Ivan Srdanović
Trgovina pameću je svakako najprofitabilnija i najunosnija. U stara, dobra vremena trgovci pameću su koristili glasine. Nije bilo interneta te je neka „znanja“ bila teško proveriti.
Zagrebački časopis Izbor mi je pomagao da dođem do podataka koji su me zanimali. To je bio list u formatu „Alana Forda“ koji se bavio stranom štampom nudeći prevode izabranih tekstova iz najglasovitijih svetskih novina i časopisa. Imao je stranice sa karikaturama, pa je čak u svakom broju bio i deo nekog od novijih svetskih bestselera te sam tako došao do Efraima Kišona, ili Patrika Suskinda…
No, mene su, u to mlađahno vreme veoma zanimala poređenja raznih zemalja. Istina, uglavnom su se na središnim stranicama Izbora poredile evropske zemlje sa USA, Kanadom, Australijom, Novim Zelandom i Japanom. Ostatak sveta, kao da nije postojao. No, ponekad bi se pojavila i Jugoslavija, pa i SSSR ili, iz nekih meni nejasnih razloga ČSSR i NDR.
USA je u svemu bila prva, sledile su je Kanada, Australija i Novi Zeland, a zatim su se nizale zemlje severne Evrope poput Švedske, Norveške, Nemačke, Holandije, Danske, Britanije, Francuske…
Na dnu su se, po pravilu, nalazile zemlje poput Portugala i Grčke. U trci za poslednja mesta bile su još Španija, Jugoslavija i zemlje iza „gvodene zavese“. Uz zemlje istočnog bloka su, gotovo uvek, stajale nekakve zvezdice koje su upućivale na nepouzdanost podataka dobijenih iz krugova bliskih tamošnjim državnim aparatima.
Sa promenom režima u Španiji, Protugalu i Grčkoj, standard tih zemalja se velikom brzinom poboljšavao. Ali, biće da je upravo volšebnost napretka omogućila ljudima zaduženim za širenje glasina da zaposednu do tada neviđeno veliki teren i uzapte ljudski razum.
Zaista, kako je moguće da Zapadna Nemačka proizvodi Porše, Mercedes, Opel, Folksvagen, Audi i BMW, a Istočna traljavi sa vartburzima i trabantima? Isti narod, pedantan i radan – a rezultati sasvim drugačiji? Kako sad pa to?
Prva od velikih i moćnih glasina koja je do mene doprla bila je velika svetska tajna o proizvodnji oružja! Zaista, o oružju je malo ko od nas u socijalizmu išta znao. To je bila stvar vojske i odbrane zemlje u koju se ne dira i o kojoj se ne sme ni raspravljati. Otuda nije bilo veliko čudo da je i meni, mlađanom, lako u glavu ušla misao da je oružje najveći biznis na svetu! Tu priču sam nekoliko puta čuo i – prihvatio je gotovo kao da je u pitanju sušta i lako proverljiva istina!
Iako sam bio u vojsci i upoznao se sa manjkavošću pa čak i siromaštvom bivše JNA, nekako sam zamišljao da se, tamo negde, grdan novac troškari nemilice. Mnogo godina kasnije, sasvim sam slučajno nabasao na, opet teško proveriv, ali veoma logičan podatak: najveća proizvodnja i najviše para čovečanstvu odlazi na hranu!
Bio sam zaprepašten kada sam pročitao da su sektori građevine i energetike bili kud i kamo ispred naoružanja! Pokazalo se da je čak i autoindustrija veća i moćnija od vojne.
Ono što je u kontekstu moga viđenja sveta izgubljeno u prevodu sa socijalističkog na kapitalistički model razmišljanja bila je skrivalica da iza vojnih industrija stoje države, a iza svega ostalog privatnici! Iako sam znao ljude koji su imali vlastite pištolje pa i lovačke puške ipak većina ljudi oko mene oružje nikada nije posedovala. A jeli smo svakoga dana i to u više navrata.
Ni sve kursne razlike, ni precenjenost nekih valuta nisu mogle da objasne ovu veliku razliku. Trebalo je mnogo vremena da mi se u glavi razbistri i da shvatim da sam bio žrtva obmane koja je, kao i svaka prevara, služila nekoj meni i dalje nedokučivoj svrsi. Činilo mi se gotovo neverovatnim da je čitav konstrukt bio izgrađen samo sa jednim ciljem: da poljulja moju dobru veru u svet!
Naravoučenije iz svega ovoga je da treba biti veoma oprezan sa ciframa i njihovim tumačenjima. No, ja sam, priznajem sa teškom mukom, uspeo da saberem dva i dva, ali mnogo mojih prijatelja nije. U Crnoj Gori, u kojoj boravim dobar deo godine, mnogo se priča o kriminalu. Zanimljivost ove novopečene države je da njeni protivnici, gubitnici na referendumu, stvaraju sliku o njenoj nekadašnjoj vlasti kao ekskluzivnoj kriminalnoj grupi.
