Aleksej Kišjuhas
„Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva druga zadovoljstva biće uništena. Ali uvek – to nemoj zaboraviti, Vinstone – uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postojaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek“, pisao je Džordž Orvel u „1984“. Dodao je: „I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve što si ti prošao otkako si nam dopao u ruke – sve će se to nastaviti i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam.“
Dobro jutro, dobrodošli u „1984“. Ili u Ćacilend kao paradigmu našeg navijačkog paradržavčeta. Među studente i profesore 2.0, a zapravo Srbiju 2.0. Među lažne studente, lažne navijače, lažne poljoprivrednike, lažne policajce, lažne državne službenike na režimskom zadatku za dnevnicu i poslovični sendvič. U državu i društvo koji su najzad skockani po uzusu vlasti, ograđeni kao u zoološkom vrtu i vaskolikom embargu od sveta i smisla. U medijski „Pritilend“ na koji su upozoravali novosadski Atheist Rap (2005): „Pune radnje razne robe, puni buđelari. Svako može sve da kupi ili da iznajmi. Baš je ovo divna zemlja, puna optimizma, veseli su naši ljudi i Vrščani ludi. Džaba struja, voda, vazduh i osiguranje. Džaba vrtić, džaba škola i najviše zvanje. Za sve pos’o dobro plaćen, može da se bira. U bolnici kada ležiš, orkestar ti svira“.
Režim je skinuo maske i skinuo rukavice. Belo(dano)ruski. Umesto krivih za pad nadstrešnice, robiju na novosadskoj Klisi sada gule studentski i opozicioni aktivisti. Među njima je i profesorka sociologije iz Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“.
Spavaju na podu zato što ih na krevetu nepodnošljivo grizu stenice. Ali hej, imaju ad hok crkvicu u tom kazamatu, pa neka se pomole i pročiste svoje grehe glede ovakvog društva i nakaradne mu države? I u slobodarskom Nišu, pohapšeno je tušta i tma studenata, građana i aktivista koji su vređali i jajima gađali funkcionere režima. Skup partijske vrhuške, ili bilo koja sednica skupštine opštine i grada u Srbiji, više i ne može da se održi bez kordona policije koji štiti vlast od – ljudi. Predsednik šatro svih građana se zato na Instagramu objavljuje iz obližnjeg motela, preteći besno i rezignirano, kada ne jede nar na kašiku.
A nije da mnoge pretnje kontrarevolucijom ili odmazdom nisu ostvarene. Bez bilo kakve formalne odluke, ovaj univerzitetski profesor i kolumnista se prošle nedelje probudio – bez primanja, odnosno bez plate. A zaspao je bez tuširanja, jerbo su u Novom Sadu restrikcije vode i pratećih joj valjkastih crva. Kao i njegova žena, takođe profesorka univerziteta, pa je naše domaćinstvo sa dve trogodišnje ćerke (bliznakinje) najednom ostalo bez mesečnih primanja. Uprkos stereotipima o profesorskim bogatunima i lezilebovićima, i nas dvoje ili četvoro (kao i većina građana Srbije) živimo jedino od te plate od prvog do prvog u mesecu. Neka pomogne ko može. Mora da boli, kao i da se udari po džepu da bi se zavadilo pa vladalo. Glavni glasnogovornik je to najavio na ružičastom televizoru, sve likujući pošto će mnoga domaćinstva da pišnu firnajz na temu da mrski profesori, lažna elita i ostali neradnici – neće dobiti platu. Kao da je isplaćuje iz sopstvenog džepa, pa je tako u mogućnosti, i jer smo ga naljutili.
Šta je još bilo? Po ruskom štimu, državna bezbednost upada u kancelarije organizacija civilnog društva, izdašno češljajući njihove papire kao antidržavno poslovanje. Eno i Vulina u Moskvi da sa Šojguom bistri borbu protivu tzv. obojenih revolucija, iako ova revolucija ima samo dve boje, crnu i crvenu, te poruku „Ruke su vam krvave“. Bilo je i to da je na verovatno najvećem skupu ustalih, budnih i besnih građana Srbije ikada, 15. marta u Beogradu, protivu istih građana upotrebljeno nezakonito zvučno oružje. I što je u mnogome „promenilo igricu“, rečnikom mladih i svih koji se tako osećaju. Krvoproliće je izbegnuto samo razboritošću studenata koji se taktički povlače podalje od Ćacilenda i Skupštine gde su upumpani kriminalci spremni da pucaju i tuku, a ne da uče anatomiju ili sociološke teorije.
