Vruć šamar Rusije režimu Aleksandra Vučića – zar su i braća Rusi predvođeni Putinom, isti kao strani plaćenici u opoziciji koji govore o srebreničkom masakru
Piše: Bojan Tončić
Rusija je, flagrantno kršeći međunarodno pravo, po hitlerovskom modelu invazije, priznala samoproglašene separatističke regije Donjeck i Luhansk, narušavajući teritorijalnu celovitost Ukrajine; ruski predsednik Vladimir Putin naredio je Ministarstvu odbrane da pošalje vojsku u istočnu Ukrajinu, nakon što je potpisao dekrete o priznanju nezavisnosti “Donjecke Narodne Republike” i “Luganjske Narodne Republike”. Potpisivanju dekreta o agresiji prethodilo je balkanskim narodima značajno priznanje – Putin je nekoliko sati pred početak nove faze ratnih operacija kazao da se “u Ukrajini, kao nekada u Bosni i Hercegovini, sprovodi genocid”.
Ovo nije prvo ovakvo Putinovo poređenje – poslednji put je u decembru 2019, govoreći o situaciji na istoku Ukrajine, rekao da se plaši masakra poput onog koji se desio u Srebrenici u vreme rata devedesetih godina prošlog veka. A još 2017. Putin će izgovoriti da se ne smeju zatvarati granice sa teritorijama koje je nazvao proruskim republikama, kako se ne bi ponovila Srebrenica, upotrebivši reč “pokolj”.
Ovoga puta je za režim u Srbiji koja se nalazi u jeku predizborne kampanje, njegova komparacija vrući šamar koji bi mogao da odjekne kao nova verzija Rezolucije Informbiroa, kojom je sovjetski predsednik Josif Visarionovič Staljin otpisao jugoslovensko rukovodstvo, optužujuči ga za revizionizam, Jugoslaviju izolacijom osudio na glad, a ključne eksponente partijske i državne vlasti nazvao špijunima kapitalističkog Zapada.
Ostalo je, neka to bude makar i ornamentalni detalj ove skaske o prijateljstvu, bez odgovora pitanje nerazrešene špijunske afere, odnosno, nametnula se decembra 2019. dilema o tome da li je Putin afektivno reagovao na otkrivanje srpsko-ukrajinske trgovine oružjem iz valjevskog “Krušika. Šira javnost ostala je uskraćena za bilo kakvu informaciju o tajnovitim snimcima i dokumentima.
Zar su i braća Rusi protiv “nas”
Negiranje genocida u Srebrenici jedna je od uporišnih tačaka kampanje vladajuće Srpske napredne stranke, na čijem je čelu predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Opozicionim aspirantima na državne funkcije pripisuje se i to da priznaju genocid u Srebrenici i “žele da se kazne svi Srbi”. Tako provladina fašistoidna tiskovina Informer (19-20. februar) donosi izmišljotinu u naslovu “Ponoš: Srbe treba osuditi za genocid”. Kakva konfuzija, zar su sada i Rusi protiv “nas”. Isti k’o zloglasni NATO general Ponoš.
Vekovno srpsko-rusko prijateljstvo svojevrsna je mitologema, sazdana od snova da će Rusi pomoći Srbiji da vrati nikad prežaljeno Kosovo i tlapnji o navodnoj pomoći “braće Rusa” koja, zapravo, nikad, ni u čemu nije dokazana. Naprotiv.
U te je svrhe, dokazivanja prijateljstva koje personifikuju Vučić i Putin, režim posebno koristio ruski veto na Predlog rezolucije Saveta bezbednosti UN o genocidu u Srebrenici, svakako jedan od najisplativijih ruskih spoljnopolitičkih poteza koji je Srbija platila pristankom ne neokolonijalni položaj, energetsku zavisnost i kupovinu ruskog naoružanja i tehnike. Na konstantno izrabljivanje i otplatu rata za veto, nemilosrdno ispostavljene račune koji će se unedogled otplaćivati.
Uz veto na britanski dokument, Srbija je te 2015, dobila, iz suicidne vizure režima i sličnih zaslepljenih nacionalista, slobodan prostor da se razmeće laprdanjem o potpori velike zaštitnice, po nezaboravnom posleratnom principu “nas i Rusa 300 miliona”, da u regionu nastavi ruganje žrtvama svojih agresivnih ratova. Suštinski, reč je o dužničkom ropstvu bahatog pijanca u seoskoj krčmi.
