уторак, фебруар 27, 2024

RODOLJUB ŠABIĆ, ADVOKAT: U pravu je bio Ante Marković – Zablude plaćamo siromaštvom na periferiji Evrope

Slične objave

Podeli

Dok sam bio Poverenik nisam imao nikakvu podršku vlasti. Zvuči neverovatno, ali nakon mog izbora celih pola godine od Vlade nisam dobio bukvalno ništa. Ni jedan dinar, ni metar poslovnog prostora, ni parče papira, ni spajalicu. Tačna je anegdota da sam kasnije u razgovoru s jednim od premijera rekao da ću ako se odlučim da dam ostavku pečat institucije Poverenika poneti sa sobom jer je moja svojina, plaćen je ličnim novcem, imam i račun 

Izgradio je prvu od novih, u pravnom poretku Srbije do tada nepoznatih, tzv. nezavisnih institucija za zaštitu ljudskih prava koja je to stvarno bila. Diplomirani je pravnik i magistar ustavnog prava. Karijeru je započeo u advokaturi koju je zbog izbora na javne funkcije napuštao ali joj se vraćao. I sada je advokat. U politiku je ušao osamdesetih godina, kada je u Vladi Ante Markovića bio podsekretar za zakonodavstvo. Bio je jedan od osnivača Socijaldemokratije, potom i Socijaldemokratske partije, iz koje je istupio kada je, u decembru 2004. godine, izabran za poverenika za informacije od javnog značaja. Bio je prethodno i narodni poslanik i potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Vladama Republike Srbije čiji su predsednici bili Zoran Đinđić i Zoran Živković. Ipak je najbolje, trajno  zapamćen kao prvi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Republici Srbiji.

Niste više državni funkcioner, niste u rukovodstvu čak ni članstvu neke političke stranke ali ste prisutni u javnosti. Svojevremeno ste sa još 7 advokata osnovali CESID, a i sad ste vrlo aktivni u civilnom seltoru. Mnogi se pitaju zašto se ne bavite politikom?

„Čuo sam za tu priču da sam sa grupom advokata osnovao CESID ali ona nije tačna. Bio sam drug i sarađivao sam sa pravim osnivačima, nažalost pokojnom profesorkom Slobodankom Bobom Nedović kao  i sa profesorom Zoranom Lučićem koji je organizaciju vodio posle nje ali nisam bio osnivač CESID-a. Mislim da se ta priča o grupi advokata kao osnivača CESID najverovatnije zasniva na jednoj sjajnoj akciji koju je CESID organizovao 2000. godine sa idejom da se dokaže velika izborna krađa izvršena na štetu Demokratske opozicije Srbije (DOS). Na čelu ekipa koje su išle u sedam gradova za koje smo ocenili da su posebno problematični bii su advokati. Bio sam zadužen za možda najinteresantniju, jer su tu pribrajani i glasovi sa Kosova, izbornu jedinicu 27 Prokuplje. Pribavili smo masu dokaza da je došlo do teške krađe i akcija je važila za spektakularnu, jednu od CESID- ovih najuspešnijih.

Danas sam aktivan u civilnom sektoru u nekoliko NVO afirmisanih u zaštiti ljudskih prava i životne sredine. A što se politike tiče, mislim da  se ne sme svoditi na aktivnost političkih stranaka. Nije uslov za bavljenje politikom to da čovek bude stranački funkcioner pa ni član stranke. Može i bez toga da reaguje na stvari kao što su samovolja, kršenje zakona, kriminal, korupcija, ugrožavanje životne sredine. I ako to radi, bavi se politikom“.

Davno ste počeli da se bavite politikom. Zalagali ste se za evropske vrednosti i evropski put Srbije, možete li da napravite poređenje kako je to bilo nakon raspada Jugoslavije, a kako danas?

