среда, јул 24, 2024

Srbija mora da odustane od nacionalističke politike

Slične objave

Podeli

Razgovori na Forumu: Vlatko Sekulović, advokat, član Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma (GDF)

Mislim da je ovo što zagovara GDF, ideja tog liberalizma u širem smislu ono što se može ponuditi kao opcija u odnosnu na nacionalizam koji je još uvek dominantna ideologija kod nas. Ili, donekle, i socijalizma koji je doživeo svoj poraz na ovom prostoru i iz koga je na kraju krajeva nacionalizam i buknuo.

Razgovarala: Olivera Ježina

Učestvujete u radu Građanskog demokratsk foruma kao član Političkog aveta. Bliska Vam je građansko-liberalna ideja?

„Jeste. U toj ideji prepoznajem one vrednosti za koje se zalažem, evo već, nešto više od trideset godina. Jer mislim da je to ideja koja može ponuditi nešto novo na ovom prostoru a da je to novo kvalitetno i usmereno ka boljem životu svakog pojedinca. Bez toga na ovom prostoru ne može biti neke ideologije koja bi mogla da pruži budućnost ljudima koji žive ovde. Sve ostalo što se nudi u ovom trenutku vodi neminovno u konflikte i ka tome da se smanjuje stanovništvo, bilo da se manje ljudi rađa ili da ljudi odlaze iz zemlje, što je posledica po fizičku osnovu država. Pride što je apsolutno moralno neprihvatljivo. Mislim da je ideja tog liberalizma u širem smislu ono što se može ponuditi kao opcija u odnosnu na nacionalizam koji je još uvek dominantna ideologija kod nas. Ili, donekle, i socijalizma koji je doživeo svoj poraz na ovom prostoru i iz koga je na kraju krajeva nacionalizam i buknuo. Na ovom prostoru se vidi da je jednostavno pala ona tvrdnja, odnosno zakonitost po kojoj je nacionalizam naredna faza u razvoju kapitalizma, jer nacionalizam je na prostoru SFRJ nastao iz socijalizma.“

Šta se po Vama nalazi u korenu same borbe za naciju?

„Kako god da to okrenemo ili obrnemo, to je jedna te ista stvar, to je potraga za nekim smislom i nekim sopstvenim značajem. Mislim da je koren te nezasitosti nacije, odnosno nacionalizma na jednoj psihološkoj ravni. Jer ona se stalno reprodukuje na jedan ili na drugi način u poslednja dva veka, a i pre toga možemo da pronađemo njegove korene. Naime, sve ono što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata od strane nacističke Nemačke, fašističke Italije ili imperijalističkog Japana imalo je neki svoj koren u tvrdnji da pojedinac postoji i da njegov život ima smisla jedino ukoliko je podređen naciji. I nacija je ta koja je, da tako kažem, objekat koji se nalazi iznad svih vrednosti koje pojedinac može baštiniti. Da li je otac, bitno je da li vaspitava dete koje će verovati u naciju i biti spremno da pogine za naciju. Da li je pravnik koji će tumačiti zakone samo ukoliko idu u korist nacije, ako je majka onda deca moraju biti vojnici nacije. Tu je koren snage ideologije nacionalizma, zato što ona igra sa našom psihom i tim strahom, prvenstveno od straha nekog besmisla i straha od smrti. I zbog toga mislim da je nacija istovremeno i jedan žilav pojam i samim tim žilava ideologija. I odgovor na takvo pitanje je ljudima pružiti što više mogućnosti kako bi se ostvarili u različitim svojim ulogama, kako bi izrazili svoje različite identitete ili delove identiteta. I vrednovati ih takvi kakvi jesu, bez obzira na njihov odnos prema naciji. Znači, neko treba da bude vrednovan kao dobar otac ili dobra majka u odnosu prema detetu a ne u odnosu prema naciji.“

Kakva opasnst vreba od identističkih ideologija?

