Aleksej Kišjuhas
Bauk revolucije kruži Srbijom. Muku mučimo sa korupcijom, neslobodom i ličnom vlašću, te nepravdom, represijom i golom silom. Ustali su čak i poslovično miroljubivi stanovnici Bačkog Petrovca, dok je u nekada „antibirokratskoj“ Bačkoj Palanci i Titovom Vrbasu sada na delu – probirokratska revolucija. Najmilitantnije je u Novom Sadu, gradu u kojem su zapaljene prostorije SNS-a, i gradu u kojem je sve počelo. Rečima Antonija Gramšija: „Stari svet umire, a novi se još nije rodio. Zato je ovo doba čudovišta“. Ipak, kada neko spomene revoluciju, odgovor je neretko: „Zlo i naopako! Nemoj to, molim te, davaj prvo da rešimo cenu trešanja na pijaci“.
Parafrazirajmo onaj čuveni dijalog iz „Žitija Brajanovog“ Montija Pajtona: „Šta je nama revolucija dala? Okej, osim puteva i mostova, struje i kanalizacije, prava glasa i vaskolike slobode, univerziteta, letova u kosmos, vikenda i godišnjeg odmora – šta je nama revolucija zaista dala? Ništa!“ Ovako otprilike razmišlja prosečni Petar Petrović sa uplatnice koji se mršti na mogućnost revolucije. I koja mu diže pritisak umesto pravednog gneva i nježnika. Ljudima gladnim mira i stabilnosti – jer decenijama žive u hronično nemirnom i nestabilnom društvu – revolucija vonja jedino na suzavac, haos i krvoproliće. A da li je zaista tako? Revolucija nije horor film, iako je to jedini žanr koji danas ima smisla. Ali revolucija nije ni babaroga, ni građanski rat. I na koji, uostalom, poziva jedino miljenik (ideolog?) režima Dragoslav Bokan u autorskom i odurnom tekstu („Šta ima tako strašno u građanskom ratu, ako on u sebi nosi ‘trijebljenje gube iz torine’ radi isceljenja čitavog društva?“) u kojem spominje i ovog sociologa i kolumnistu.
Šta je zapravo revolucija? To je kada društvo odluči da više ne želi da bude ono što je bilo. Nema boljeg opisa od toga, uprkos razboritim iako suvoparnim sociologijama revolucija (o čemu je još 2018. knjigu „Revolucije i društva“ objavio i autor ovih redova). Pa i kada odlučimo da ne idemo više na posao u firmu gde nam je šef drkadžija, te pokrenemo nešto svoje – npr. seosku radinost bez kapitalizma. Naravno, uvek će se pronaći neko da poruči i sledeće: „Polako, sve se može rešiti kroz reforme, rad i strpljenje“, poput predsednika na Instagramu u onoj naivnoj basni o nasilnom revolucionaru i mudrom starcu. Jerbo smo mudrim reformama rešili to da autobusi stižu na vreme (iako ne stižu & kupljeni su koruptivnim šemama). Sve cveta, zlatno je doba, mir su i stabilnost, med u mleku se rasipa (autoputevi takođe), a ekonomski tigar oblizuje na rudna bogatstva. Samo još da revolucija ne pokvari tu čaroliju i zemlju čuda. Pobogu, zašto bismo menjali nešto što tako očigledno ne funkcioniše?
Pogledajmo u istoriju. Francuska revolucija (1789)? Jeste, bilo je krvavo, ali zahvaljujući njoj imamo slobodu, jednakost i bratstvo, kao i mogućnost da jedemo hleb bez dozvole kralja i popa, krune i oltara. Haićanska revolucija (1791), ta prva pobuna robova koja je uspela? Bez nje bismo i dalje slušali kako su crnci niža rasa, a ropstvo „ekonomski opravdano“. Oktobarska revolucija (1917)? O njoj se još raspravlja na porodičnim slavama, ali je SSSR (uz sve bedastoće) od društva zasnovanog na drvenom plugu, vremenom poslao i prvi satelit i prvog čoveka u kosmos.
Kineska revolucija (1949)? Bilo je strave i užasa Kulturne revolucije (1966), ali sada vidimo Kinu kao industrijsku velesilu koja proizvodi sve od igle ajfona do brze lokomotive? Pa i nama gradi autoputeve, pruge, mostove i nadstrešnice. Ili Revolucija petog oktobra (2000)? Uprkos iznevereno-preteranim očekivanjima, građanima su bila vraćena sva državna dugovanja, a državi otpisani njeni međunarodni dugovi. Plate i penzije se ubrzo utrostručiše, a izolovana i bombardovana zemlja se vratila u međunarodnu zajednicu. I od parije Evrope postala država-kandidat za članstvo – iako na dugom štapu, pošto je upravo revolucionarna „Sablja“ stigla prekasno i mlako.
