevrsno obeležavanje prostora u kojem nema mesta za druge i drugačije. U centru grada osakaćenog s početka rata u BiH divljanjem srbijanske državne bande Srpska dobrovoljačka garda, kojom je komandovao kriminalac Željko Ražnatović, nadahnuto je govorio Matija Bećković i kazao da je Čerčilova odluka da otpili saradnika nacista “jedna od najsmrtonosnijih odluka za sudbinu srpskog naroda u njegovoj istoriji”. “Kakva lirika – prava klistirika” (Miodrag Stanisavljević). Ali je, toliko decenija kasnije, namera Draže Mihailovića da etnički očisti istočnu Bosnu i Sandžak “od muslimanskog življa” i dalje živa. Ostvarivana, ali ne i ostvarena.

I, kad smo kod ostvarivanja te ideje, jedan od optuženih za srebrenički genocid Milomir Savčić, komandant 65. MUP Srbije tvrdi da nije prešao granicu, što, znači da je verovatno u Srbiji. U kojoj su mnogi zlikovci našli utočište i lepu reč za svoja zlodela.

Savčiću je određen pritvor “zbog bojazni da će uništiti, sakriti, izmeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za krivični postupak koji se protiv njega vodi, te zbog naročitih okolnosti koje ukazuju da će ometati krivični postupak uticajem na svedoke, saučesnike ili prikrivače, a ne zbog opasnosti od bekstva“. Njega optužnica tereti da je “planirao, komandovao i nadzirao aktivnosti pripadnika puka prilikom zarobljavanja i ubistava više stotina muškaraca bošnjačke nacionalnosti na više lokacija na području Nove Kasabe”.

A Milorad Dodik tvrdi da se čelnik veterana RS neće predati i još koješta. Na tribini pod naslovom “Inckov zakon – kraj Srpske ili raspad BiH” u Beogradu podelio je sa regionalnom javnošću svoje nade i snove: “Dolazi kraj ovome što rade Amerikanci i Britanci. Bajden ima mandat još tri godine, treba sačekati toliko. Ako se pojavi novi Tramp, u prvoj godini treba proglasiti nezavisnost Republike Srpske.”

Opet ti Ameri, evo šta kaže jedan “zajednički” mislilac (onaj iz reklame za istinu) Čarls Simić u eseju Otpadnik: “Nespremnost da se suoči s prošlošću učinila je od Srbije društvo koje zaostaje, nesposobno da se okrene sadašnjosti, a još manje da se uhvati ukoštac s teškim problemima današnjice. To je malo kao obitelj koja svaku večer sjedi zajedno oko stola praveći se da nitko ne zna da je baka zaklala poštara škarama, a tata pokušao silovati jednu od svojih malih kćeri u  kupaoni. Najgore što vam se može dogoditi je da ste u pravu u vezi sa svojima. To se nikad ne oprašta. Bolje je biti u krivu stotinu puta. Oni će to kasnije objasniti velikom ljubavlju prema vlastitom narodu. Nacionalisti bi nas vjerojatno više cijenili da smo se fotografirali kako koljemo neko dijete, nego što demonstriramo protiv rata koji su oni vodili i izgubili“. (Peščanik, 22.jul 2012.).

Prava istina iz ljubavi? Niko ovde u to ne veruje, kada je o naciji reč.

(Danas)