четвртак, јул 25, 2024

Rulja sa tribina postala vladajuća elita

Slične objave

Podeli

Kada je na izborima pobedio radikalski primitivizam, počelo je rastakanje društva. Mržnja prema protivniku se sa tribina prebacila u medije i u parlament. Trenutak u kome živimo vidim kao okupaciju. Da je sada živ, Zoran Đinđić bi mi zamerio pesimizam. Ali, on više nije živ zahvaljujući ljudima koji se još uvek cere nad njegovom humkom, uživajući u blagodetima svoga zločina

Goran Marković

Goran Marković (Foto: FoNet/TV FoNet)

Pre neki dan sam u Jovanovoj ulici bio svedok sledećeg događaja. Žena sa bebom u naručju prelazi ulicu. Ka njoj juri besna limuzina i trubi joj. Žena je jedva izbegne. Na prozoru pored vozačevog mesta pojavljuje se ruka mlade žene koja ovoj drugoj pokazuje srednji prst… To je scena koja najbolje oslikava u kakvom stanju se nalazi naše društvo. Za me ne je to sumrak civilizacije.
Ali, prava žrtva u ovoj priči je u stvari vlasnica tih besnih kola! Nije ona kriva što je tako bezdušna. Formirala se u opakim okolnostima koje ne priznaju saosećanje, poštenje, solidarnost, nežnost. To joj je sve bilo zakinuto, ona je odrasla među ljudima koji su poznavali samo grubost, dvoličnost, kojima je laganje bilo način izražavanja, a prevara pravilo igre. To je bio njen svet koji je krunisan tim skupim automobilom. Ona misli da je realizovana, da je dosegla smisao života. Ona misli da je srećna. Možda je trenutno zadovoljna, ali cena koju plaća isuviše je velika. I zauvek će je udaljiti od sreće.
Trenutak u kome živimo vidim kao okupaciju. Trenutno radim na ne kom tekstu koji se delimično odigrava u vreme nemačke okupacije Beograda i nalazim na jako mnogo sličnosti sa ovim što radi sadašnja vlast. Doduše, još uvek ne vešaju na Terazijama, ali nije rečeno da neće početi. Uostalom, zar nisu neke jako „fine“ zemlje, poput Argentine, punile stadione neistomišljenicima koji su zatim nestaja li bez traga? Naša državna glasila isuviše liče na proglase pune pre tnji koje možete videti na izložbi fašističke propagande tokom Drugog svetskog rata, još uvek postavljenoj u Vojnom muzeju na Kalemegdanu. Nisu badava četnici, ljotićevci i nedićevci ponovo u igri. „Društvo iz kraja“ je ponovo na okupu.
Prostakluk je postao stil ži vota. Zato devojka iz limuzine, ili žena sa balkona Pinka ljudima pokazuju srednji prst. Obe te mlade žene žive u porno svetu i kao Barbika, u istoimenom filmu i po rečima Slavoja Žižeka, ne mogu da podnesu istinu, da priznaju stvarnost. To je cena odrastanja u laži – gubitak svesti o svetu u kome živiš, utapanje u iluziju koja se uvek završava tragično.
Kako smo dospeli u ovo sumračno stanje? Pa, sami smo sebi to uradili, niko nam nije pomogao. Kada je na izborima pobedio radikalski primitivizam, počelo je rastakanje društva. Tako je bivša rulja sa tribina stadiona postala vladajuća elita. Počeli su da se kupaju i da na sebe navlače markiranu odeću. Ta u početku nekontrolisana gomila dripaca polako se pretvarala u armadu mraka u kojoj je svaki od vojnika disciplinovano izvršavao svoj dijabolični zadatak. Mržnja prema protivniku se sa tribina prebacila u medije i u parlament.
Prvi zadatak nove vlasti bio je da zauzme pozicije u svim institucijama društva, od vlade, preko ministarstava, pa do mesnih zajednica. Ali cilj toga nije bilo vladanje već sledeća faza – plansko uništenje svih institucija. Svako ko je ulazio u zdanja koja bi trebalo da upravljaju našom sudbinom morao je na ulazu ostaviti bilo kakvu ideju da predstavlja nešto što ima sopstveno mišljenje i kreativnost. Znalo se ko je šef svega toga i ko misli za njih. Njihovo je bilo, radilo se o direktoru BIA ili o upravniku bibliteke u Lazarevcu, da primaju platu i da ne rade ništa. (Doduše onaj pajac iz BIA je izgleda ozbiljno shvatio sebe pa je zbog toga tu skoro nadrljao.)
Razlika između ovih na vlasti i onih koji su protiv nje je u tome što se prvi bore za goli život, a ovi drugi kao motiv imaju samo sopstveni očaj. Ali, sekta će izgubiti i pasti, kad-tad. Ako ne na ovim izborima, onda u borbi prsa u prsa sa ovim drugima. Još uvek ne vidim ko će biti naši Robespijer ili Danton, ali će se verovatno pojaviti neko ko je sasvim anoniman, dovoljno besan i hrabar da stvari preuzme u svoje ruke. Neko ko će, poput vođa francuske revolucije, završiti takođe tragično. Tako to ide u velikim preokretima. Video sam to nekoliko puta, u Čehoslovačkoj 1968. ili u Srbiji 2000. Uvek erupcija izazvana neizdrživom situacijom završava u rukama pogrešnog čoveka, zvao se on Gustav Husak ili Vojislav Koštunica.