Problem sa revolucijom je taj što je mahom neuredna. Teško je objasniti bankaru da će od sutra imati platu kao i portir. Da mu let za Dubai kasni jerbo je aerodrom pretvoren u narodnu skupštinu ili plenum. A ćaci-profesorima da se ispitni rok odlaže zato što su studenti okupirali fakultete, sram ih bilo nevaspitane. I da sledbenici starog režima imaju da osećaju stid. Revolucija je neprijatna zato što kvari raspored onima koji su ga do sada diktirali. Kada revolucija zakuca na vrata, ne pita jesmo li spremni. Uđe u kuću, popije kafu, i poruči: „Dobro jutro. Ovo više ne važi“. A mi se pitamo gde nam je štedna knjižica i zašto je predsednik u avionu za Abu Dabi? Naravno, ima i loših revolucija. Onih koje počnu sa idealima, a završe sa kultom ličnosti i obaveznom slikom vođe u učionici. Ali, i mnogi brakovi počinju sa ljubavlju pa završe u porodičnom nasilju. To ne znači da treba zabraniti brak, zar ne?
Revolucije nisu problem, loše revolucije su problem. Uostalom, hajde da pogledamo svet danas. Koja reforma je zaustavila klimatske promene ili glad? Naterala milijardere da plate porez kao obični smrtnici? Ako nešto liči na bajku ili utopiju, to je uverenje da ćemo spasiti svet tako što ćemo furati cegere i žvakati onu nakvašenu kartonsku slamčicu umesto plastične. Za sve što nam se sprema, a to je gola sila i orvelovska čizma koja digitalno gazi ljudsko lice zauvek, treba nam nešto ozbiljnije: revolucija. Ne mora nužno sa vilama i bakljama, motkama i pirotehnikom, može i sa plenumima, edukacijom, solidarnošću. Samo neka bude temeljna i bez dozvole državne bezbednosti.
Ali, ona „jede sopstvenu decu“? Revolucija je kanibalno-infanticidna samo zato što nužno izneveri prvobitna i narajcana očekivanja, zanos i žar. Ne zaboravimo: najuspešnije nacije su svoje revolucije ka modernosti i demokratiji odigrale odavno. NJihove posledice od Engleske (1688), Amerike (1775), Francuske (1789), Haitija (1791), Evrope (1848), Rusije (1917), Jugoslavije (1941), Kube (1959), Čehoslovačke ili Rumunije (1989) ispale su dalekosežne i progresivne (jedini izuzetak verovatno je ona Iranska iz 1979) sa decom koja zapravo žive i duže i kvalitetnije nego pre. Uz sve lične surevnjivosti i rezignacije „pojedenih“, sažvakanih i ispljunutih (i Roberspjer je završio na giljotini), bile su to odvažne transformacije vaskolikog društvenog života nabolje.
Dok revolucija uopšte ne mora da bude nasilna. Može da bude i nežna i mirna, gotovo plišana, a i dalje radikalna. Može da se desi u učionici ili amfiteatru, na internetu ili u kompaniji, kao i na trgu ili na ulici. Može da bude smeh u lice autoritetu, i vaskoliko odbijanje da se bude poslušan. Razbijeno staklo kao kolektivna odluka da više ne igramo po pravilima koja su pisali oni što su zaboravili šta znači izgubiti. I namerno zaturili pravilnik. Ono što danas zovemo „normalnim“, te uzimamo zdravo za gotovo, nekada je bilo opasno i radikalno. Naučni proboji? Revolucija. Industrija? Revolucija. Pravo glasa za žene? Revolucija. Osmočasovno radno vreme? Isto revolucija. Sve te tekovine izborene su upornošću, nepristajanjem, i često – buntom.
Revolucije ruše i uništavaju? A šta to pokušavamo da sačuvamo, moliću ružno? Kakav to poredak i imovinu? Čiji mir, i čiju stabilnost? Ne branimo revoluciju jer priželjkujemo haos, već zato što ne verujemo da će sistem da sredi samoga sebe. Ako sistem nešto zna, to je da sebe ne dira, naprotiv. Ako hoćemo pravdu i dostojanstvo, te slobodu, jednakost, bratstvo (i jedinstvo), moraćemo sami. Revolucija nije bauk. Gnevni juriš na partijske prostorije takođe. Revolucija nije pretnja, već znak da još uvek nismo potpuno otupeli. To je dokaz da neko još uvek misli da je drugačiji i bolji svet moguć. Šta ima loše u tome? I zato, ustanimo u odbranu revolucije: ne zato što volimo bombe i lom, nego zato što više ne možemo da trpimo tišinu. Kada neko kaže da revolucije donose samo haos i bezumlje, priupitajmo sledeće: A zar ovo već nisu haos i bezumlje? I ko je zaista „snaga haosa i bezumlja“, studenti i građani iz zborova, ili – vlast?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
