петак, април 12, 2024

Simulacija života

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Na početku kultnog filma Matriks (1999), protagonista Neo (Kijanu Rivs) sakriva novac u knjigu neobičnog naslova – Simulacija i simulakrum. Nimalo slučajno.

U pitanju je čuvena studija francuskog sociologa Žana Bodrijara iz 1981, u kojoj on piše o procesima simulacije stvarnog sveta posredtsvom politike, kulture i masovnih medija.

Prema Bodrijaru, ulepšane medijske slike zamenile su našu stvarnost i autentično ljudsko iskustvo. Sve što ljudi tada vide, znaju i osećaju jeste – simulirana realnost. Jedna turbo, seksi, i rijaliti iluzija nasuprot tzv. „pustinji stvarnosti“ ili otužnom stvarnom životu.

Za one sa jeftinijim ulaznicama, u filmu Matriks se radi o sličnoj stvari. O distopijskoj budućnosti gde su ljudi zarobljeni unutar simulirane, virtuelne ili kobajagi stvarnosti koju stvaraju inteligentne mašine. Sve to da bi se ljudima, kroz veštački generisane slike, odvratila pažnja od njihovog realnog života. Dok mašine koriste ljudska tela kao izvor energije za sebe.

SRPSKI MATRIKS: Zvuči poznato? Da, zvuči upravo kao režimski kontramiting Srbija nade prošle sedmice. Kao jedna simulacija stvarnosti, simulacija podrške, simulacija politike, simulacija ljubavi, i simulacija života. Uz prateću (zlo)upotrebu realnih ljudskih tela. Jer, videli smo ucenjene, potkupljene, zbunjene ili propagandom natopljene ljude iz autobusa koji za par crvenih statiraju u simulaciji gromoglasne podrške režimu. A kome i čemu je bio potreban taj otužni skup ucenjenih i/ili zavedenih ljudi pokislih poput miševa? Prenapučenoj sujeti jednog čoveka?

Politički lukrativnom okupljanju oko zastave i vođe u trenutku krize? Frojdovskom merenju (spolovila) čiji je miting veći? Uz milionske troškove za dnevnice, hladne obroke, dizel gorivo i golemu logistiku uopšte? Čitava partijsko-državna mašinerija bila je upregnuta da bi se oko 50.000 ljudi iz cele Srbije (ne)voljno dovuklo pred binu u Beogradu. Zašto, pobogu? Zbog „simulacije i simulakruma“, odnosno srpskog Matriksa.

Naime, dok Francuzi o tome pišu knjige, a Amerikanci snimaju filmove, u Srbiji se simulacija i simulakrum doslovno – žive. U Matriksu, Neo odabira između crvene i plave pilule. Crvena pilula znači spremnost da saznamo pravu, nezgodnu i otrežnjujuću istinu o svom životu i egzistenciji. A plava pilula, utešni ostanak u medijski simuliranoj stvarnosti. U Srbiji, plava pilula je ružičaste boje.

Drugim rečima, ceo taj miting bio je potreban jedino za – sliku na Nacionalnom dnevniku TV Pink i sličnim srećnim ili Hepi paramedijima. Bio je neophodan za simulaciju stvarnosti, o čemu odavno drobe sociolozi i teoretičari društva. Ko zna, možda i zato toliko napadamo sociologe, od profesora univerziteta Jova Bakića do suspenzije profesorke Senke Jankov iz zrenjaninske gimnazije. Jer pozivaju na „crvenu pilulu“ umesto ružičaste.

STVARNOST VIŠE NE POSTOJI: I onda, vratimo se Bodrijaru. Za ovog sociologa, na delu je savršen zločin – ubistvo stvarnosti. Taj proces simulacije započeo je u 20. veku, kad su predstave ili slike postale važnije od stvarnosti ili života.

Realnost je postala ono što se dešava na radiju, televiziji ili internetima, a ne šta se dešava zaista. Naša društva postaju organizovana oko simulacije, a razlika između znakova i stvarnosti je implodirala. I naš lični život je postao svojevrsna kolekcija slika ili spektakla, poput fotografija sa venčanja, putovanja, Fejsbuka i Instagrama.

Politikom, ekonomijom i društvenim životom upravlja logika simulacije, a slike, iluzije i reklame određuju kako se proizvodi kultura, i živi svakodnevni život. Niko više ne prodaje proizvod, već simulirani način života. Dolazi do „rastvaranja televizije u život, i rastvaranja života u televiziju“, pisao je Bodrijar. Ljudi ovako postaju prezasićeni medijskim simulacijama, i što ih čini indiferentnim, apatičnim i inertnim. Oni i ne primećuju da su izmanipulisani prividima, pa i sami navode medije na takvo delovanje, zahtevajući nove objekte, slike i spektakle.