Predsednik Crne Gore označava se kao neka vrsta šefa vaskolike mafije na Balkanu. Govori se o tonama cigareta, kokaina, proneverama, prevarama na tenderima. Rečju, Crna Gora se poredi sa onim što se može gledati u holivuskim krimićima. Naravno, ne zavirujem u domove domaćina i ne znam šta rade kada im izađem iz kuće, ali sumnjam da baš svi Žabljačani čim se vrata zatvore prosipaju na sto konain i ušmrkuju ga.
Možda ih i ima, ali, da budem iskren, ne mislim baš da ih ima u tolikom broju da bi im i najumešniji trgovac, poput Toni Montane, mogao prodati više od kilograma kokaina mesečno! Istina, svojevremeno se u ovom gradiću (sa nešto više od hiljadu stanovnika) šuškalo o tome da u gradu ima preko stotinu homoseksulaca! Time bi se Žabljak, prema broju stanovnika, verovatno našao ispred gej prestonica poput Rija i San Franciska!
No, kada se posle proneo glas o preko stotinu intravenoznih heroinskih zavisnika nisam verovao. Onaj koji mi je tu istinu ispričao razgoropadio se. Narod zna! Zna i koji su nego neće jedni drugima da se zameraju. Da budem iskren: kada bi mi neko ostavio ispred vrata tonu kokaina bio bih veoma zabrinut.
Kome toliki kokain prodati?
Lako je reći da je potrošnja kokaina petkom u Nju Jorku velika. Ali, Nju Jork je daleko i pretpostavljam da se njime bave lokalne ekipe kriminalaca. Plemenito je i lepo od strane kolega, zapadnih kriminalaca, što se u korist napretka Crne Gore i njenog rukovodstva odriču masnih zalogaja i velikog novca. Ipak, teško mogu da zamislim nekog Kolumbijca kako se, na pomen Crne Gore štrecne i drage volje odrekne svoje kokainske marže.
U skladu sa već pomenutim, mogu da kažem da cigarete ne kupujem – jer sam nepušač. Duvanski dim mi možda smeta da jasno vidim gde se krije toliki novac u svemu tome. Možda sam naivan? Glup? Možda ne razumem šta se oko mene događa. Slep kod očiju. Možda su me konačno godine sustigle. No, meni se sve nešto čini da je opet u pitanju stara, već oprobana, skrivalica koju tako uspešno prodaju trgovci zaumnima.
To što čovek vidi nije to nego nešto drugo. Evo, samo još malo pa će detektiv, kao u filmu, pohvatati sve konce.
Samo da pravednici dođu na vlast.
Svi će tada u zatvore osim, naravno, onih čija je dobrota osvedočena od strane božijih slugu. Kada nekoga sam Bog pogleda onda mu sleduju uživancije i u ovozemaljskom i u nebeskom carstvu gde će ih, jednoga dana, dočekati narodnjacima i gde će, uz bogatu rajsku trpezu, tihovati u društvu prelepih mučenica.
Samo je pitanje dana kada će Evropa i Amerika otići k vragu, misle Žabljačani dok broje pare koje im ostaju od veselih i nerazumljivih turista.
Važno je da niko i dalje ne pominje koliko su koštali ratovi devedesetih godina. Ko bi još imao drskosti i obraza da pita koliko su koštale oružane avanture kada je narod-jaganjac toliko postradao? Ko bi se usudio da se zameri režimu koji je i dan danas na vlasti, ima silu i dobro zna kako se strahom vlada?
Čik! Usudite se da primetite koliko su granate koje su letele na Sarajevo koštale para! Da kažete kako bi pitanje svetih granica ulaskom u EU bilo obesmišljeno i da bi upravo to bio recept za poboljšanje života ljudi na Balkanu! Pisnite o tome da kriminala ima i u drugim zemljama i da ni u tome, kao ni u najvećem broju svih ostalih pitanja, Crna Gora ne prednjači. Zucnite protiv toga da se silna zemlja poklanja crkvi i da ona ne treba da postane država u državi, a da, pri tome, ima status kakve imaju ambasade i već ste viđeni kao ustaša. Primetite da je Crna Gora nekada bila najzaostalija republika i da je upravo sa samostalnošću počela da se popravlja pa će vam reći da ste nacionalista i podsetiće vas opet na kriminal od koga, naravno, sav novac dolazi.
Recite da ste protiv agresije Rusije i Putinovog mrcvarenja Ukrajine i u očima sagovornika ćete videti da u vama vidi dušu koja se, eto, za šaku dolara prodala!
Jer, konačno, zna se ko je sve ratove od Drugog svetskog rata pokrenuo i ko stoji iza svih svetskih buna i nevolja.
Žabljak, 23 avgust 2022.