„Mislim da je to glavna pretnja u XXI veku i mislim da su i neki drugi ljudi to uočili i jasno iskazali. Poslednji koji je to iskazao to je aktuelni američki predsednik Džozef Bajden, on smatra da je nacionalizam ili beli supremacija u okviru SAD da su to najveće pretnje nacionalnu po bezbednost Sjedinjenih Država, a istovremeno bi se moglo reći da su oni glavna pretnja i po bezbednost država u Evropi, odnosno po mir ne samo u SAD već i u Evropi. I sve te identitetske politike koje su zasnovane ili na naciji ili na veri predstavljaju opasnost i glavnu pretnju po mir i bezbednost u svetu u XXI veku. Svedoci smo, usled događaja koji su se pre par dana desili u Avganistanu, da ta ideologija pokazuje koliko je žilava s tim što se u Avganistanu izražava kroz verski fundamentalizam ali je to, opet, u grupi identitetskih politika kao što je nacionalizam, bela supremacija odnosno rasizam. Mislim da su identitetske politike odnosno ideologije te koje su glavna pretnja po mir i bezbednost u svetu u XXI veku.“

Ima li rešenja za permanentni, latentni sukob Srbije i njenih suseda?

„Ima, ukoliko Srbija odustane od svoje politike zasnovne na srpskom nacionalizmu. Odnosno, ako Srbija prihvati da je država građana i građanki Srbije, onih ljudi koji žive na prostoru Srbije, a da su svi ostali koji se nalaze izvan granica Srbije, pre svega građani i građanke drugih država onda, naravno, ima neke budućnsti. Ako mi politiku i sve instrumente državne vlasti doživljavamo nešto što je isključivo u funkciji nekog naroda odnosno nacije onda će nas to neminovno gurati u sukob sa svima onima koji na isti način doživljavaju državu, odnosno samtraju da je država jedan od instrumenata koji isključivo treba da bude u funkciji određenog naroda odnosno određene nacije. Bez obzira gde se pripadnici te nacije ili naroda nalaze. I tu onda dolazimo do tih apsurdnih situacija, koja proklamuje npr. Aleksandar Vulin, gde on kaže da je Vučić predsednik svih Srba, odnosno, u suštini, da je Srbija država svih Srba bez obzira gde se oni nalaze. To znači da bi Srbi u Americi, trebalo da budu lojalni državi Srbiji ili Srbi u Hrvatskoj, na Kosovu ili u Crnoj Gori, da duguje pre svega svoju lojalnost Srbiji, a tek potom i možda nekome drugome. Ta promena je nemoguća bez promene dominantnih ideologija odnosno nacionalizma, jer nacionalizam isto tako doživljava državu, kao instrument realizacije sebičnih ciljeva kako ih oni definišu – određene nacije. Ukoliko se to ne zameni sa jednim konceptom građanskim, a to je da su Srbija, Hrvatska, Bosna, instrumenti, pre svega, interesa građana i građanki koji tamo žive do tada mi nećemo imati promenu na ovom prostoru i do tada će trajati neko stanje stalnih konflikata.“

Kakav je Vaš stav prema situaciji zamrznutog sukoba na Kosovu?

„Mislim da se to pitanje nadovezuje ne prethodno. Zamrznuti konflikt je nedrživ na dugu stazu i on samo može da generiše demoralizaciju na duži rok. On u nekom kratkom roku može da održava neku koagulaciju i osećanje solidarnosti između pripadnika iste nacije, međutim, na duži rok on ima efekat demoralisanja i gubitka poverenja u budućnost. Postavlja se pitanje koliko traje zamrznuti konflikt; godinu dana, deset godina ili sto godina. A ko je onda spreman da provede čitav svoj život u iščekivanju završetka toga konflikta. I on je izraz manjka poverenja u druge, a samim tim manjka poverenja u budućnost. Ljudi će i dalje napuštati ovaj prostor, bez obzira da li se radi o Srbiji ili Kosovu, i nalaziti svoju sigurnost na nekom drugom mestu. To je definicija od koje se ne može pobeći i mislim da tu postoje i ozbiljni naučni radovi koji se upravo bave tim konceptom zamrznutog koncepta ne samo na našem primeru nego i na primeru Kipra, ili na onom najčuvenijem – konfliktu između Izraelaca i Palestinaca.