Ono što je novo i što prvi put doživljavamo je veza, preplitanje države i kriminala. To je dodatna aroma teroru. Trgovci drogom, uterivači reketa i obične siledžije kontrolišu sve, pomažu vlastima kod pobuna ili tokom izbora, uterujući strah na terenu. Vlast im se odužuje garantujući im nedodirljivost. Daje im potpunu slobodu u zločinačkoj delatnosti, pod jednim uslovom – ne dirajte nam našu omiljenu, dragu vlast. To ne pipajte! Skoro sam čuo priču iz Pančeva. Čoveku rešenje o povratku imovine restitucijom nije na vrata doneo poštar nego neki ćelavi tip uz reči: „Nemoj slučajno da ne potpišeš ovo!“ U pismu je pored rešenja o povratu bio i ugovor o prodaji te iste imovine nepoznatoj osobi. Dakle, prožimanje vlasti i mafije doseže do granica koje niko nikada nije zabeležio.
Pored uništavanja institucija vlast je sistematski radila na degradaciji onoga što je osnov civilizacije – elite društva. Pre svega, planski je taj termin dobio pežorativno značenje, pa je pripadati eliti počelo da zvuči sumnjivo. Kao, to je neko ko je privilegovan, ne radi ništa nego uživa dok ga mi plaćamo. Osveta ponavljača, ništa drugo. Mesta obrazovanih, stručnih i poštenih su zauzeli mediokriteti, koji su počeli da zapošljavaju polusvet iz svog okruženja, i tako lančano. Od zadataka, ti ljudi su imali samo jedan – da obezbede glasove sekti. Bilo kako: pritiscima, ucenama, zastrašivanjem ili običnom krađom. Kako se ko snađe, ima svoju kvotu koju mora da ispuni.
U društvu u kome sve neodoljivo podseća na zbivanja u nekom pornografskom filmu (osećanja se simuliraju, sve je unapred dogovoreno), rijaliti se sa ekrana Pinka polako preliva u svakodnevni život. Voditeljke provladinih televizija, ali i narodne poslanice iz vladajuće stranke, po izgledu i po tome kako se ponašaju ne razlikuju se mnogo od porno diva. I muškarci u politici i parlamentu, pretvarajući se da su grubi mužjaci (a ne obične krpe), simuliraju moć koje bi trebalo da se plašimo. Kao, strogi su, dok drže svoj sado-mazohistički bič nad žrtvama koje bi trebalo da uživaju u bičevanju. Kao i u svakom porno ostvarenju, drama je u tome da njihova erekcija (vlast) potraje što duže.
Sudovi su postali hramovi niskih strasti. Tu ne dolazi u obzir da proviri pravda, ona samo kvari iluziju da je sve pod kontrolom i u rukama jednog čoveka i njegove sekte. Prestupnici i kriminalci su zaštićeni samom činjenicom da predstavljaju esenciju režima. Oni treba samo da otimaju i dele plen sa šefom, a za odsustvo posledica garantuje lično on. U svojoj pohlepi i zaslepljenosti strahom, koji je uterao u kosti ljudima, taj čovek više i ne krije svoj rukopis (Ne dam ovog, ne dam onog). Očito je uveren da će njegov teror trajati večno, što je sigurno besmislica. Ona, međutim, u ovom trenutku nikoga ne teši.
Ipak, mislim da je najveća šteta napravljena u sferi kulture, u obrazovanju, nauci i umetnosti. Tu je naš narod uskraćen za ono što ga, zapravo, čini narodom. Prvo je ukinuta etika, koja leži u osnovi kulture, da bi se prešlo na loš ukus i plansko zaglupljivanje. Nastala je neka vrsta inverzije: falsifikati su postali vredniji od originala, plagijati od stvaralaštva, kič od pravih vrednosti. Počela su velika rušenja i gradnja nakaznih građevina nastalih po ukusu investitora, koji su time prali svoj nelegalno stečeni novac. Nešto što se zove kulturna politika je ukinuto.
U opštoj apatiji najviše su paralizovani mladi. Oni ne veruju više ni u šta, osim u pasoš koji će im omogućiti da se presele na neko manje jezivo mesto. Daleko od razuzdane gomile, da parafraziram naslov romana Tomasa Hardija. Da je sada živ, Zoran Đinđić bi mi zamerio pesimizam. Ali, on više nije živ, zahvaljujući ljudima koji se još uvek cere nad njegovom humkom, uživajući u blagodetima svoga zločina.

Autor je režiser, scenarista, pisac i univerzitetski profesor u penziji

(NIN; 23. novembra 2023.