Piše: Bojan Tončić
Arsenovski rečeno, ‘tonuo je brod uz glazbu’, laž i propaganda dosežu nadrealne razmjere. Brod i dalje tone, oni u potpalublju su se već podavili.
Slike Srbije s kraja 2021. i početkom 2022, u najboljem slučaju ostaće zapamćene kao velika katastrofa, ali nije to elementarna nepogoda, surova realnost nameće zaključak da je reč o (možda) prelomnom trenutku za simbolično otpočinjanje dugačkog perioda u kojem će žitelji – nema smisla koristiti reč “građani” – ove države, suštinski, plaćati ratne avanture iz devedesetih godina prošlog veka, bez obzira na to da li su u vreme ratova uopšte rođeni. Treba da se plati i suludi mirnodopski kontinuitet ratova za “ognjišta” i “dedovinu”, možda će biti na rate, ali popusta neće biti. Ili, neće ga biti bar do priznanja i suočenja, a to u ovdašnjoj klimi teško uspeva.
U poslednjih mesec dana Srbiju su obeležili protesti protiv petokolanaške namere režima Aleksandra Vučića da ustupi komad teritorije bahatoj rudarskoj kompaniji Rio Tinto, kolaps elektroenergetskog sistema, nestanak mladića iz Splita u novogodišnjoj noći pod još nerasvetljenim okolnostima, te novo otkrivanje starog, ali vitalnog nasilja nad ženama i internetski dokaz njihove bojazni da o vlastitim iskustvima progovore.
U takvoj atmosferi daleko od interesovanja javnosti, uprkos dugačkim redovima ispred COVID ambulanti, u drugom planu ostaje broj novozaraženih omikron sojem, ili još nepoznatim miksom virusa. Danima su, uoči novogodišnje proslave, lekari upozoravali na ono što se i obistinilo, te danas, sa nešto više od osam hiljada zaraženih i najmanje 20 umrlih, možemo da očekujemo samo novo knjigovodstvo užasa.
Režim se putem opskurnih tabloida oglašavao sagama o veličanstvenoj novogodišnjoj proslavi, jedinoj u Evropi, koja je Beogradu donela svih sto miliona evra od turista (neko je i poverovao zameniku gradonačelnika Goranu Vesiću i njegovoj munjevitoj računici). Struja će ove godine Srbiju, doskorašnju izvoznicu, koštati, procena je vlasti, 600 miliona evra, milijardu i 250 miliona država će potrošiti na naoružanje, visoke cene životnih namirnica pominju samo neprijatelji prosperiteta koji, poput Ibzenovog neprijatelja naroda, govore o inflaciji, kao lekari o rapidnom rastu broja obolelih od korone, a iskusni inženjeri o suicidnosti nove srbijanske alhemije, pretvaranju blatonosnog uglja u električnu energiju.
Agresija finansirana strujom
Gledamo nove, ili očekivane i tek malo izmenjene slike mirnodopskog otimanja novca za opstanak ključnih eksponenata režima na vlasti, za život na slobodi, preciznije: sudbina Elektroprivrede Srbije u direktnoj je vezi sa novcem do kojeg se dolazi koruptivnim poslovima i podmićivanjem zaokruživača, zbog čega je primetno afektivno reagovanje vlasti povodom kolapsa elektroenergetskog sistema.
U vreme Slobodana Miloševića niskom cenom struje režim je plaćao finansiranje socijalnog mira, neophodnog da se ublaže tegobe glasača – finansijera agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, policijske države i docnijeg sukoba na Kosovu, ratova vođenih za ostvarenje sulude velikosrpske ideje zaokruženja etnički čistih teritorija.
I nakon Miloševićevog pada cena struje bila je socijalni instrument lažnog mira koji je prikrivao posledice ratnog avanturizma. U obnovu sistema godinama se nije ulagalo, sve je došlo na naplatu, predsednik je posegao za fatalizmom, jer se, eto, sve zaverilo protiv Srba, a premijerka čak i za nagoveštajem teorije o diverziji.
Svijet mrzi Srbe
U reality programu televizije koja beleži enormnu armiju gledalaca i najveći poreski dug u Srbiji došlo je do spontanog izliva emocija, u prevodu eksplicitnog seksa; veselo je bilo na COVID žurkama na otvorenom i u zatvorenom, istinski vatromet koštao je grad svega pedesetak hiljada evra. Arsenovski rečeno, “tonuo je brod uz glazbu” (Jelena Karleuša i Marija Šerifović ispred Skupštine Srbije), laž i propaganda dosežu nadrealne razmere. Brod i dalje tone, oni u potpalublju su se već podavili.
I, kada se već činilo da bi, uprkos svemu, čak i istinski vernici mogli, u trenucima rastrojstva, da posumnjaju u režimsku istinu – pojavio se deus ex machina, australijski premijer Scott Morrison koji je kazao da najbolji svetski teniser Novak Đoković “neće imati drugačiji tretman od ostalih putnika” koji dolaze u tu zemlju, odnosno da će prvim avionom tamo odakle je došao, ukoliko ne pruži dokaz o vakcinisanju.
Đoković je, inače, dobio izuzeće od vakcinacije koje je potvrdio Australian Open, a ostao je pri stavu da ne otkriva detalje iz svog medicinskog kartona. Naravno, predsednik Vučić i premijerka Ana Brnabić su se postarali da uknjiže poene zbog brige o “Noletu”; Vučić je čak dva puta razgovarao s njim (saopšeno je da su australijske vlasti Đokoviću oduzele mobilni telefon), a premijerka se bori da Đoković bude premešten sa aerodroma u kuću koju je iznajmio.
