Razgovori na Forumu – Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Prva Jugoslavija nije ni imala odnose sa Rusima. Posle 1948. godine odnosi SSSR sa Jugoslavijom su bili prilično ravnopravni. Ovo što se sada dešava je podilaženje. Ne mislim da ne treba imati odnose sa Rusijom, nego ne na način na koji se oni očituju kada je reč o našim političarma koji tamo odlaze i koji se inferiorn Rusima nude
Razgovarala: Olivera Ježina
Hiljadudevetstodevedesetprve godine u znak protesta protiv politike Slobodana Miloševića napustili ste Ministarstvo inostranih poslova i 1994. godine osnovali Helsinški odbor za ljudska prava. Šta se u tom momentu dešavalo i šta ste videli kao svoje primarno delovanje tada?
„Tada sam radila u tom Ministarstvu, dosta stvari se preko njega prelamalo i odatle se mogao imati dobar uvid u to šta se dešavalo ne samo u Srbiji već u čitavoj zemlji. Naravno tu su stizale i reakcije međunarodne zajednice, koja se još uvek nije najbolje snalazila. U septembru iste godine održavala se i Haška konferencija, koja je bila poslednji pokušaj da se održi taj državni okvir Jugoslavije, naravno sa aranžmanom koji su tražile sve republike u Jugoslaviji. Veća decentralizacija, pluralizacija društva i slično. Išlo se ka nekoj asocijaciji država, što je Srbija naravno odbila. Nije htela da potpiše taj dokument navodno zbog dela koji se odnosio na manjine, odnosno gde se tražio specijalni status svih manjina. U toku te konferencije već su trajali sukobi pre svega u Dubrovniku, Zadru i Vukovaru, na tri ključne tačke koje su presekle Hrvatsku i bacile je na kolena. Nakon te konferencije eskalirali su sukobi pošto je propao pokušaj da se nađe neko mirno rešenje uz posredstvo evropske zajednice. Osnovana je Badniterova komisija koja je dala kriterije za traženje nezavisnosti svih republika. To je značilo da su sve republike mogle da se kandiduju za nezavisnost, sem Kosova koje je takođe podnelo zahtev ali to tada nije bilo prihvaćeno. Nakon svega toga nije više bilo mogućnosti da se radi u takvoj atmosferi, bar što se mene tiče. Milošević je već ovladao skoro svim saveznim institucijama, ljudi su polako odlazili. Slovenci već u junu, Hrvati tokom leta“.
„Ja sam tada bila u Antiratnom pokretu iz kojeg su kasnije nastale mnoge nevladine organizacije koje su se bavile ljudskim pravima, izbeglicama, manjinama koje su bile na udaru mobilizacije, odnosno svime onim što je dolazilo kao problem zbog ratne politike Slobodana Miloševića“.
„Te 1994. godine smo osnovali Helskinški odbor za ljudska prava u Srbiji, pre toga se on u Jugoslaviji raspao i postepeno su stvarani novi odbori u novonastalim državama. Ubrzo smo imali sedam Helskinških odbora na teritoriji bivše SFRJ, a prvi koji je osnovan bio je kosovski, osnovan čak 1991. godine, što je bio rezultat ili reakcija na stanje u kojem se Kosovo već tada nalazilo, odnosno represije koju je Milošević uveo na Kosovu praktično od 1989. godine. Svi znamo da je davno pre toga 1981. godine nakon demonstracija bilo dosta represivnih mera na Kosovu. Nakon toga su se osnivali Helsinški odbor u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni, Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori. Napravljena je mreža odbora koja je funkcionisala do skoro, sada su aktivni samo u Srbiji, ponovo je osnovan u Crnoj Gori i Makedoniji a postoji i u Hrvatskoj“.
Da li su zločini pitanje svih pitanja jednog društva?