„U vreme raspada Jugoslavija je na putu ka članstvu u EU  stajala bolje od svih tranzicionih, bivših socijalističkih zemalja. Ali pomahnitali nacionalizam i nesposobna neodgovorna rukovodstva jugoslovenskih republika umesto da nastave tim putem vodili su i uveli nekada veliku i lepu zemlju u haos i građanski rat u kom se raspala. Premijer Ante Marković rekao je tada jednu proročku rečenicu – ‘Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope!’. Tri decenije kasnije situacija u većini bivših jugoslovenskih republika pa i kod nas  govori koliko je bio u pravu“.

Učesnik ste potooktobarskih promena, potom funkcioner u Vladi Zorana Đinđića. Je li vlast mogla da uradi nešto više kako bi opravdala veliko iščekivanje građana?

„Ostao je trajan gorak utisak da je ta vlast morala da uradi više ali pitanje je da li je zaista, objektivno, to mogla. Glomazna i komplikovana konglomeracija DOS bila je jedinstvena u rušenju Miloševića ali ubrzo su je rastrojili partikularizam i rastući stranački egoizmi. Upravo indigniran tim egoizmom i pretpostavljanjem stranačkih interesa opštim ja sam u leto 2003. podneo ostavku na funkciju ministra i  izašao iz Vlade.

Ipak verujem da bi, uprkos svim slabostima tada vladajuće garniture, ona, da je Zoran Đinđić ostao živ, uradila više. Nažalost, ubijen je, taj atentat  je jedan od momenata koji su imali izuzetno bitan, trajan negativan uticaj na  savremenu istoriju Srbije“.

Na mestu prvog poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti došli ste kao osoba koja je trebalo da uspostavi instituciju. Da li ste imali dovoljnu podršku vlade za to?

„Nisam imao nikakvu podršku. Zvuči neverovatno, ali nakon mog izbora celih pola godine od Vlade nisam dobio bukvalno ništa. Ni jedan dinar, ni metar poslovnog prostora, ni parče papira, ni spajalicu.  Nije izmišljena, tačna je anegdota da sam kasnije u razgovoru s jednim od premijera rekao da ću ako se odlučim da dam ostavku pečat institucije Poverenika poneti sa sobom jer je on moja svojina, plaćen je ličnim novcem, imam i račun.

Tih prvih šest meseci iskoristio sam, uz podršku civilnog sektora –  Koalicije NVO za pristup informacijama i Misije OEBS u Beogradu za kampanju za afirmaciju Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Obišao sam celu Srbiju, bio u desetinama mesta, bila je to verovatno najefektnija kampanja za promociju nekog od tih novih reformskih zakona. Korisni rezultati te kampanje osećaju se i danas.

Tek posle šest meseci, kad sam u izgled stavio ostavku, Vlada je obezbedila prvi novac i prve, bar elementarne uslove za rad. Vremenom su tih uslovi unapređivani ali punu, iskrenu podršku razvoju institucije vlast zapravo nije pružala nikad. A kraj mog mandata obeležen je nezapamćenom prljavom kampanjom uvreda, pretnji, laži i insinuacija od strane vlasti čija neposredna meta sam bio ja, ali čiji je cilj zapravo bilo urušavanje institucije“.

Da li ste uspeli da – tokom puna dva mandata (14 godina) rada Vaše kancelarije – podignete svest građana o značaju zakonske regulative i prava koje su stekli donošenjem tih akata?

„Na to pitanje najbolji odgovor mogu dati korisnici zakona. Mene lično priznanja koja sam od njih dobio i ono što sam od njih čuo čine zadovoljnim. Posebno dobrim smatram to što su sve vreme primene zakona najšešči korisnici prava, u barem dve trećine slučajeva, nisu bili ne novinari, mediji, NVO već upravo građani“.

Da li se vlast zaista zalaže za vladavinu ljudskih prava, za borbu protiv korupcije i kakav je značaj Tužilaštva u tom procesu?

„Ako bi se sudilo po papirima, proklamacijama, strategijama i politikantskim istupima njenih predstavnika  moglo bi se se zaključiti da se vlast veoma zalaže za ljudska prava i borbu protiv korupcije. U stvarnosti, međutim, stvari stoje potpuno obrnuto.

O stanju ljudskih prava, institucija i slobodi medija govore loši i sve lošiji relevantni izveštaji i indeksi relevantnih dogvoč organizacija kao što su Fridom haus, Helsinki voč ili Reporteri bez granica ali i “non pejper” Evropske komisije.

