Piše: Velimir Ilić
Nije danas lako živeti u Srbiji, a biti normalan. Nije, jer ništa oko nas nije normalno. NIŠTA – od predsednika države i njegovih poniznih skutonoša i propagandne medijske mašinerije, do poslednjeg šrafa u korumpiranom državnom mehanizmu i institucijama. Od opozicije pogubljene između ličnih sujeta, nesposobnosti i nemoći, do anesteziranog puka koji srlja za tuđom rečju, više joj verujući nego sopstvenoj pameti – ako je, uopšte, više i ima i ako je svrsishodno koristi.
Ponedeljak je bio, 25. novembar 2025. godine, tri sedmice i kusur dana od tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, kad je država nemarom, nesposobnošću, nestručnošću, korupcijom i nebrigom ubila 15, uglavnom mladih ljudi, a dvoje dovela na ivicu života.
Pala je u Novom Sadu stanična nadstrešnica ničije savesti. Pala je nadstrešnica smrti, pala – a na nju su se dodatno, istog dana, dok su spasioci brojali žrtve, odronile laži predsednika države, resornog ministra i državnog preduzeća kako, eto, baš ta nadstrešnica nije rekonstruisana (dok je vlast šminkala železničku stanicu za predizbornu kampanju).
Spavate li mirno Vučići, Vesići, Vučevići, Tanaskovići – i svi ostali – ako ih Više javno tužilaštvo prepozna, prebroji i postroji na optuženičku klupu? Spavate, naravno. Spavate, ali – sa druge strane savesti i ljudskosti jer lažljivo žvaćete ili ćutite istinu o zločinu države koja vas je uhlebila, jer lažete one koji vas plaćaju verujući vam, dok ih jalovo ubeđujete da vam veruju.
Ponedeljak je bio, 25. novembar 2025. godine i kad je održano završno ročište optuženom za masovno ubistvo u selima Malo Orašje i Dubona 4. maja 2024. Urošu Blažiću. Optužen je za ubistvo devet i ranjavanje 12 mladih, za nedozvoljeno držanje i nošenje oružja, otmicu i neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila jer je nakon ubistva u bekstvu oteo taksistu.
Uroševog oca Radišu Blažića Tužilaštvo tereti da je „u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitne“, nabavljao oružje, delove oružja, eksplozivna sredstva i miniciju, čije posedovanje građanima nije dozvoljeno. Tereti se i za izazivanje opšte opasnosti.
Uroš Blažić je u završnoj reči za sebe zatražio najstrožu kaznu, rekavši kako želi da okaje svoje grehe. Ako su ga mediji dobro citirali, izgovorio je kako „’A’ ne bi rekao“ i da ga osude na smrt, ne znajući da je tu kazna Srbija ukinula 2002.
Priznajući krivicu, Uroš je tvrdio da njegov otac nema veze sa oružjem, makar činjenice utvrđene u istrazi ne ne idu u korist ni ocu ni sinu, a naročito državi. Jer, upravo državnim institucijama – sudeći po zvaničnim podacima – nije bila nepoznata sklonost Blažića kao oružju i potencijalnoj opasnosti za red, mir i „društvenu zajednicu“. I desio se zločin, ugaslo je devet života. Da je, bar preventivno, bilo države da poštuje sopstvene zakone i razoruža Blažiće, možda ne bi bilo te tragedije. Tim pre jer se desila samo dan nakon što je 3. maja u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ osnovac očevim pištoljem usmrtio devetoro školskih drugova i čuvara škole, a ranio još petero učenika i nastavnicu.
Prisetimo se i helikoptera koji je pao na surčinske njive 15. marta 2015. Poginulo je sedmoro – četvoročlana posada, lekar, anestetičar i beba stara tek pet dana, koju su pokušavali da spasu. Iza naređenja i želja za medijskom pažnjom su, kako se osnovano sumnjalo, bili tadašnji minsitri odbrane Bratsilav Gašić i zdravstva Zlatibor Lončar.
“Ako tražite političku odgovornost – tražite je od mene”, savetovao je novinarima tadašnji premijer, a danas predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, preusmeravajući tako na sebe otvorene sumnje javnosti u odgovornost dvojice njegovih ministara. Par dana ranije poručio je da ih „neće dati“ i da sam preuzima odgovornost.
Prisetimo se i nesreće na naplatnoj rampi kod Doljevca, kada je 31. januara 2019. poginula Stanika Gligorijević. Na automobil u kojem je bila naletela je limuzina direktora državnog preduzeća „Koridori Srbije“ Zorana Babića. Osuđen je Babićev vozač, ali su ostale nedokazane sumnje da li je vozio Babić, funkcioner vladajuće stranke.
A sveznajući predsednik države tvrdio je da je video snimak nadzornih kamera – i tih dva minuta koja nedostaju u istrazi. Ovo su izvodi iz njegovog intervjua Glasu Amerike:
„Vučić: Snimak je užasan, a pošto vidim da izražavate sumnju, ja ću da zamolim nadležne države organe kao predsednik Republike da vam pokažu to…
To ću da uradim, ja Vas molim da izađete na televiziju da se izvinite za sve laži koje smo izgovarali o ovom slučaju. I ništa više. Da li zaista mislite da bih bio budala da pogledam snimak i da vam kažem da je to tako. A da znam da taj snimak postoji koji bi dokazivao nešto drugo.
Glas Amerike: Rekli ste sada javno da ćete dati taj snimak…
Vučić: Ne, rekao sam da ću da učinim sve što je u mojoj moći…“
Istine ili nesitine, sumnje ili činjenice, tek – ta sporna dva minuta sa naplatne rampe Doljevac javnost nikad nije videla. Istraga možda jeste – ako jeste? Zvanično, kriv je Babićev vozač.
„Radi se o presuđenoj stvari… Nemam problem sa tim, niti sam bio u autu niti pored, niti bilo koga štitim. Pitajte sudiju i rešite taj problem već jednom. Niko vas nije lagao“, rekao je kasnije Vučić.
Da, bio je ponedeljak 25. novembar 2024. kad se pokazalo da neki poslanici – ukrštajući netrpeljivost, mržnju, pesnice, psovke i uvrede – nisu dostoji ni stepeništa državnog parlamenta, a kamoli skupštinskih klupa. Bahata većina ionako misli da je horsko pevanje predsednikovih fraza dovoljan štit, a još jači argument da oplete po opoziciji, pripisujući joj da priziva građanski rat.
I šta sad sa svima njima takvima? Da cela Srbija strepi pod nekim njihovim nadstrešnicama, čekajući još jedan crni flor i sledeće saučešće? Ili da se dozove pameti i zatraži da država bude – odgovorna, a ljudi koji je vode – još odgovorniji, jer su im građani poslodavci.
Ali, biće da je Njegoš to odavno objasnio stihovima u „Gorskom vijencu“:
„Pučina je stoka jedna grdna,
dobre duše kad joj rebra puču!“
Ili, još konkretnije: „Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“. Ima, ako mu i dok mu ne dosadi. A čini se da sve očitiji pad strpljenja proizvodi nove doze nervoze među onima koji su zaboravili da ničija nije gorela do zore.
A onda – kom’ fotelja-kom’ ćelija!
