уторак, фебруар 27, 2024

Srbija i Putin – Viva la Muerte!

Slične objave

Podeli

Piše: Dinko Gruhonjić

“Pod uticajem strane propagande, vaša država mobiliše snage, iako joj sa naše strane ne preti nikakva opasnost”, rekao je vođa. Devet godina pre invazije, on je osporio susednoj zemlji pravo na nezavisnost. “Pripadnici našeg naroda u vašoj zemlji izloženi su krvavom teroru. Vaša država je odbila mirno rešavanje sporova…”, dodao je vođa. Napad je počeo ranom zorom, oko 5 ujutro…

U drugo vreme, u drugoj zemlji, na košarkaškoj derbi utakmici, iz hiljada grla vatreno se orilo: “Vođa, vođa!”

Vođa, to jest Firer s početka teksta je Adolf Hitler, a reči su iz 1939. godine, pre nacističke invazije na Poljsku, kojom je započeo Drugi svetski rat. Publika iz drugog pasusa je ona sa utakmice Partizan – Crvena zvezda, iz 2022. godine. Oni su u transu klicali Vladimiru Putinu, koji je oko 5 ujutro napao Ukrajinu pod istim izgovorima koje je koristio Hitler. Putin preti trećim svetskim ratom. Iste “argumente” o ugroženosti nacije koristili su i provincijalni hitleri iz naših sokaka, poput Slobodana Miloševića. Izgovori za fašizam uvek su isti: naša nacija je ugrožena, pa ćemo istrebiti naciju koja nas ugrožava.

“Vidiš, Hans, kada ono nebo iznad nas bude ovde gde je ova zemlja na kojoj stojimo, e tada će pobediti tvoj Hitler”, rekla je moja baka, partizanka-ilegalka, vojniku Vermahta u ustaškoj Banjaluci usred Drugog svetskog rata. Hans je bio običan nemački vojnik koji je bio mobilisan. Trag mu se kasnije izgubio na Istočnom frontu.

Siguran sam da i u Ukrajini danas postoji ista takva baka, partizanka-ilegalka, koja to govori nekom ruskom vojniku, koji je mobilisan i pojma nema šta dođavola traži u predgrađu Kijeva. U kojem mu se gubi svaki trag…

Pitajte, na primer, građane Sarajeva kako to biva sa ratovima i silnicima: armija okupatorskih tenkova koji su došli da granatiraju i gaze ljude, nema nikakvu šanse protiv partizanskih odreda koji brane svoje kuće, svoju decu, svoje najrođenije. Nikada i nigde. Putinova Rusija ostaće zaglibljena u ukrajinsko blato i močvare, na večnu sramotu potomaka.

“Ako nasilno i agresijom pokušavate uništiti neku suverenu zemlju, namećete joj sopstvenu nacionalnu i kulturnu agendu – to je fašizam”, primećuje crnogorski pisac Milorad Popović. Umberto Eko je govorio: “Fašistička igra može se igrati na mnogo načina, a naziv igre se ne menja”.

Istovremeno, dok navijači kliču i prizivaju krv, u Srbiji traje predizborna kampanja: “Mir. Stabilnost. Vućić.”, “Šešelj: Borićemo se da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Srbije”, “NADA: Delić otkrio spomenik ruskom dobrovoljcu”, “Vuk Jeremić kleknuo na Gazimestanu”…

Koleginica sa jedne televizije požalila se uredniku: “Dva sata sam hodala Beogradom da bih u anketi dobila barem jednog ispitanika koji osuđuje Putinovu agresiju na Ukrajinu. Našla sam samo jednu sagovornicu – stranu turistkinju”.

Predsednički kandidat Zdravko Ponoš, kojem je Mladić “oficirčina”, veli da ima dojavu da će vlast posle izbora uvesti sankcije Rusiji, i tako se “bori za glasove”. Glavna opoziciona koalicija, dakle, Vučiću je suprostavila generala koji ne bi da se zamera Putinu. Zašto?

Evo zašto, iz pera jedne opozicione aktivistkinje: “Opozicija se bori da izbori ne budu pokradeni, vredno rade na obuci kontrolora na biračkim mestima. Ujedinjena opozicija se fokusirala s pravom na izbore. Civilni sektor neka se bavi mirovnim procesima. Valjda nam je cilj da se kurtališemo našeg malog Putina”.

Dakle, “civilni sektor neka se bavi mirovnim procesima”!? Da se, eto, “kurtališemo našeg malog Putina” tako što će nam najjača opoziciona grupacija ćutati o stvarnom Putinu!? Pa izvinite, ali nije ni čudo što vam je skraćenica – UPS!

Vele analitičari da te opozicione partije, koje se iz sasvim nepoznatih razloga označavaju kao “proevropske i građanske”, zapravo “plaše javnog mnjenja Srbije” i da se, eto, “plaše tog srednjeg birača”. Kao da je politika veština podilaženja biračima, a ne veština upravljanja i veština oblikovanja i uticanja na javno mnjenje. Ali su za to potrebni politički principi. A za političke principe je potrebna politička hrabrost. Koje nema ni u tragovima. Što smo videli na svim mogućim dosadašnjim protestima protiv Vučićevog režima: uvek su se skrivali iza građana, gurali ih pred pendreke i kopita policijskih konja, umesto da povedu proteste tako što će ljudima ponuditi politiku koja je u vrednosnom smislu alternativa Vučiću. Kukavičkim ćutanjem o Putinovom razaranju Ukrajine, srbijanska se najjača opoziciona grupacija svrstala u red globalnih reakcionara.

