Gde god da idemo, vraćamo se u basnu. Tamo je lozinka koja bi mogla da objasni svakoga od nas. Životinje nas uče kako da budemo ljudi.
Ljubodrag Stojadinović
Deo smo faune i tu pripadamo, sasvim slučajno smo se zakačili za vrh evolucije. Ostavljeni smo sebi na milost, a ta je milost nikakva. Nešto tuđe vlada našim trpilima, nepoznato parazitsko tkivo struji kroz žile. Dopušta nam svakakva poniženja i iskušava nas njima. Poniznost je naš ponos, ona nas drži da se ne raspadnemo od stida. Od toga se još ne umire ali se više i ne postoji.
Već smo uvežbani da nam oči ne trebaju. Najpametniji među nama kriju svoje umne glave među testisima, tamo je toplo, udobno i mračno, pa čekaju da sve ovo prođe. Stotinak ljudi se uporno javlja sa ostacima svoje slobode da kaže kako smo izgubljeni, i da sigurno nestajemo ako sebi ne pomognemo. Sprema se novi vrli svet, samo za mutante. Ali, nema ko da veruje malobrojnim buntovnicima, oni su jedini koji sumnjaju.
Kako stvari stoje, ništa ne prolazi, niti će proći. Možda ste primetili, a isto je i ako niste, ali sve postaje sve gore. Ne znamo još šta je ovo što se primiče, ali nešto strašno ide na nas. Rekoh da sam nekako sračunao da među nama ima stotinak ljudi koji su spremni za bunt. Suviše malo, ali sasvim dosta. Njih niko neće upamtiti kad se memljiva tiranija poruši na ulicama a njena lešina zasmrdi do neba. One sa glavom među jajima sada ne vidite. Videćete ih tada, na čelu pobede.
Stvor koji nam je oduzeo sve od vremena, priča basne posvećene sebi i svojoj neukrotivosti. Počeo je sa primerima ludih zabava. Obratio se svojim brojnim teletabisima oduzetim od zanosa, i objasnio značaj pojedinih životinja u cirkusima. On je makar jednom bio u cirkusu. Tamo je video ljudolike životinje: tata, tata, majmun! Video je da je slon ogroman, što znači da je najveći. A da je tigar najjači. Video je i konje, ali oni su za jahanje. Tamo je bio i njegov mali poni. Video je i klovna, gradivnu materiju ze nešto veliko u sebi, opskurnu dimenziju svoje višestruko pocepane osobnosti.
U svojoj priči iz zverinjaka izneo je viđenje o samopoštovanju životinja. Slon se može dresirati i postati pitom. Tromi, bezvoljni džin tabana po tužnim cirkusima koji su Adrija ili Kolorado. Tigar reži na dresera kad ovaj pucne kamdžijom, ali preskače kroz obruč kao pudlica. Takva je to obuka, tigar voli da uči pod bičem.
Postoje, međutim zverovi koji ne daju na sebe. Ne možeš ih pridobiti niti pripitomiti. Pre će da te izede nego da šeni. Moraš u hajku na njega, taj se ne hvata u zamke i kljuse. To je vuk, kurjak, biće iz predanja o punom mesecu, verzija vukočoveka. Vukodlak. Vučić, pripovedač basni.
Tako je govorio o fauni skrivenoj među ljudima, sklonim da sebi nadevaju imena zveri koja ih čine jačim. Vuk (Drašković) Lav (Grigorije Pajkić), Ćuk, Kos, Slavuj, Golub, Paun, Soko, Grlica, Kokot, Jelen, Oro, Sojka, Mrka, Srna, Šarac…Nigde svinje, graditelja Životinjske farme među imenima, najjestivijeg ljudskog prijatelja.
O pripitomljavanju vuka piše u jednoj divnoj priči i Branko Ćopić. U neko planinsko grmečko selo, odmah posle rata došao marvenjak da šprica pse. Tu se sabralo i kuso i repato, odavno nije na jednom mestu viđeno toliko smešnog psećeg sveta.
Ali jedan siromašan seljak iz udaljene šumske kuće doveo nešto mršavo, čudno, tužno, ušato, sa drugačijom njuškom. Ime tom dubleru za psa bilo je Milan.
Marvenjak gleda, takvog psa nije video, a video ih je svake vrste, pa se seti da upita: ti vuka doveo?
Šta se imalo – to se dovelo, kaza gazda. Čuvam ga još kao vučića. Našao sam ga prošle zime gladnog i smrznutog i odveo do sebe. On mi je sve, nikoga nemam za drugovanje sem njega, ono malo što jedem ja, to i on. Zato je ovakav, kost i koža, greh božiji za živa stvora. Zato sam mu i dao čeljadeće ime. Ako imaš ti mu daj špric toga što svima daješ, ako ne, idemo mi. Jel tako Milane, razgovore moj!
Ćopić je znao šta sa pitomim vučićem. Dovedu ga kod marvenjaka, tamo vide da je čudan i drugačiji, a ipak dobije svu pažnju, kao i svaki drugi pas.
Ovdašnji prostor pun je pitomih vukova. Šta je Vučić želeo da kaže? Da je podivljao pa mu niko ne može ništa? Takva ćud, nema cirkusa koji bi ga hteo, odmetnuo se od svojih i zabasao među ljude, neprekidno besan. Davi ovce i plaši narod. Vuk ne ume drugačije, tako je sazdan, nije u stanju da ide protiv svoje naravi.
Basna o ljudima i zverima može se razumeti i kao pretnja, fantazmagorična noćna procesija, transfer zavijanja iz Transilvanije do Srbije. Urlici u tami kod punog meseca. Ja sam Vuk i nešto još gore, ne možete mi ništa, ja vama mogu sve.
Tužnih cirkusa davno nema u Srbiji. Svoje robovanje životinje služe u vrtovima. Tamo nema dresure, kavezi su sasvim dovoljni.
Ovde su psi uvežbani da ubijaju ljude. Dreseri opasnih zveri rade na boljim mestima. Jedan od njih kaže da je hijena jedina od njih koju nije moguće naučiti bilo čemu. Ništa ona ne ume niti želi, osim da se smeje ludačkim ljudskim smehom, da traga za leševima i bude hijena.
A niko još nije uzeo to egzotično, nepokorno ime za svoje. Gospodin Hijena. Nesalomiv, nepodmitljiv, otporan na pritiske.
To je možda jedno od bespuća ove basne.
Da li je neko, bilo gde, video pitomu, dresiranu hijenu?
Naravno da nije.
(N1)