„Naravno da jesu, naročito zločini koji su se desili u nedavnoj prošlosti i koji zapravo određuju karakter našeg društva, posebno zbog toga što Srbija ne prihvata odgovornost za ratnu politiku Miloševićevog vremena. Niko se od naknadnih novih vlasti nije distancirao od te politike. To je nasleđe koje je toksično za Srbiju i njeno društvo ali i za ceo region. Bez raščišćavanja te prošlosti teško se može očekivati normalizacija odnosa u regionu, sa republikama bivše SFRJ – zato što svi imaju svoju interpretaciju tih ratova. Srbija se svela na narativ da su Srbi bili žrtve kroz ceo vek a posebno devedesetih godina, da je rat u BIH bio oslobodilački rat Srba, da je Republika Srpska rezultat sprečavanja novog genocida nad Srbima, da genocid u Srebrenici to nije već je zločin i da su cifre preuveličane. Sistematski se uništava nasleđe Haškog tribunala, u tome posebno učestvuje pravna zajednica, vrlo organizovano i sistematski, izdaju se brojne publikacije i knjige.. Na Pravnom fakultetu koji bi trebalo da postane predmet izučavanja i da postane između ostalog deo našeg pravnog sistema, to se nije desilo. Zato što se to negira. Na neki način svakodnevno se traže greške da bi se na kraju na neki način diskreditovao i diskvalifikovao Haški Tribunal kao mesto gde je obelodanjen taj zločin tokom devedesetih. Posebno zločini koje je počinio Beograd, naravno i svi drugi zločini. Taj deo prošlosti je teret zbog kojeg Srbija ne može da ozdravi i da postane moderno društvo. Posebno je zabrinjavajuće što mlađe generacije koje u tome nisu učestvovale, koje nemaju odnos prema tome, koje nemaju emociju niti znaju šta je Jugoslavija bila, jedino znaju ko je bio Slobodan Milošević. Oni odrastaju na tom sistemu vrednosti, na jednom falsifikatu koji ih užasno frustrira i opterećuje, obzirom da se stalno susreću sa ovom drugom stranom, bez obzira iz kog dela regiona dolazi, oni nemaju prave odgovore niti su sposobni da se sa time nose. To je jedan kontinuitet falsifikovanja istorije i glorifikovanja ratnih zločinaca kao ratnih heroja. Ta politika je još uvek živa, danas se to zove „srpski svet“. Sva društva imaju te radikalne grupe koje sanjaju te nekakve velike države, međutim ta politika je državna politika. Mislim da je međunarodna zajednica tu propustila priliku da se nosi sa tim delom naše realnosti. Naročito obzirom da do skoro niko nije obraćao pažnju na to šta „srpski svet“ predstavlja i ako je to prisutno u našem društvu zadnjih nekoliko godina. Poslednjih nekoliko godina, od kada je EU dezangažovana u regionu zbog raznih drugih svetskih problema sa kojima se suočava, to je aktuelna vlast iskoristila da ponovo aktivira taj program i to u punoj meri. To smo videli na slučaju Crne Gore, sa litijama i kasnije sa izborima, to vidimo u Bosni po radikalizaciju ponašanja Milorada Dodika. Naravno, to se reflektuje na sve druge zemlje regiona gde Srbi predstavljaju manjinu u tim republikama pošto je glavni cilj zvaničnog Beograda da spreči integraciju Srba u tim društvima i na taj način drži te zemlje u okruženju pod stalnom tenzijom. Sprečava konsolidaciju tih novih država i integraciju srpske manjine u ta nova društva“.
Da li se to odnosi i na Kosovo?
„Da, i na Makedoniju, mada ona još nije na tapetu ali su i tamo stalno prisutni. Kroz razne zvanične strategije ove države, poput Strategije za dijasporu u regionu, koja je doneta 2011. godine, donela je prethodna vlast, postoji Povelja o srpskom kulturnom prostoru koju su potpisala dva ministra Republike Srbije i Republike Srpske, imamo zakon o ćirilici, imamo Strategiju o bezbednosti u kojoj piše da je Republika Srpska glavni spoljnopolitički prioritet Srbije“…
„Mi već desetak godina radimo sa grupom istoričara sa prostora bivše SFRJ, tačnije njih 60 na objektiviziranju istorije Jugoslavije. Zato što su sve naslednice Jugoslavije marginalizovale to iskustvo i vratile se u daleku prošlost. Ratna prošlost se glorifikuje a ceo XX vek je ostao u senci, što na neki način onemogućava stvaranje modernih država u smislu država koje su sposobne da nastave sa iskustvom koje su stekli u bivšoj SFRJ. I prva a naročito druga Jugoslavija je imala ogroman iskorak koji se tiče modernizacije ovog prostora, ona može da se posmatra sa raznih aspekata ali u svakom slučaju to je bila jedna solidna država sa naravno raznim propustima. To ne znači da ona treba da se izbriše iz sećanja svih ovih naroda, pritom to nije ni moguće jer se mnogi vraćaju upravo tom iskustvu“.