I svi smo to znali i očekivali, kao i pisac i španski borac protiv fašizma Orvel: „Uvek ćemo imati jeretika pred sobom, prepuštenog nama na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan prezira – i koji će se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji će od svoje volje puziti do naših stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći. Vidim da počinješ da shvataš kako će taj svet izgledati. Ali na kraju ćeš prevazići golo shvatanje. Prihvatićeš ga i postati deo njega“. Dežurni spasioci režima na izdisaju se već pojavljuju i zahtevaju povratak u amfiteatre i školske klupe. A o čemu da pričamo tamo? Slobodi, pravdi i pravičnosti? Valjkastim crvima? Investitorskom i ugrađivačkom urbanizmu? Razbijenim studentskim vilicama? Suspendovanom Ustavu?
Diktatura je postala ogoljena i FKK, poput Andersenovog cara u novom odelu. Prisluškivanja opozicije, nasumična hapšenja, montirani procesi, potpuno zaustavljeni saobraćaj pred protest u kojem Beograd postaje zabranjeni grad, i otkazi hrabrim nastavnicama i nastavnicima koji su ostali usamljeni u ovoj borbi. Ima o tome i kod Orvela i kod Informera. Jer rat je mir, sloboda je ropstvo, a neznanje je moć, zar ne? I da li nas to zaista iznenađuje? Šta smo očekivali od Šešelja 2.0. koji je pozivao na ubistvo „stotinu muslimana za jednog Srbina“ i pretio smrću Slavku Ćuruviji? Znamo kako se to završilo – sa najmanje 8.000 mrtvih Bošnjaka u Srebrenici i kuršumima u leđa Ćuruviji ispred njegovog stana. U ovako napumpanoj diktaturi, ministarka prosvete fakultetima šalje mejlove sa retorički neobaveštenim pitanjem – da li držite nastavu i ispite? A ne držite, pendrek mu poljubim? Jeste li možda pozvali organe sile da kobraški razbacaju te studente i zašto niste? I moliću da odgovorite do sutra u podne. Hitrom uredbom Vlade Srbije u ostavci, broj obaveznih sati koji su posvećeni naučnom radu je od 20 sati nedeljno promptno smanjen na pet sati (a nastava je sa 20 „skočila“ na 35 sati), time dodatno srozavši plate univerzitetskih profesora. I ovo je Šešeljev Zakon o univerzitetu 2.0.
Medeni mesec je prošao. I za pobunjene studente i građane, kao i za režim u blagoj ofanzivi, upros mnogim greškama u koracima. Na naplatu je stigla naga represija: ukidanje plata u prosveti i akademiji, zatvor za aktiviste, kordoni policije ispred skupština opština, pa i parapolitički Pionirski park odakle vrebaju najnoviji pioniri sa crnim kapuljačama umesto crvenih marama. Naoružani zvučnim i topovskim udarima kao prva i poslednja linija odbrane i zaštite vlasti, te sopstvenih privilegija. Pobunjena Srbija danas razmatra moduse razvlašćivanja režima koji je izgubio svaki legitimitet i moralni kompas. Da li je to tehnička, ekspertska ili prelazna vlada, da li su to zborovi građana po mesnim zajednicama, da li generalni štrajk, ili pak masovni izlazak na izbore gde bi hrabri studenti čuvali baš svaku glasačku kutiju – ostaje da se raspravi i vidi. Jaja po praznoglavim lobanjama funkcionera su super slika za režimske medije i antirežimske mreže, ali umemo li bolje od toga? Jer, i to je samo jalovi uzdah ili krik onog Marksovog potlačenog bića. Bez nauke, znanja, i bilo kakvog uživanja u životu, zamislimo tu čizmu na našem licu, Vinstone ili Petre Petroviću – zauvek. Da li ti se dopada? Danas ovako gaze aktiviste, učiteljice, nastavnice i univezitetske profesore. A sutra?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