Slike (u medijima i uopšte) više nisu odrazi stvarnosti. Bodrijarov primer za to bio je Zalivski rat (1991) kao prvi medijski rat uživo. Uprkos krvavoj stvarnosti sačinjenoj od aviona, bombi i žrtava, čisti i ispeglani televizijski prizori rata postali su stvarniji, odnosno realnost za većinu publike.

Zatim, šta je stvarnije – ona čuvena fotografija Ernesta Čea Gevare kao simbola borbenog i naočitog revolucionara, ili stvarni Če Gevara od krvi i mesa, sa svojim prednostima i manama? Šta je stvarnije – naše realno venčanje (sa pratećom nervozom i stresom) ili slike venčanja u foto-albumu, tj. naše nameštene i ulepšane fotografije za porodicu i društvene mreže? Šta je stvarno i autentično? Pojedini turisti danas zahtevaju autentična iskustva po zemljama u koje putuju, stvarne ljude, lokalce i restorane, umesto banalnog paket-aranžmana. Ali nema od toga ništa, cinično tvrdi Bodrijar. Ništa više nije stvarno i autentično, jer stvarnost više ne postoji.

U postmodernom svetu, na delu je – hiperstvarnost. To jest, jedna – brža, jača, bolja stvarnost. Tipični primeri za to su Diznilend, Dubai ili Las Vegas sa svojim hotelima i kockarnicama kao imitacijama stvarne Venecije ili Pariza. Ali zato bez smeća, pacova, beskućnika ili migranata po ulicama. Slični primeri su i savršeno uređene bašte (hiperstvarna priroda), hiperstvarni sportski prenosi i rijaliti programi na televizoru, video-igre na kompjuteru, ali i filteri za ulepšavanje fotografija na Instagramu.

Stvarno iskustvo muzičkog koncerta, kupanja u moru ili hrane u restoranu, tada postaje nebitno pred slikama, odnosno fotografijama sa tog koncerta, plaže ili hrane za Instagram. Uzgred, sve ove drangulije nisu nestvarne, niti su istinite ili lažne, one su – hiperstvarne. Jedan Život 2.0. Ljudi beže iz „pustinje stvarnosti“ u ekstazu hiperstvarnosti preko svojih ekrana.

IMITACIJA ILI ŽIVOT: Kontramiting Srbija nade bio je brutalni primer Bodrijarove sociološke teorije uživo. Jedna simulacija ili kobajagi stvarnost, (ne)vešto kreirana za TV Pink i slične medije na partijskom zadatku. Ne znamo da li je predsednik čitao Bodrijara, ali verovatno jeste pogledao Matriks. Pre svega, bilo je potrebno da se u režimskim medijima kreira određena slika. Da se u bodrijarovskom simulakrumu prikaže drugačija, paralelna, lepša i ružičastija realnost. Jer, svi oni autobusima dovučeni, nesrećni i unesrećeni ljudi, sve te slike i priče, uopšte nisu nestvarni, niti su lažni. Oni su takođe – hiperstvarni. Najveći, najpristojniji i najbrojniji u istoriji.

Istovremeno, mnogi ljudi u našoj Republici žive u svojevrsnoj simulaciji života. Na kredit i lizing, spajajući kraj sa krajem, po ugovoru na određeno vreme i kao večiti vršioci dužnosti. Medijska simulacija ili srpski Matriks je i naš neprestani rat sa susedima i Zapadom (koji nas aktivno mrze i uništavaju) po tabloidima, odnosno slika Evrope koja se raspada i propada po Večernjim novostima. Isto kao što su simulacija i naši prijateljski, bratski i nadnaravni odnosi sa Rusijom.

Za mnoge građane, novi autoputevi, pruge, bolnice, BDP, prosečna plata od 700 evra, Beograd na vodi, i ostali ekonomski tigrovi, samo su ružičasti simulakrum od papira. Brža, jača, bolja (hiper)stvarnost umesto realnosti promaje u novčaniku, i sveprisutne korupcije, neslobode i nasilja.

A onda je pala kiša. I koja je rasterala sve iluzije i simulacije. I ogolila svu političku prinudu i nasilje u društvu. Zahvaljujući pljusku po pustinji naše stvarnosti, na tom kontramitingu nije bilo ni ekstaze, ni katarze, ni nade. Osim one u par hiljada dinara za trud, i da se što pre vrati kućama. Realno pokisli, mitingaši su bili kao pokisli. Slike su bile otužne, umesto impresivne. Stvarne, a ne hiperstvarne.

Umesto Diznilenda ili Dubaija, ispala je Kaluđerica i Mali Mokri Lug. I baš zato, uprkos mnogobroju ljudi, ovaj događaj nije ispunio svoju funkciju, te ispao fijasko. Stvarnost se nekad probije kroz Matriks. Pred nama kao ljudima i društvom se nalaze jedna crvena, i jedna ružičasta pilula. Koju ćemo odabrati? Simulaciju ili stvarnost? Imitaciju ili život?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.