Svetislav Basara
Tako je to, rekoh – stisnuh konačno muda da i ja nešto rečem – svaka epifanija srpskih visokih državnih i crkvenih funkcionera neminovno završi u tektonskim poremećajima i kolektivnim psihozama, propraćenim protivprirodnim, paranormalnim fenomenima.
Ponekad i epidemijama.
Oktobra, recimo, 2009, petog dana Sajma knjiga, seđah na štandu mog (tadašnjeg) izdavača Derete u zaludnoj (krpež, trpež) nadi da ću potpisati neki primerak mog najnovijeg romana, kad gle, zatrese se čučarička preispodnja, otvoriše se nebesa sajamske kupole, blesnu iz primraka nestvorena neonska tama, odjeknuše gučanske jerihonske trube, zapištaše kosovske fanfare, zurle i vuvuzele, stvori se atmosfera kao u Knjizi prorka Jezekilja za početnike.
Obuzet strahom i drhtanjem, istrčah ni živ ni mrtav pred štand da vidim šta se zbiva – da možda nije došao dan, da možda nije kucnuo čas, što, nažalost, ne beše slučaj – imadoh, međutim, šta videti.
Videh – ne kao u ogledalu i zagonetki, nego licem u lice – kako u zaslepljujućem sjaju velikodržavne grandomanije niz centralne sajamske basamke u Halu 1 silazi prezidencijalna povorka, pred kojom paradnim korakom iđaše liktor sa državnim insignijama – kurčinom od ovce u levoj i Karađorđevom šniclom u desnoj ruci – videh potom kao u ogledalu i zagonetki kako iza liktora, okružen dvostrukim prstenom gorila (od koji su neke bile prave, a bilo je i pavijana) sa vrhunca polne i političke moći u narod silazi Jego Prezidencijalno Sijatelstvo, tazkovani Tadić (Boris, r. 1958- ), u daljem tekstu Tadić.
Iznad Visoke Prezidencijalne Glave lebđahu rojevi vinskih mušica i komaraca prerušenih u heruvime i serafime sa mikrošajkačama i nanokokardama na glavi.
Dok sa Visoke leve strane ljupki devojčurci – cvet Demokratske omladine – zanošahu predsednička muda nadesno, svita se priklanjaše levo, sa leve pak strane paževi zanošahu skute odežde nalevo, a svita se klanjaše nadesno.
Svi skupa klanjahu se čaršiji na sve četiri strane.
Osana, osana, klicaše sajamski šljam.
Unutar koncentričnih krugova bezbednosnih gorila i pavijana, deset paževa se leve, deset sa desne strane pridržavahu deset aršina dugački struk zavetenog praziluka – koji predsednici po tradiciji prenose iz dupeta u dupe – koji izvirivaše iz Visoke guzice kao simvol ukorijenjenosti u narod i narodno tle.
Iza stupaše buljuk neuštrojenih evnuha, muhurdara (hommage otomanskoj) hartofilaksa, protosevasta i sevastokratora (hommage pseudovizantijskoj tradiciji), a za njima iđaše povorka koleških asesora, njihovih prevashodstava, kurvinih sinova i visokoblagorodija, džebraka i tutumraka, kao znak vazalske odanosti Majčici Rosiji, ali i kao simptom progresivne demencije.
Vazduh u Hali 1preispuni se miomirisima tamjana, slavjanofilije, kontrahemofilije, nekrofilije i pedofilije.
Tim redosledom.
Oko povorke, na podobije (i brzinom) Saturnovog prstena kružaše gomila državnih muškaraca i žena, transvestita i novinara oba pola – svi od istog materijala (pičkinog dima) kao Saturnov prsten – blicevi sevahu kao munje, kamere beležahu za večnost svaki istorijski korak u propast.
Osana, osana koji dolazi i koji pojma nema kud ide, uzvikivahu egzaltirane snaše, tetke, strine i kurave dok na svečanu povorku – naročito na Tadića – kao latice ruža padahu rumunske gaće natopljene vaginalnim sekretom i kineski brushalteri (sa upisanim brojem telefona) koje s takozvanih sajamskih prstenova bacahu razdragane dromfulje, raspuštenice i udavače.
Nadiraše velikodržavna procesija ko Drinska divizija drugog poziva, tlo se tresijaše, uši otpadahu, Tadić pak blagosiljaše, posrbljavaše sve pred sobom i udaraše pečat našeg identiteta na sve što dotakne, dok u pozadini – demonstracije sile i slave radi – po rekama vaginalog sekreta koje proticahu između štandova plovljahu krstarice i razarači Ratne mornarice Republike Srbije na putu ka izlasku na more.
Mic po mic, procesija se približi primerku Deretinog štanda, obuze me strah i drhtanje, preplavi me osećanje numinoznog. Opsetih se, srećom, riječi 2. knjige Mojsijeve (33:22-23), dok moja slava bude prolazila, staviću te u pukotinu u steni i zakloniću te svojom rukom dok ne prođem. Posle toga ću skloniti svoju ruku i videćeš me s leđa. Ali moje lice ne može se videti, pa izuh obuću svoju, sakrih se iza štanda da bih zguza pogledao nevidimu silu, slavu i neopalimu guzicu.
I opet imađah šta videti. Silu i slavu prezidencijalnu kako prolazi kao obličje ovog sveta čim iskorači iz takozvanog en facea.
Videh da su Tadić i procesija uzdužnim presekom saborno raspolućeni na spreda i zguza.
Spreda u odelima nacističkog šnajdera Huga Bossa kupljenim od šanera, zguza gologuzi, ogrnuti težinjavim oplećcima.
Spreda, en face, za kamere – i za javnost – u skupocenim (šaniranim) cipelama Bruno Magli, zguza, od brida stopala pa do ispucalih peta u neštavljenim opancima, takozvanim krmećacima.
Nadirahu Tadić i velikodržavna svita, kolektivno škrofulozni, dupeta saborno prekrivenih gnojavim čirevima veličine (i boje) mušmula, a nad slavom i silom besramne povorke uznosaše se anđeo Ðinđićeve smrti vitlajući ognjenim mačem.
G. Kapisoda sasluša priču, prekrsti se, pa reče: Margita, gde je Ćulum, šta je s njim, jeste li ga zvali? Jesam, reče Margita odnekud iz mutlaka, mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.
G. Kapisoda potom strusi whiskey i nastavi sagu o povratku korijenima.
Po beogradskim kuloarima i prčvarnicama se priča da sam se posle decenija provedenih u gurbetu, iliti po novom u dijaspori, zauvek vratio u Srbiju da bih umro na rodnoj grudi. Nonsence! U Srbiju sam se vratio da doslužim kaznu. Kažnjavanje je počelo već na aerodromu. Samo što izađoh iz aviona, upadoh u sačekušu. Posle sedamdeset i jedne zarez nešto godina zakoračih na tle Srbije i odmah mi bi jasno koliko sam pametno postupio kad sam 51. sa Stojkovićem glavom bez obzira pobegao iz Srbije, da bih posle samo nekoliko sati, ne više, pojmio da sam s tačke gledišta moje struke, onkologije – ali i drugih grana medicine, naročito psihopatologije – još razboritije postupio kad sam se podstarost zauvek vratio.