A loše ukupno stanje je verovatno najgore u vezi sa korupcijom. Globalni indeksi percepcije korupcije (CPI) koje svake godine objavljuje Transparensi Internešnal u periodu koji se poklapa s trajanjem aktuelne vlasti (2013-2020) ne samo da ne pokazuju nikakav napredak, čak ne ni stagnaciju, već potvrđuju kontinuirano nazadovanje. Iz godine u godinu Srbija zauzima sve lošije mesto na rang listi i beleži sve manji broj poena. Tako je broj poena od 42 u 2013. smanjen na 38 u 2020, a pozicija na rang listi pokvarena pa smo sa 72 mesta dospeli na deobu 94-101 sa Etiopijom, Surinamom, Tanzanijom, Peruom, Šri Lankom, Brazilom i Kazahstanom. Srbija ima čak pet poena manje od prosečne ocene u svetu, 19 poena manje od proseka u Evropi, a čak 26 manje od proseka zemalja EU. Borba protiv korupcije u Srbiji za 2020. godine dobila je najlošiju ocenu u poslednjih 8 godina.

I bez indeksa o veoma lošem stanju govori mnoštvo činjenica. Jer, iako je je vlast, proprativši sve to snažnom medijskom podrškom, kreirala brojne antikorupcijske akte, zakone, strategije, akcione planove, potpisala i ratifikovala skoro sve međunarodne antikorupcijske dokumente, ostvarila članstvo u skoro svim međunarodnim antikorupcijskim asocijacijama zakoni se grubo i očigledno krše, nijedna strategija ili akcioni plan nisu realizovani, obaveze preuzete potpisivanjem međunarodnih dokumenata se ne poštuju, a preporuke GRECO-a ili FATF-a se sprovode ili parcijalno ili ne sprovode uopšte.

A što se tužilaštva tiče, nesposobnost i nespremnost da vrši svoju ulogu i očigledna spremnost da gura pod tepih, čak i prikriva korupciju i kriminal iza kog stoji elita kontinuirano su narušavali ugled ove institucije. I danas je tako, jedino je pitanje da li ima još šta da se narušava, je li od tog ugleda bilo šta preostalo“.

Dobitnik ste brojnih domaćin i međunarodnih priznanja iz oblasti slobode medija. Kako vidite današnju medijsku scenu i šta joj nedostaje?

„Ona nije prostor za slobodno širenje informacija i ideja kakav je demokratskom društvu nužan već tragikomičan surogat. A na sceni su akteri podeljeni u dve gotovo antagonistički suprotstavljene grupe. Prvu čini velika većina medija, predominantnih ne samo brojem nego i uticajem na javnost koji rade pod izuzetno snažnim uticajem i uz materijalnu podršku vlasti. Ne drže do standarda profesije, intenzivno praktikuju govor mržnje i  beskrupulozno plasiraju čak i potpune, grube, sasvim očigledne neistine. Samo primera radi pomenuću podatak, bizaran je i u međunarodnim razmerama,  da je tabloid Informer, izuzetno blizak vlasti, posebno vladajućoj SNS, list koji se često citira ili navodi kao izvor čak i u programima Javng servisa, a za čijeg urednika šef države javno naglašava da ga ceni kao “dobrog novinara i poštenog čoveka,  prema analizi sajta fakenews.rs u toku samo jedne godine na 302 naslovne strane objavio čak 362 lažne vesti.

Najkraće, medijska scena nam je u očajnom stanju, pretvorena je u ratište i trebaće, jednom kad bude prlike za to, jako mnogo dobre volje, energije, truda i vremena da se dovede u koliko toliko normalno stanje: Rodoljub Šabić (foto: portalforum.rs)

U drugoj grupi su mediji koji uprkos svemu, ipak, nastoje da poštuju standarde profesije i novinarski kodeks, nažalost mnogo malobrojniji i sa manjim tiražima i gledanošću.

