среда, мај 29, 2024

Srećna Nova ’48.

Slične objave

Podeli

Iako nam se istorija ponavlja, to nije ni tragedija, ni farsa, već tragikomedija. Džaba smo krečili. I ne radi se tek o broju izgubljenih godina, jer kako objasniti bilo kom iole obrazovanom i politici sklonom građaninu da smo sada ponovo tamo gde smo bili 1948, a da se sve drugo promenilo, i globalni međunarodni odnosi i prilike u našem neposrednom okruženju

Ivo Visković

Čitavo proleće politički vrh u Beogradu je trpeo pritiske iz Vašingtona, Londona, Pariza, ali i iz Moskve. Bilo je očigledno da se to neće lako i brzo razrešiti, jer su i jedni i drugi imali čime da priprete i to ne baš bezazleno. Državni funkcioneri u zapadnim metropolama sve otvorenije su podržavali otimanje dela teritorije, za koji se u Beogradu na ulicama klicalo da ćemo radije dati život, nego taj deo države. U Moskvi se, naravno, nisu mogli tako ponašati, jer teritorijalnih sporova s državnim vrhom u Beogradu nije bilo, ali oni su – probudivši najpre panslovenski mit – pokušavali da demonstriraju svoju moć i uticaj na život u našoj zemlji, ali i – mnogo gore od toga – da nam mogu naneti ekonomsku štetu, a mi njima ničim sličnim ne možemo uzvratiti.

Za dušu prosečnog građanina borili smo se i oni i mi. Za razliku od državnog vrha, koji je imao svoje kanale informisanja, običan građanin mogao je samo da oseti da se nešto čudno događa, najviše po naslovima u štampi, kontrolisanoj od strane vladajućeg režima, s jedne, i vestima u medijima pod kontrolom neke od stranih sila, s druge strane. I teško da je mogao da realno proceni šta se događa, a kamoli da predvidi šta će se dogoditi. A apsolutni vladar u Beogradu taktizirao je, naznačujući u svojim javnim istupanjima da se nešto ozbiljno događa, a u internim raspravama na sednicama organa stranke koju je vodio, sve više je upozoravao na ozbiljnost istovremenog sukoba i sa Zapadom i sa Istokom. Dovoljno politički mudar da shvati dubinu sukoba i dovoljno realpolitičar, bez obzira na samoljubivost koju je povremeno demonstrirao, nije mogao a da ne oseti da se i njemu samom mogu dogoditi vrlo neprijatne stvari.

Razapet između stare ljubavi prema Istoku i sve evidentnije potrebe da se razvojna pomoć traži na Zapadu, jer s Istoka je nismo dobijali, morao je da donese teške odluke o dilemi „kome carstvu se prikloniti“. Lično je bio posve svestan da je ugroženiji s Istoka, jer je Zapad više pretio praznom puškom nego stvarnom spremnošću da menja unutrašnji poredak u zemlji, a time i čoveka na njenom čelu koji je imao gotovo apsolutnu vlast. Oni su to planirali kao dugoročnu, a ne ad hoc akciju, dok je „hazjajin“ u Moskvi to radio bez oklevanja, grubo i surovo.

U isto vreme došlo je do vrlo ozbiljnog zaoštravanja odnosa između Zapada i Istoka, uz oštra upozorenja, prvenstveno iz Vašingtona, da se hitno mora zaustaviti ekspanzionizam moskovske vrhuške, najbolje „sabijanjem“ Rusije u nekakav kontejner, odnosno po svaku cenu je sprečiti da od susednih zemalja prisvaja teritorije ili ih stavlja u poziciju tzv. satelita, odnosno pukog izvršioca volje „hazjajina“ i njegove kamarile.

U takvoj situaciji naš je lider uspeo da izbegne direktan susret sa svojim moskovskim partnerom, ali je preko ministra pokušao da od Moskve dobije ono što mu je iz te velike zemlje bilo najvažnije. Delegacija, koju je predvodio njegov bliski i lojalni saradnik, iz Moskve se vratila bez velikih ekonomskih dobitaka, ali sa strašno neprijatnim sećanjem na trenutke kada su bili prisiljeni da potpišu sporazum o spoljnopolitičkim konsultacijama, po kojem Beograd ne bi smeo išta da uradi na međunarodnom planu, a da se o tome prethodna ne „konsultuje“ s političkim vrhom u Moskvi.

