Идеја слободе је централна Десимирова идеја. Слобода појединца, заједнице, народа, нације, човечанства. И његов први објављен текст Смисао слободе, давне 1940. године носи тај печат. Та идеја се јавила пре његових затвора и логора, пре његовог, готово педесетогодишњег избеглиштва. Та идеја је присутна у свих 420 бројева Наше речи, у свим акцијама Савеза Ослобођење и у Демократској алтернативи из 1963. године. Она се наставила у обновљеној Демокраској странци и бројним текстовима које је објавио у Демократији, Борби, Времену, Политици, Данасу, Еконоској политици, Побједи…
И онда када се деценијама бави одређеним проблемом, као што је српско национално питање, то чини због слободе и за њу. Када пише о одређеним личностима, Адаму Прибићевићу, на пример, или бројним другим у књизи О људима, Тошић то чини слободе ради. Слободе која је и одговорност за избор, јавну реч и дело. За оно што сте учинили и оно што сте пропустили.
Солидарност је честа Тошићева тема. Било као лична или колективна. Она је, па и њено одсуство, печат једне заједнице, групе или странке. Својим седамдесетогодишњим чланством и активностима у Демократској странци (ДС) то је најбоље показао и доказао.
Демократска странка, којој је тако дуго припадао, је нит која све повезује и свему даје смисао, јер је она полуга за промене и реформе, како у време Љубе Давидовића када се намеће питање Устава, српско-хрватских односа, радничког законодавства, слободе од страха, корупције, тако и након њеног обнављања крајем осамдесетих година, када се води борба са недемократским режимом, а ради изградње демократске и правне државе.
У време када се, након пада Берлинског зида, покреће читава Источна Европа, мучи га што Србија бира погрешан пут. Национализам и сукобе, у себи и према другима. Био је жесток критичар националистичке идеологије и доследан борац за демократију и слободу. А патриота и човек. Србин и европејац.
Много је тога оставио Десимир новим генерацијама: ретко виђену истрајност у сваком новом предузећу, лични пример и готово дирљиву лојалност Демократској странци, готово на монашки начин. Човекољубље, али и критику нашег менталитета. Патриотизам и оштру критику национализма. Веру, али и скептицизам. Читав свој живот коме је смисао слобода. Лично поштење и скромност, али и понос и достојанство. Дим своје луле и пламен своје борбе. Љубав и супротстављање мржњи. Невоље је остављао себи и својој Корал. Усправно и до краја. То је и такав је Десимир Тошић био. Ни време ни људи нису му могли наудити. Само се ширио, растао, баш као храст који помиње његов пријатељ Стеван К. Павловић.
На вест о укидању награде за публицистику „Десимир Тошић“ реаговао је и Етички одбор Демократске странке. Бићу слободан да један део и сада наведем:
„Први објављени текст Десимира Тошића 1940. године је Смисао слободе. Логораш је на београдском сајмишту 1943. као антифашиста. Од 1945. до 1990. године је политички емигрант, жртва нацистичких и комунистичких прогона, борац против ауторитарне и тоталитарне власти. Неокрњеног моралног интегритета и изузетног личног поштења. Толерантан учитељ марљивости и политичке културе. Заставничар слободе и истине. Проповедник етике. За европски покрет. Велики човек и велики патриота. Вишеструки доказ да памет постаје мудрост кад интелект постане морал. Србин и Европејац. Менталитет честитости наспрам бахатости, самодовољности и свезнања…
Ако режим укида награду за публицистику „Десимир Тошић“ да ли укида и ове вредности које су за живота красиле Десимира Тошића?“
Неке његове књиге још нису објављене на српском језику. Многи текстови су расути по разним листовима, часописима, писмима, белешкама. Велики посао чека неког биоблиографа да среди и покаже све што је Десимир написао и објавио. А и неког приређивача и издавача да објави критичко издање Сабраних дела Десимира Тошића.
На том путу један велики део посла обавио је Мијат Лакићевић с књигом Десимир Тошић – Између екстрема.
Знао сам Десимира Тошића више од четврт века. Путовали смо по Србији, агитовали и разговарали. Увек је био спреман за разговор. Није се понављао, али је одређене вредности и идеје увек истицао, најчешће примерима из теорије и искуства. Лепо је било слушати када евоцира успомене и о пријатељима и о противницима. Био је чудновато духовит.