Najkraće, medijska scena nam je u očajnom stanju, pretvorena je u ratište i trebaće, jednom kad bude prlike za to, jako mnogo dobre volje, energije, truda i vremena da se dovede u koliko toliko normalno stanje“.

Sadašnja vlast Vas je često i mnogo optuživala. Podsećamo Vas na 124 amandmana koje ste podneli na Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koje je skupštinski Odbor za pravosuđe odbio u rekordnih pedeset sekundi? Šta je tu bilo sporno?

„Već sam rekao da su poslednje godine mog mandata bile obeležene nedostojnom i prljavom kampanjom vlasti. Te optužbe da funkciju koristim za političko delovanje protiv vlasti bile su ‘potkrepljene’ isključivo lažima i insinuacijama. U tu svrhu lansirali su i izmišljotine da je moje delovanje samo priprema kandidature za predsednika, za gradonačelnika Beograda, lidera opozicije, za šta sve ne. A zapravo jako im je smetalo to što su odluke poverenika u više slučajeva išle u prilog razotkrivanja njihovih raznih sumnjivih i nezakonitih poteza pa su pokušavali da potkopaju instituciju. Ilustrativan pokazatelj hipokrizije garniture na vlasti je podatak da je, za vreme dok sam bio poverenik, od svih političkih stranaka  upravo SNS ubedljivo najviše koristila Zakon o slobodnom pristupu informacijama i podnosila najviše žalbi povereniku a poverenik je u njenu korist doneo najviše rešenja. Ali taj rekord u konkurenciji političkih stranaka SNS je ostvarila za vreme koje je bila u opoziciji. Čim se dočepala vlasti počela je s opstrukcijom zakona i napadima na poverenika.

O odnosu vlasti govori i činjenica da godišnje izveštaje koje sam podnosio, iako je bila dužna, Narodna skupština tri godine uzastopce, nije razmatrala. Nekorektno i kukavički nisu hteli da rizikuju da pred kamerama RTS, sa dovoljno vremena na raspolaganju, odgovorim na uvrede i besmislene i lažne optužbe. Izveštaj za 2018, poslednju godinu mog mandata, razmatrali su ali više meseci kasnije kad više nisam bio poverenik i nisam mogao da učestvujem u toj raspravi. I,da stvar bude bizarnija, usvojili preporuke iz izveštaja.

Bizarni slučaj koji pominjete, sa odbijanjem preko 100 amandmana za dvostruko manje sekundi, je samo još jedna ilustracija ekstremno nekorektnog odnosa. U tim amandmanima nije bilo ničeg spornog, odbačeni su samo zato što su bili podneti na moju inicijativu. Posledica neusvajanja tih amandmana je to da smo dobili konfuzan i nerazumljiv, izuzetno loš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti“. 

S obzirom na sveukupno stanje u društvu, kako vidite evropsku perspektivu Srbije?

„Nejasna je, teško vidljiva, u magli. Ali opcije su jasne. Srbija će biti ili punopravan član EU  ili rezervoar jeftine radne snage i prostor za poslove koji su sa stanovišta prihvatljivih ekoloških, radno pravnih, antimonopolskih i drugih kriterijuma najblaže rečeno problematični. A šta od toga, to najviše zavisi od same Srbije, od poteza njenog rukovodstva. Aktuelna vlast nažalost, iako proklamuje evropske integracije kao svoj prioritet, većinom poteza koje vuče i ukupnom situacijom koju je u društvu uspostavila ne potvrđuje da to zaista želi, naprotiv“.

Upamćeni ste po veoma dobroj saradnji sa medijima. Kako komentarišete činjenicu da danas malo građana zna ko je Vaš naslednik?

„Ovo je pitanje za mog naslednika. Ljudi su različiti, nečije slabije prisustvo u medijima ili na društvenim mrežama, u javnosti uopšte, može se pored ostalog objašnjavati i individualnim mentalitetom, većom i manjom introvertnošću. Kako god bilo moje je mišljenje da nije realno, pogotovo u uslovima kakvi su naši, očekivati da Poverenik za informacije može uspešno obavljati  funkciju bez čestih i intenzivnih reakcija u javnosti“.

Milena Markov