Sada ste sigurno pomislili „šta ovaj lupeta?“, jer prethodni opis događaja možda nije bio stopostotno precizan, ali se ljudi još uvek sećaju šta nam se proteklih nekoliko meseci događalo, ali za potpisivanje sporazuma s ruskim državnim vrhom niko, pa čak ni tabloidi i slični „dobro obavešteni“ mediji nisu čuli. I gle paradoksa: to što je napisano stvarno se dogodilo, samo ne 2022. godine, nego skoro „tri frtalja veka“, odnosno 74 godine ranije.

Pa, poštovani čitaoci, ako vas ne mrzi, zamenite nazive u tekstu – Rusija sa Sovjetski Savez, „hazjajin“ sa Staljin, „apsolutni vladar“ i „naš lider“ sa Tito, „naša zemlja“ sa Jugoslavija i videćete da se ne radi o trabunjanju, nego o korektnom prikazu onoga što nam se tada dogodilo. Jer, kao što je pre gotovo dva veka rekao onaj „čika s velikom bradom“ (kako ga je opisao neki dečko iz obdaništa): „Istorija se ponavlja – jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa.“ Šta nas je od toga stiglo, hajde da vidimo.

Iako pretpostavljam da će vas se većina opredeliti da je u pitanju tragedija, ja ipak smatram da je u pitanju farsa ili – u najboljem slučaju – tragikomedija. Zašto? Pa, najjednostavnije rečeno, ako se takvo nešto desi posle 75 godina nastojanja da pobegneš iz situacija da moraš birati po modelu „ili (si) s nama ili protiv nas“, to se najadekvatnije može oceniti kao tragikomedija. Džaba ste krečili, šatrovački bi se reklo. Ali ne radi se tek o broju godina koje su prošle, radi se o mnogo značajnijem pitanju – da li su društveni ideali tri-četiri generacije tako ironično odbačeni, da li su „otišli u istoriju“? Za mene je ključno pitanje: kako objasniti bilo kom iole obrazovanom i politici sklonom građaninu da smo sada ponovo tamo gde smo bili 1948. godine, istina, ne u potpunosti identičnom položaju. Jer drugačiji su i globalni međunarodni odnosi i prilike u našem neposrednom okruženju. Nema više hladnoratovske bipolarne podele sveta, ni podela nastalih prvenstveno iz ideoloških razlika. Nismo više značajna država, nismo ni geostrateški važni, kao što smo bili u vreme Hladnog rata kada je od našeg eventualnog pristupanja jednoj od sukobljenih strana zavisila i ravnoteža snaga u Evropi.

To što u glavama nas, starije generacije, još nismo „prelomili“ s periodom uspeha i značaja zemlje na spoljnopolitičkom planu, nije dobro, iako se može donekle razumeti. Ali to što u glavama pripadnika mlađih generacija sve jače narastaju, a može se reći i bujaju, ideje o zemlji koja bi bila potpuno samostalna, suverena država, a istovremeno dobijala šta joj treba i od jednih i od drugih, deluje neozbiljno i kao plod priželjkivanja, a ne racionalne kalkulacije.

I tu dolazimo da poente ovog napisa. U teškim vremenima, kada se mora opredeljivati za ili protiv, osnovni činilac pri zauzimanju stava trebalo bi da bude hladna cost-benefits kalkulacija, a ne sklonost ka nekome ili mržnja prema drugome. A toga kod nas nema. S jedne strane, jer nismo navikli da tako postupamo, a, s druge, jer onima na vlasti odgovara da imaju odrešene ruke i odlučuju čak i o vitalnim pitanjima Srbije kako oni zamišljaju da je najbolje, a ne na osnovu nekog strateškog opredeljenja formulisanog u vidu rezolucije Narodne skupštine ili sličnog dokumenta.

Argumentacija da je to nemoguće učiniti, jer bi se drugoj strani/drugim stranama predočili naši stvarni ciljevi o Kosovu, ne stoji, jer je slična problematika već predočena u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane. Iole vešt političar ili diplomata začas bi smislio dovoljno nejasne stavove o tome, ili prosto dao objašnjenje da će to biti izostavljeno iz strategije. A usvajanje takvog dokumenta bila bi i idealna prilika da u tolerantnoj raspravi sučelimo argumente i viđenja „kome carstvu se privoleti“ ili produžiti status Buridanovog magarca.

(NIN)