Za godinu dana čekaju nas, između ostalog, i predsednički izbori. Šta Vi očekujete?

„Pitanje je koji će se sve izbori održati. Vrlo je verovatno da će se zajedno održati beogradski i predsednički, dok za parlamentarne izbore u ovom trenutku postoji manji razlog. Mandat ovog parlamenta još traje i ptanje je šta bi vladajuća garnitura dobila ukoliko bi raspisala prevremene parlamentarne izbore, a njihovo raspisivanje iz prošlosti ukazuje da je svako ko je raspisivao prevremene izbore bez razloga – prošao dosta loše. Pitanje je, ponavljam, koji će izbori biti. Mislim da su bitni i jedni i drugi, s tim što je fokus mnogo više na beogradskim nego na predsedničkim izborima. Iz vše razloga. Čini mi se da je takva situacija, ali ne treba zanemarivati ni predsedničke izbore, bez obzira što u ovom trenutku Aleksandar Vučić izgleda kao neko ko nema alternativu na tim predsedničkim izborima u smislu nekog kredibilnog konkurenta. Što ne znači da će takva situacija biti takva i kada do tih izbora dođe. Da li će se oni desiti za tri meseca ili za pola gdine kada im je rok, već u aprilu? Postavlja se pitanje koji bi to kredibilan kandidat moga biti i sa kojom platformom bi mogao da nastupi. Mislim da lokalne teme kojima se bave lokalne partije, ekološka pitanja ili zagađenje pojedinih industrijskih centara, recimo Beograd, Bor… nisu još uvek artikulisane u jednu koherentnu platfomu koja može iznedriti predsedničkog kandidata. I niti samo to pitanje može biti pitanje na kome se jasno vidi različit sistem vrednosti.“

Foto: portalforum.rs

Ima li po Vama u tom kontekstu opozicija da pruži alternativu?

„Pitanje je šta je opozicija. Ako to predstavljaju partije koje nisu na vlasti to je jedna definicija, a ako je postavimo malo drugačije, e to je, imam utisak, jednu ideologiju koja je na vlasti a to je srpski nacionalizam pa šta je onda opozicija. U tom smislu sve partije koje pripadaju tom korpusu srpskog nacionalizma nisu opozicija. I tu nisu partije i organizacije poput ovih Dveri, Zavetnika itd. Postavlja se pitanje: a gde su tu stranke poput Narodne stranke, gde je tu Stranka slobode i pravde, gde je tu i Demokratska stranka, ili ono što je ostalo od nje šta god da je to. Jasno je da pokreti i organizacije kao što su Ne davimo Beograd ili Pokret slobodnih građana nisu na toj strani već se na toj polarizaciji nalaze u opoziciji. Onda bi se moglo reći da se samo ove stranke ili pokreti, koji se bave pitanjem zaštite životne sredine, nalaze u opoziciji a iz razloga prvenstveno što nisu na nacionalističkim pozicijama. Tu je istovremeno i Građanski demokratski forum i vidim da je pre svega to neka opozicija u odnosu na ove druge partije koje su opozicija samo zbog toga što nisu na vlasti.“

Da li biste imali nešto da dodate na temu beogradskih izbora?