„Mnogi naši projekti se bave mladim ljudima, oni su naša ciljna grupa. Shvatili smo da mladi o tome ništa i ne znaju. Tako je počeo jedan projekat pre desetak godina, prva knjiga pod naslovom „Jugoslavija iz istorijske perspektive“ je pokušaj da se objektivizira sa svih strana i centara bivše SFRJ taj pogled na Jugoslaviju. Druga knjiga koja je nedavno završena, odnosi se na period između 1980-1990. godine koja će ući u tu pripremu za rat, ali istovremeno pokazuje složenost i pluralizam tog društva, pošto ona ne obuhvata samo politiku, institucije, ekonomiju, već obuhvata i društvo sa svih aspekata uključujući i intelektualce. Taj apekt je veoma zanimljiv i kada se sve stavi na jedno mesto pokazuje tu složenost i mogućnost nekih drugih scenarija, koji se nažalost nisu desili. U svakom slučaju je važno da se zna odakle je sve to krenulo. Imamo ambiciju da obradimo i onaj period od 1990-1999. godine. To bi bio pokušaj da se stvori bazičan okvir za sve neke buduće istraživače. To naravno nije definitivan pogled tih istoričara ali je objektivizacija šta je bila Jugoslavija i šta je mogla da bude da se pravilno sagledavala kroz nove kontekste. Ovaj prostor neće moći da se normalizuje sve dok se ne osloni na to iskustvo, naročito zato što je jedan od glavnih kriterijuma EU norrmalizacija odnosa i regionalna saradnja. Ona nije moguća bez osvrtanja na tu prošlost iz koje smo svi izašli na ovaj ili onaj način“.
Posle svega da li mislite da smo se kao građani ikada angažovali u borbi za demokratsko društvo ili smo to radije prepuštali drugima?
„Mislim da to dosta govori o karakteru ovih društava, obzirom da Antiratni pokret jeste postojao na više nivoa, ne samo ono što je bilo očito na trgovima ovde u Beogradu. Bili su prisutni razni drugi vidovi otpora, majke, mladi ljudi koji su bežali od mobilizacije i mnogi drugi otpori, međutim nije bilo organizovanog otpora toj politici Slobodana Miloševića. To je zbog toga što su sve važne elite, akademske, verske, vojne, bezbednosne, pravne bile angažovane na tom projektu. U tom momentu to je bilo nemoguće razbiti, veliki uticaj poneli su i mediji koji će pripremiti građane Srbije, ne samo u Srbiji već i Srbe u Hrvatskoj, Bosni za ono šta će doći nakon devedesetih“.
Kako Vam danas izgleda opoziciona scena danas u Srbiji?
„Nažalost, moram da kažem da opziciona scena nije ponudila alternativu, ona je istog profila kao što je i aktuelna vlast. Suviše su fokusirani na predsednika, kao da ne postoje drugi problemi, mislim da nisu ponudili ništa što bi moglo da zainteresuje građane. Suviše to liči na neke lične sukobe i obračune. Nije napravljena distanca prema Miloševićevoj ratnoj politici, u novijim primerima se vidi isto nisu se distancirali niti reagovali na murale koji se crtaju u Beogradu ratnim zločincima. Odnosno jesu ali na apsurdan i zapanjujući način, rekli su da grupa ljudi koja tamo protestvuje želi da skrene pažnju sa bitnijih tema, kao što su sledeči izbori jer se priprema velika krađa. Neverovatno je da je moguća takva formulacija u javnosti zato što oni ne reaguju i ne učestvuju u tome. To je neoprostivo“.