Ipak, najvažnije od svega je to što su istrajni vernici tridesetogodišnje ratne propagande dobili olakšanje i potvrdu da su bili u pravu: Đoković ne može na turnir jer je Srbin. A znamo već zašto (tu već nema apsolutne saglasnosti, postoje vrlo zanimljive varijacije) svet mrzi Srbe.
Nestanak Splićanina u Beogradu
Ono što treba valjda najpažljivije saopštiti, napisati, je priča o nestalom mladiću Mateju Perišu iz Splita, čija sudbina nije rasvetljena u prvih nedelju dana potrage za njim, za srbijanske državne tabloide, ispostavlja se, i nije veliki problem; neutvrđenom podelom posla objavljuju priče o velikoj tragediji i prekrasnom momku, sportisti, ekonomisti koji je u biznisu, dobrom prijatelju, kao i o naporima beogradske policije da slučaj reši.
S druge strane, mogu se pročitati tekstovi o svađi splitske i zadarske grupe momaka u klubu “Gotik”, u kojem je Periš poslednji put viđen u noći između 30. i 31. decembra prošle godine. Idealno bi za tabloidnu priču bilo to da je Splićanin u Beogradu bio žrtva Zadrana – te sreće. A objavljena je i zvanično nepotvrđena verzija događaja u klubu, navodno previsokom računu koji su Splićani odbijali da plate, što je razrešeno u prisustvu obezbeđenja. U svakom slučaju, Periš je nestao iz kluba u kojem mu je ostala jakna, a njegovo kretanje zabeležilo je nekoliko nadzornih kamera. Prema jednoj od verzija, poslednji put je viđen kako pliva u Savi, na čiju je obalu sišao iz kluba.
Za Informer nema dileme, Matej Periš je patio od manije gonjenja (od čega li pati onaj ko to objavi); u Informeru i još nekim tabloidima može se pročitati da je Periš unezvereno trčao, pokušao da uđe u taksi (snimak to potvrđuje), da se skrivao u polusrušenoj zgradi ispod Brankovog mosta u kojoj često borave migranti (niko ga nije video) i da je iz nje krenuo ka reci.
Tabloidnom baražnom vatrom priprema se javno mnjenje za sve scenarije, a u tragičnoj priči izdvojio se jedan operetski detalj: ministar policije Aleksandar Vulin vozio se na čamcu koji pretražuje priobalje Save. Ne zna se šta se dogodilo Mateju Perišu, ali je Vulin već održao lekciju premijeru Hrvatske Andreju Plenkoviću koji “ometa” beogradsku policiju, a Plenković je, pak, izrazio sumnju u valjanost informacija koje dobijaju hrvatski organi. Eto novog prostora za mržnju, za zveckanje preskupim oružjem, za život u prošlosti koja nikako da prođe.
Zašto nisu prijavile
Kraj prošle godine obeležilo je i masovno prijavljivanje nasilja nad ženama; za samo dva dana više od 20 hiljada žena je na Twiteru, uz oznaku #NisamPrijavila, iznelo svoja iskustva žrtve nasilja u braku, partnerskom odnosu, porodici, na poslu, priče o tome kako su bile seksualno zlostavljane. Bolest društva u kojem je, ranije statistike govore, svaka treća žena bila žrtva nasilja gotovo da je eksplodirala, pokazavši da se najveći broj žrtava usteže da prijavi nasilje kojem su izložene zbog stida, nepoverenja u institucije, nesigurnosti u reakcije porodice.
Edukatorka Dejana Stošić iz Vranja reagovala je na slučaj o kojem su pisali beogradski dnevnici, nasilju nad devojkom koja je, prilikom prijavljivanja slučaja policiji u Beogradu, bila izložena ispitivanju kao da je osumnjičena.
Žene su na hashtagu podelile svoja traumatična iskustva i, kako se ispostavlja, broj zlostavljanih je mnogo veći od procenjenog, budući da veliki broj žrtava ne koristi kompjuter, ili živi u ruralnim predelima u kojima je nasilje izraženije.
Podatak Žena u crnom je alarmantan, u Srbiji je od 2010. u partnerskim odnosima ubijeno 137 žena.
“Žene odustaju od obraćanja policiji ili porodici za pomoć jer nemaju sistemsku podršku, jer ih institucije izdaju i ne rade svoj posao, jer ih porodica i okolina osuđuju, jer ih iscrpljuju dugi sudski procesi, jer se plaše mnogo toga, jer unapred znaju da će muškarac nasilnik imati prednost. Strašno mi je žao što navodimo razloge neprijavljivanja, kao da se pravdamo, kao da je problem u nama. Ipak, mislim da je brojne žene na twiteru baš to ohrabrilo da se otvore i pričaju o sebi. To je ta hrabrost, da se o tome razmišlja i priča. Ova akcija možda neće dovesti do nekih ogromnih individualnih promena ali će doneti na opštem nivou, da društvo konačno shvati koliko nas ima i da žrtve nisu tamo neke žene koje niko ne poznaje”, rekla je Dejana Stošić. (Danas, 30. decembar 2021).
Tek svaki deseti nasilnik bude prijavljen; u Srbiji je prošle godine prijavljeno 30.000 slučajeva porodičnog nasilja, a samo 669 nasilnika je procesuirano. Prvi efekat internet akcije #NisamPrijavila objavljen je 5. januara; Uroš Radivojević, optužen za zlostavljanje koje je bilo povod za akciju uhapšen je i zadržan.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