Javno mnjenje u Srbiji jeste dominantno rusofilsko. Javno mnjenje u Srbiji jeste dominantno kontaminirano. Živim u gradu koji je Evropska prestonica kulture. Čiji je počasni građanin Vladimir Putin. Čije su fasade zgrada izložba ratnih zločinaca na otvorenom. Živimo u državi u čijem su glavnom gradu turističke atrakcije murali Ratku Mladiću. Živimo u zemlji čija politika već duže od 30 godina čini sve da građanima susednih država zagorča život i uskrati miran san. Čiji građani po fejsbucima mirne duše kače ruske zastave i kukasti krst našega doba – slovo “Z”.

I upravo tome se raduju oni navijači sa košarkaške utakmice Partizan – Zvezda. Ona rulja sa protesta u znak podrške Putinu. O fašizmu je ovde reč! Ima li ikoga sem pojedinaca da mu se suprotstavi?

Videli smo u subotu: nekoliko hiljada ljudi u Tuzli se okupilo, u plavo-žutim bojama, da podrže herojski otpor Ukrajine. Stotinu ljudi se okupilo u Banjaluci da podrže Putina. Ništa nije logičnije od toga: iz Banjaluke su stizale naredbe da se opkoli i glađu i granatama četiri godine mori i uništava Tuzla. Zahvaljujući svojim građanima, Tuzla nikada nije pala fašistima u ruke, iako se branila puškama protiv teške artiljerije. A Banjalukom i danas upravljaju fašisti koji imaju podršku ubedljive većine građana.

U Crnoj Gori partije bliske Beogradu i Moskvi, poput Demokratskog fronta, takođe slave Putina. Na Cetinju se svakoga dana organizuju protesti solidarnosti sa Ukrajinom. Moskva i Beograd pre šest godina pokušali su da izvrše državni udar i izazovu krvoproliće u Crnoj Gori. Prošloga septembra pokušali su da izazovu građanski rat u Crnoj Gori napadom na Cetinje. Maleno Cetinje je, uprkos sili koja je krenula na njega, ostalo nepokoreni grad. Kao poslednji polis u Evropi.

U Srbiji svako ko promoli nos i “otpeva” nešto izvan tog “Z” hora, biva odmah sasečen. U te svrhe služe Srpska crkva i profašistički intelektualci: svako mišljenje koje odstupa od zadate trovačke matrice proglašava se izdajom “tradicionalnih vrednosti”. Jer nijedno verovanje poput verovanja zasnovanih na teoriji krvi i tla, ne može da podnese analitičku kritiku, zasnovanu na argumentima, činjenicama i dokazima. Kaže Umberto Eko: “Za ur-fašizam neslaganje je izdaja”. A neprijatelj je ko je “narodu” tako predstavljen. Ovde se na plodno tlo prima svaka teorija zavere kojom se Srbija uporno gura na pogrešnu stranu istorije, svaki mit koji se proglašava oficijelnim delom srpske istorije. Svi ćutke gledaju falange koje na ulicama naših gradova i na fasadama naših zgrada uporno uzvikuju i pišu: “Viva la Muerte!” Jasno je, dakle: Srbija je na strani Putinove Rusije.

Vučić već godinama sprovodi klasičnu fašističku prevaru: on nam nudi istorijski falsifikat sa srpskom vojskom iz Prvog svetskog rata, on priča o vojsci kao osnovi srpstva, on militarizuje društvo pripremajući ga za rat. I zato je Ratko Mladić, a ne Radovan Karadžić, glavni junak, zato je Mladić uvek u istoj pozi, kojom imitira generala Živojina Mišića. Iako je stvarni Ratko Mladić, za razliku od Mišića, zapravo bedni starac koji je kukavica bio i kukavica ostao. Što je dokazivao na svakom koraku: od opsade Sarajeva, preko Srebrenice, pa 15-godišnjeg bežanja od pravde, sve do onog prizora kada ga ustravljenog i umokrenog sprovode u zatvor. A upravo takav Ratko Mladić je „oficirčina“ za generala Zdravka Ponoša, našu „opozicionu nadu“!

Čuće se ovih dana, od početka Putinovog bestijalnog napada na Ukrajinu: “Srbija ne treba da se meša, kao što nije trebala ni u drugom ratu. Ne treba ni da se svrstava”. Podsećanja radi, takvom se “logikom” vodio i Milan Nedić i njegova brojna druga kvislinška sabraća po Evropi. Zbog toga su u istoriji zasluženo zauzeli sramno mesto fašističkih pomagača i njihovih slugu.

Vreme rata nikada nije bilo vreme za političke kalkulacije. Vreme rata je vreme kada se mora zauzeti strana. Svako ko je danas ne samo za Putina, već svako ko danas razvodnjava i kaže: “osuđujem agresiju, ali…”, na strani je fašizma. Pa neka s tim živi ko kako može.

Ali, vidite, kada ono nebo iznad nas bude ovde gde je ova zemlja na kojoj stojimo, e tada će pobediti vaš Putin!

Smrt fašizmu, sloboda Ukrajini!

(Slobodna reč)