„U ovom trenutku nemamo tu vrstu političke alternative, sem malih grupa, pojedinaca, dela civilnog sektora ali to još uvek nije dovoljno da bi se izašlo na crtu na izbore. Ne znam da li će se nešto promeniti do izbora, jer nezadovoljstvo akumulira. Teško je predvideti da li će u jednom momentu doći do toga. Sudeći po reakcijama koje čovek može da snimi teško je zamislilti da će doći do erupcije tog opšteg nezadovoljstva zato što aktuelna vlast na neki način ipak odražava suštinu ovog društva. Tu vrstu kolektivizma, prenošenja odgovornosti na lidera, to je jedna prilično realna slika koja zbog neaktivnosti međunarodne zajednice otišla suviše daleko. Niko nije obratio pažnju, a pritom sve vreme imamo tu oficijalnu opoziciju, da Srbija kreće ka članstvu u EU, sa jedne strane oni to odlažu, nisu zainteresovani za proširenje a sa druge stane imamo činjenicu da Srbija zapravo ništa ne radi u tom pogledu, nema reformi, ključnih stvari koje su važne za članstvo u EU nismo se ni dotakli“.
Imate li utisak da se sa novom američkom administracijom nešto menja u odnosu na Srbiju?
„Sam izbor Dzozefa Bajdena bio je ohrabrujući, njegove prve najave u kampanji i kasnije su bile ohrabrujuće. Treba imati u vidu da se SAD takođe suočavaju sa velikim problemima unutar zemlje isto tako i na svetskom planu njena dominacija je upitna, to je sada neki pokušaj da se stvari srede posle Trampa. Posebna diplomatska ofanziva u regionu je značajna, međutim mi još uvek ne znamo šta će biti epilog toga. Govori se o nekim sankcijama, činjenica je da se Milorad Dodik malo umirio, da se predsenik Vučić malo uplašio, ali mi još uvek ne znamo kakav će biti pravi ishod te ofanzive. Nadam se da će pacifikovati to, ali neki ljudi treba da odu sa političke scene, naročito u Bosni pa i ovde. To je generacija političara koja je maksimalno radikalizovala prostor i uvela ceo region u agresiju, preko monopola svojom etničkom zajednicom, uveravajući javnost da su stalno ugroženi. To je otišlo previše daleko. Mislim da poslednjih deset godina međunarodna zajednica nije obratila dovoljno pažnje na to, u međuvremenu su drugi akteri zagovaraju takvo ponašanje zato što su i sami takvi. Sada je mnogo teže uticati na regionalne lidere zato što imaju oslonac i na drugoj strani. Ja se nadam da će ta ofanziva rezultirati jedni pozitivnim ishodom“.
Kakva je uloga Rusije na Balkanu?
„Rusija je oduvek imala svoj strateški interes na Balkanu, ona je nakon što se SSSR rapao i sama bila u nepovojlnoj situaciji za vreme Borisa Jelcina i kasnije. Devedesetih godina nije značajno uticala na region, bez obzira što se Milošević značajno oslanjao na njihove vojne i bezbednosne strukture. Sve do 2000. godine do kada na vlast nije došao Putin nije bilo stvarnog prisustva na Balkanu. Ono se očituje 2007. godine kada je Putin izneo svoju novu strategiju. Od tada počinje njihovo postepeno vraćanje na Balkan koje se javno očituje 2012, 2013, I 2014. godine. Ušli su u jedan prazan prostor, vakuum koji je zapadna zajednica ostavila iza sebe zbog svojih vlastitih problema, ekonomske krize, migrantske i sada Covid 19 krize“.
