Verovatno ste primetili da su poslednjih meseci famozne teme naših svagdašnjih kolumni uglavnom političko-filozofske i fenomenološke, a da su sve manje zajebantske i satirične.
Autor: Svetislav Basara
Nije to samo zbog toga što je đavo odneo satiru – mada ima i toga – to je tome zato što naprosto nema političkih zbivanja podatnih za satiru iliti – još tačnije – uopšte nema političkih događaja.
Višemesečni protesti i kontraprotesti, sve te opozicione čete u napadu i vladajuće brigade u odbrani, jesu nekakvi događaji, ali nisu politički. I još zadugo neće biti. A evo zašto, što reko Blic. Zato što je parapolitičkoj nacionalnoj i državnoj priči – koja je na snazi od 1986 – istekao rok trajanja. Višekratno sam to ovde džaba okrečio.
To je kao s latinoameričkim sapunicama, s kojima, inače, naša nacionalna motivaciona priča ima dosta sličnosti. Ovako to ide. U početku serija privuče ogromnu pažnju, ulice se prazne u vreme emitovanja epizoda, da bi posle 1.876. epizode Marinelinih srceparateonih ljubavnih jada i divovskih borbi s preprekama koje joj postavljaju zli i zavidljivi ljudi gledanost spala na nulu.
U takvim situacijama serijalni producenti pribegavaju „pakovanju“ nove serije. Dramaturgija ostaje manje-više ista – zašto menjati dobitnu kombinaciju – samo što umesto Marinele na scenu istrčava Arijela. Arijela ponovo izazove ogromnu pažnju publike i drži je prikovanu mesecima, sve do 1.876. epizode.
Šta onda? Kako šta? Zna se. Pakuje se nova serija. U serijalnoj produkciji to tako može unedogled, u politici tako ne mere. Kad politička priča izgubi privlačnu snagu – kao što je u našem slučaju izgubila posle 45.856. epizode – neučinkovito je zadržati dramaturgiju, a Marijelu zameniti Arijelom (mada se u našoj političkoj produkciji tako radi), nego se mora pakovati nova politička dramaturgija.
Društvima nespremnim na promenu dramaturgije u vlastitoj režiji – a naše je oduvek nespremno za taj podvig – dramaturgiju promeni neko drugo. Već se „nam“ se to događalo, samo se zaboravilo. Kad je naša ciklična istorija prethodni put zaglavila u ćorsokaku sličnom ovom – bilo je to krajem tridesetih godina XX veka – umesto neočekivane sile koja će rešiti stvar (koja se i tada čekala), na krilima Moskve došli su komunisti i radikalno promenili dramaturgiju.
Dramaturgija kao dramaturgija, svaka – pa i komunistička – ima rok trajanja. Kad je socijalističkoj samoupravnoj dramaturgiji gledanost spala na nulu, srpsko društvo – koje period komunizma nije shvatilo kao političku školu, nego kao nepravednu kaznu – vratilo se na radikalsku političku dramaturgiju.
Zbog duge pauze, stara srpska dramaturgija je u počecima izazvala pravu pomamu, da bi – kad je pokušaj uvođenja neke modernije dramaturgije sasečen u korenu – na scenu stupile Marijela i Arijela s građanskim likom (čitaj: JexS i Koštunica), posle kojih je po sili nužnosti politička dramaturgija bila vraćena na Visoka originalna podešavanja. Napomena za kraj: vazda ima spoljnih dramaturga spremnih ko zapete puške da promene dramaturgiju kojoj je opala gledanost.
Kurir, famozno – danas