Први пут сам писао о Десимиру у ужичком Одјеку 1990. године, а потом, до данас, разним поводима десетину пута. Увек с поштовањем, јер је то био човек који је знао рећи: Нас су водиле идеје, а не људи. Човек који је бринуо о много чему, најмање о себи, а највише о Демократској странци. Човек који је сањао модерну, грађанску, уређену демократску државу, за њу се борио и о томе писао од 1940. до смрти. Човек који је био драг саговорник и кад се не слажемо, а пушио је лулу, господствено. Човек који је много знао о традицији, писао о садашњости, а бринуо о будућности. Човек који је био грађанин света, али и Србин европејац. Човек који је оскудевао у готово свему, осим у идејама, људима и вредностима и предано им је, с посебном посвећеношћу служио. Човек који је био верник, али истински, у себи, а не за параду. Човек који је радећи уживао, разговор сматрао светињом, а мисао богатством, избрушену поготово. Човек који је био гимназијалац, студент, логораш, емигрант, новинар и политичар, али пре свега Човек.
Знао је да пита и оно што нико не пита, да води рачуна о ономе о коме нико не води, да ужива у лепотама овога света, али и да саосећа с туђом патњом и невољом.
Био је веран идејама и људима, још од првог текста О слободи који је објавио 1940. до Личних белешки из 2007. године. Одан је и посвећен слободи и у логору, и у избеглиштву и на слободи.
Човек који се није никад жалио. У страдању и у успесима је био и остајао човек. Имао је пријатеље, сараднике, читаоце и противнике, и у свима је оставио трага. Уредио је преко 420 бројева часописа Наша реч, а истовремено је био и уредник и новинар и благајник и експедитор… Био је најрађе новинар, радећи до краја, сваки дан.
Човек који се борио против тоталитаризма, а за права човека, разумео је српске националне проблеме, јер је већ Адама (Прибићевића) видео као сељачког и националног идеолога. У Стварности је био против заблуда, јер је рано видео и Снагу и немоћ нашег комунизма. Причао је и писао О људима, на питање Ко је Милован Ђилас дао је одговор. Његова историја је историја Демократске странке. Живео је у разним колективима, писао о Колективизацији у Југославији, а оставио Личне белешке. Озбиљна тема су му била двојица ревизиониста – Тито и Хрушчов, Раднички савети у Југославији, али и Црква, држава и друштво. Доследно је сматрао да се само Критиком може ићи ка просвећивању, па се тако читавог живота и понашао, јер је у томе проналазио Смисао слободе.
Све то остави иза себе као дуг учитељима демократије и морала јер је на жртвенику слободе био патриотски антинационалиста, демократски првак, мислилац и просветитељ. Политику је посматрао и доживљавао као културолошку појаву, али није био далеко ни од париских студената из бунџијских шездесетосмашких година Будимо реални – тражимо немогуће, јер је био и остао симбол принципијелне борбу за демократију, поштовање људских права, јавну дебату и критичко разматрање садашњости и преиспитивање прошлости. Кретао се од оптимизма ка песимизму, а увек је кад је био између имати и бити, бирао бити – Човек.
Човек који је био Између екстрема, јер је био Храст слободе, имао је Две годишњице, јер је био Аутобиографија уживо, а притом Несентиментални идеалиста.
Био је без титула и без власти, али не и без утицаја. Дирљиво је био одан својој Корал – незнаном јунаку свог политичког живота. Био је идејна и покретачка снага Савеза Ослобођење и Наше речи. Ето, тако га видим Десимир Тошић – Храст слободе из Беле Паланке. На свој двадесети рођендан, 19. фебруара 1940. чуо је Десимир за смрт свога председника Демократске странке Љубомира Давидовића.
У пролеће 2005. године одвео ме је на Ново гробље и показао где су сахрањени Љуба Давидовић и Милан Грол, остављајући ми завет да бринем о тим гробовима. Последњих година тражим погодну личност у Демократској странци да јој овај завет пренесем, јер сам и ја при путу.
У Београду, на Света три јерарха 2023. године
Изговорено на округлом столу „Десимир Тошић: човек који не сме бити заборављен”, 13. фебруара 2023. године у Медија центру у Београду