„Rusija je lako ušla na ovaj prostor, vrlo je prisutna informativno, njene bezbednosne agencije se citiraju u svim našim medijima. Pokušala je da prvenstveno energetski da se nametne preko projekta „južni tok“, ipak ona je u Srbiji i Republici Srpskoj prisutna emotivno pre svega kroz SPC. Održavaju tu jednu iluziju da su to „slovenska braća“ ali, istovremeno, podržavajući Srbiju po pitanju Kosova u Savetu bezbednosti, podržavajući njenu interpretaciju ratova devedesetih. U našem narativu Rusija se javlja kao zaštitnik srpskog naroda od XX veka. To je naravno netačno. Prva Jugoslavija nije ni imala odnose sa njima, posle 1948. godine odnosi SSSR sa Jugoslavijom su bili prilično ravnopravni. Ovo što se sada dešava je jedno podilaženje, sramno ponašanje u odnosu na Rusiju, ne zato šo ne treba imati odnose sa Rusijom, nego način na koji se oni očituju kada je reč o našim političarma koji tamo odlaze i koji se sa inferiornim ponašanjem njima nude. Istovremeno Srbija koristi pred zapadnom međunarodnom zajednicom Rusiju kao nekog ko je pristiska, bar do sada je predsenik Vučić vešto manipulisao sa ta „četiri stuba spoljne politike“, Amerika, Evropa, Rusija i Kina. Da li će američka ofanziva to sada poremetiiti videćemo. On je vrlo vešto plivao u tome i koristio sve te strane za razne projekte, naročito one sa istoka koji su vrlo netransparentni i vrlo koruptivni. To je i glavna primedba zapada na tu penetraciju Rusije i Kine u ovom regionu, ne zato što su oni tu nego zato što su netransparentni. Vidimo da tu ima puno problema, vijetnamski radnici kojii su se pobunili, a pritom imamo i činjenicu da se naši radnici ne bune. To je nedefinisana situacija jer se Srbija nije opredelila kao zemlja koja zna šta hoće i gde hoće“.
Znajući za Vaše zalaganje za liberalnu, građansku opciju, kakve su šanse Srbije i kako bi one mogle da se unaprede?
„Tu je potreban ogroman napor države, pošto je još uvek ovde važna, kroz državne institucije pre svega, kroz obrazovanje i kulturu. Srbija i druge zemlje u regionu, nakon 2000. godine kada je otvorena mogućnost članstva u EU, onda je počeo proces asocijacije kroz nametanje tih pravnih okvira, raznih strategija i zakona. Taj okvir postoji naravo i u Srbiji, međutim nema adekvatne implementacije i samo je mrtvo slovo na papiru. Osnovni problem Srbije jeste njena nesposobnost ili nespremnost da reformiše sudstvo kao kočnicu i glavni problem za mnoge stvari u društvu. Vrlo je važno da država ima tu prosvetiteljsku ulogu u društvu koju nema, naravno važni su civilni sektor i nezavisni mediji. To se pokazalo poslednjih desetak godina, kada su doprineli toj toksičnosti u društvu, mržnji, svim tim negativnim pojavama koje dnevno imamo na raznim punktovima. Civilni sektor je takođe marginalizovan u tom periodu, iako je još uvek bilo dosta ljudi koji su imali razna iskustva i koji su mogli da organizuju nevladine organizacije na veoma visokom profesionalnom nivou. U međuvremenu nove generacije dolaze i važno je pomoći i usmeriti ih da se zalažu za te vrednostii kroz razne edukativne programe“.
GDF se zalaže uopravo za te vrednosti?
„Mislim da je Građanski demokratski forum važan, obzirom da sada ne postoji druga politička opcija koja na taj način tretira probleme ove zemlje. Nadam se da će proširiti svoje delovanje i da će dobiti nove simpatizere. Za to treba uložiti veliki napor i rad na terenu rekla bih. Teško je praviti partiju iz neke kancelarije, samo saopštenjima i slično, vrlo je važno da stigne do mladih ljudi u akademskim centrima kao što su Niš, Kragujevac, Novi Sad, i da stigne do ljudi u Preševskoj dolini, u Sandžaku, Vojvodini… To su sve zanemarene grupacije društva važne samo onda kada dođe do izbora i niko se ozbiljno ne bavi tim segmentima društva i prilično su izolovani i marginalizovani“.
Posle svega, kako vidite Srbiju za godinu dana?
„Ne vidim velike promene nažalost, ali se nadam da će doći bar do promena kada je reč o aktivnostima međunarodne zajednice, naročito EU i SAD. Zato što bi to moglo da uspori radikalizaciju u društvu, da se na neki način stavi tačka na to pa da se onda počnu rešavati problemi koje je ta radikalizacija napravila“. (Priredila M. Markov)