„Beogradske izbore nije moguće posmatratu odvojeno od opštedruštvene klime, odnosno izbora koji će se desiti na predsedničkom nivou a možda i parlamentarnih izbora. Sugurno je da Beograd predstavlja jedan specifikum u okviru Srbije i da mnogo toga zavisi od glavnog grada. Kako će se tu razvijati situacija veliko je pitanje, iz prostog razloga što je snaga ovih opozicionih partija, bez obzira da li pripadaju nacionalističkom ili nenacionalističkom korpusu zasniva se na tome što je SNS pokazala dosta loš rezultat na nivou Beograda. U smislu toga da su građani iziritirani, počevši od pretumbavana kocki po Trgu (Republike) do nedavnog požara u Vinči koji je podavio ceo grad. Tako da su to događaji koji se na jedan ili drugi način moraju staviti u odgovornost sadašnjoj vlasti. Sadašnja vlast u Beogradu je pokušala taj manevar sa (Aleksandrom) Šapićem kako bi proširila svoj konsenzus birača oko sebe ali je pitanje da li će uspeti u tome, a sa druge strane pokreti koji nisu nacionalistički a čiji je rad zasnvan na pitanjima zaštite životne sredine, dobijaju na nekom svom značaju i uspevaju da motivišu građane u tom smislu. Istovremeno mi se čini da postoji praznina koju donekle može da ispuni Građanski demokratski forum, iz prostog razloga što on može biti kopča između da tako kažem dva nivoa problema, jedan nacionalni, drugi lokalni ili spojiti to sve u koherentan vrednosni sistem. Šta želim da kažem? Nacionalisti ne mgu rešiti pitanje zaštite životne sredirne jer je politika nacionalista na državnom nivou sazdana na egoizmu. Baš nas briga šta se dešava na Kosovu, da li se tamo zagađuje…, bitno je šta se dešva kod nas. Logika tog državnog egoizma ne može dati odgovore na probleme koji ne trpe egoizam. Kao što je, naprimer, zaštita životne sredine, ili pitanje organizovanog kriminala. Ne može se pitanje organizovanog kriminala rešiti samo u okviru Srbije jer je to transnacionalni problem, to je međunarodni problem koji predstavlja jednu od glavnih opasnosti danas, opet, po mir i stabilnost u svetu, imajući u vidu koliku on snagu ima i šta sve može da izvede u pojedinim zemljama gde ne možemo isključiti ni prostor Balkana  gde determinišući utiče na političke procese. To zahteva snage koje umeju da razmišljaju neegoistično nego da razmišljaju i o interesima druge strane i koje su u stanju da tim opštim, regionalnim i međunarodnim problemima pristupe sa regionalne ili međunarodne platforme i to samo po sebi isključuje nacionaliste iz takvog konteksta.“

Kako vidite Srbiju za godinu dana?

„Vrlo je teško napraviti neku prognozu, posebno imajući u vidu šta se dešava u svetu. Ovo što se desilo u Avganistanu imaće određene posledice. To je poslednja epizoda (Donald) Trampovog perioda, vruć krompir koji je on ostavio Bajdenu jer je taj dogovor o povlačenju međunarodnih trupa postigao još Tramp. Imajući tu njegovu logiku egoizma, Amerika first itd. Sada ostaje pitanje kako će to uticati na dalju Bajdenovu politiku i nadam se da to neće dovesti do nekih ozbiljnijih kolebanja i da će se nastaviti ovim pravcem jer se vidi da je taj pravac doprineo i stabilizaciji i same Evropske unije. A mi bez stabilnosti u SAD i EU ne možemo jasno predviđati šta će se desiti na ovom prostoru. Mislim da su se mnogi osokolili tim navodnim porazom Bajdena što nije njegov nego je Trampov poraz. To će dovesti do toga da se čeka da prođe Bajdenova administracija, da zauzmu i drže tu busiju dok se ne promene neke međunarodne okolnosti. Da li će se takva promena desiti u narednih godinu dana – ne verujem, ali gde je tu onda Srbija. Mislim da je Srbija na istom mestu gde je bila i ranije osim ukoliko se na beogradskim izborima ne desi neka značajnija promena (ne mora čak da SNS izgubi vlast ali je bitno da se alternativa nacionalistima definiše sa što većim brojem glasova na beogradskim izborima. A isto to mislim da važi i na nivou čitave republike, odnosno presedničkih izbora. Ako se to postigne, na presedničkim i na beogradskim izborima a možda i na parlamentarnim mislim da bi Srbija za godinu dana mogla da izgleda mnogo drugačije u odnosu na ovo kako izgleda danas.“ (Uredio: D.B.)