Kakve sad Markale
“Nema sumnje u to da neki istorijski obrasci i imperijalne tendencije opstaju vekovima, nezavisno od karaktera i ideološkog predznaka vlasti u Rusiji. Menjaju se jedino retorički izgovori i ideološki narativi (vekovno prijateljstvo, slovensko bratstvo, proleterski internacionalizam itd.) ali ne i namera da se ruske imperijalne intencije što snažnije ispoljavaju na balkanskom prostoru, korišćenjem domicilnih nacionalizama koji su antizapadni, ksenofobični, ekstremno netrpeljivi i suštinski duboko antiliberalni”, ocenila je inovirano srbijansko slugeranjstvo istoričarka Latinka Perović.
Režimski je, pak, pristup tobožnjem vekovnom prijateljstvu dva neravnopravna naroda Aleksandar Vučić sažeo dve godine nakon ruskog veta, dodeljujući Orden srpske zastave prvog stepena ženi preminulog Vitalija Čurkina, stalnog predstavnika Rusije u UN. Kazaće srbijanski predsednik da je Čurkin “zaslužan za to što danas srpski narod nije označen kao genocidan”. Njegovo je tumačenje, milion puta ponovljena monstruoznost da taj dokument, eto prizemnog nadahnuća, “stavlja žig na čelo srpskog naroda”. A ruski će diplomata biti slavljen u Srbiji, kaže Vučić, “po onome što je govorio i činio kada je reč o Kosovu i Metohiji i Bosni i Hercegovini (na primer o događajima na pijaci Markale)”.
Da, pomenuo je Markale, učvršćujući izmišljotinu o srpskoj nevinosti. Kao što je mogao da pomene i sarajevsku Vijećnicu, jer, zašto da ne, Bošnjacima koji ubijaju jedni druge knjige služe samo za spaljivanje. Granatama velikog kalibra. Ima jedan konkretan problem u tom teškom poremećaju koji je (i) tom prilikom ispoljio srbijanski predsednik: reč “Markale” ne pominje se u britanskom predlogu. U svakom slučaju, valja konstatovati, pa i u ovakvoj prilici, svekoliku nevinost Srba kao takvih, za sve zločine na poznatim toponimima, kako Srebrenice i, recimo, Višegrada, tako i Vukovara, Dubrovnika, te kosovskih mesta masovnog ubijanja Albanaca, civilnog stanovništva prema kojem nisu imali milosti pripadnici srbijanske vojske i policije, Suva Reka, Meja, Velika i Mala Kruša, Podujevo, Izbica, Ćuška…
Balkanski nosač aviona
A šta je Vučiću i srbijanskoj oligarhiji, potpomognutom desničarima iščašenog razuma, zasmetalo u britanskom dokumentu – gotovo da je i nevažno, važna je samo činjenica da nema – Vučić falsifikuje da ima – osude čitavog srpskog naroda. I da su Rusi uz Srbe (kratkotrajno, ispostaviće se). Ono čega ima je, recimo, formulacija po kojoj “Savet bezbednosti pozdravlja napore da se povede istraga i krivično gone svi optuženi za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava za vreme sukoba u Bosni i Hercegovini, uključujući genocid u Srebrenici, poziva sve države da sarađuju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične tribunale i nacionalne pravosudne sisteme, uključujući sud Bosne i Hercegovine, i zahteva da MKTJ što ekspeditivnije okonča svoj rad, što bi predstavljalo vitalan doprinos unapređenju mira, pravde, istine i pomirenja”.
Tačno, ništa čemu bi se Srbija s dužnom pažnjom i razumnom empatijom prihvatila.
Nisu prihvatili ni Rusi, ali su postepeno menjali note ovde omiljenog gardijskog orkestra. Tek, prete Srbiji, jedinom balkanskom uporištu, upozoravaju na to šta bi joj se moglo dogoditi ako ostane neutralna, odnosno ne podrži kremaljski hegemonizam. I ne pristane da, ako Rusima zatreba, bude kopneni nosač aviona i balističkih sistema. Drugi je razlog Putinove komparacije to da pominjanje srebreničkog genocida ostavlja snažan utisak, jer je Srebrenica, priznao to Vučić ili ne, prepoznatljivi toponim genocida. Zvuči jezivo. A Evropi se pritom, onako podmuklo, pripisuje saučesništvo u genocidu i, tobož zabrinuto, zapavo lažljivo, ukazuje na navodnu opasnost od nekih novih sličnih stradanja.
To je ono što znamo na osnovu dostupnih informacija. Ne znamo šta je Vučić podelio sa članovima Saveta za nacionalnu bezbednost, ali je stanovništvu – ne zamerimo, kampanja je – predočen smirujući bilans u tonama pirinča i pasulja.
