Svetislav Basara
U sklopu strategije širenja meke ruske moći – čitaj: mekog qwrza Kraljevića Marka – Rotopalnaka je od pre nekoliko godina uvela rubriku „Moj život u inostranstvu“, u kojoj se publiciraju osvrti naših bisera rasutih po svetu na njihove živote u tuđini.
Podozrevam da popriličan broj tih patetičnih, antikolektivnozapadnih prosera dolazi iz pera Rotopalankinih novindžija. Zašto podozrevam? Zato što se prekaljenom čitaocu mudo iz, da kažemo, Melburna, ne može uvaliti kao bubreg iz Toronta. Stvar je i u tome da nepogrešivo prepoznam isti (loš) rukopis.
Redakcijska pisanja pisama čitalaca, odjeka i reagovanja, devojačkih pitanja i pitanja „dragoj Saveti“ i telegrama podrške ovom ili onom tirjaninu nisu Rotopalankina ekskluziva. Stari je to srpski novindžijski zanat, čiji je rodonačeknik bio legendarni Čik, pikantni nedeljnik koji je izlazio u SFRJ-otu u tiražima koji su premašivali zbirni tiraž svih srbskih žutara i smrdara, a koji je, pismenosti i duhovitosti što se tiče, bio Njuzvik u odnosu na današnju makulaturu.
Neki od Čikovih autora su bili toliko dobri da su dospeli i do SANU. Kakva su vremena – i kakva tek dolaze – vrlo je verovatno da će i dobar deo Rotopalankinih piskarala biti primljen u redove besmrtnika.
Ali udaljih se od teme. Osim Rotpalankinih piskarala, tekstove u rubrici „Moj život u inostranstvu“ ponekad pišu i dilberi/ke koji nisu poslušali Šantića, koji nisu ostali ovdje, nego su trbuhom za kruhom otišli na kolektivni Zapad i koji detaljno opisuje njihove žalove za otadžbinom i hodove po mukama u dehumanizovanom i obezboženom tuđinskom svetu.
Sva ta pisanija – bilo da su redakcijska ili autentična – kolektivni Zapad slikaju tako crnim bojama da se poštenim Srbima zgadi i sama pomisao da ne ostane ovdje, mada bi se mogao naći i poneki otresitiji Srbin koji bi piscima svojih života u inostranstvu napravio pitanje: A zašto ti nisi ostao ovdje nego si otišao u Kanadu, Švajcarsku, Australiju?
Tu nedavno, prilikom redovne inspekcije Rotopalanke, naišao sam na pravi dragulj potuljenosti, tupoumnosti i nepismenosti, po svemu sudeći iz pera Potikinog rent-a-novindžije, jer je bio potpisan inicijalima A. T. (Autentični pisci se s ponosom potpisuju punim imenom i prezimenom.)
Draguljstvo ovog megaprosera sastoji se u tome što je autor zaboravio da napomene u kome se tačno inostranstvu radi; nema imena zemlje, nema imena grada, samo inostrani pečal i jad. Blanko tuđina.
Evo nekih citata iz bljuvotine naslovljene „Ni od majke novac ne pozajmljuju, mere svaku paru“, koji će, pretpostavljam, odvratiti svakog pravog Srbina od primisli da ne ostane ovdje. „Žene su im stare ili ružne“, zbori A. T. „Ne nose čarape zimi, dlakave su, debele, sede, zubi su im krivi, a lak na noktima okušten do pola.“
Ovo je dovoljno da odvrati vaginofile i zavodnike, ali ima tu nešto i za Srbe koji se plaše promaje, a koji bi možda doši vo iskušenije da odu tamo. Pozor, sledi A. T. Shitstorm: „Vetar stalno duva, prozori im ne prianjaju dobro, pa običan čovek ima uglavnom ukočen vrat ili klempave uši.“ A. T. je rekao šta je imao da kaže, pa ako ga se sete za Dan državnosti…
Kurir, famozno – 19. septembra 2024.
