Aleksej Kišjuhas
Njegova osnovna pravila (propagande) su sledeća: nikad nemoj dozvoliti da se javnost ohladi; nikad nemoj priznati grešku; nikad nemoj priznati da ima nečeg dobrog kod tvojih neprijatelja; nikad nemoj prihvatiti krivicu; koncentriši se samo na jednog po jednog neprijatelja, i njega okrivi za sve što je loše; ljudi će radije poverovati u veliku laž, nego u malu; a ukoliko je ponavljaš dovoljno često, ljudi će je vremenom prihvatiti.
Zvuči poznato? O kom majstoru propagande je reč u ovom opisu? Tako je, u pitanju je Adolf Hitler.
Naime, ovo je odlomak iz psihološkog profila Adolfa Hitlera koji je tokom Drugog svetskog rata sačinila američka Kancelarija za strateške usluge (preteča CIA). A na koga smo mi pomislili?
EFEKAT ILUZORNE ISTINE: Naravno, sličnih metoda je bilo od kad je istorije, politike i propagande. Gotovo identične savete za održanje vlasti je Medičiju delio Makijaveli, u Vladaocu iz 1532. godine.
Slično je i kod Aristotela u Retorici, još pre 2400 godina. A Napoleon Bonaparta je navodno rekao sledeće: „Postoji samo jedno značajno retoričko sredstvo, i to je – ponavljanje“.
Kao što je poznato, nacističkom ministru propagande Gebelsu se pripisuje tvrdnja da „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“.
Ironično, Gebels to verovatno nikad nije izjavio, tako da je i ovo jedna (hiljadu puta ponovljena) lažna informacija. Kognitivni psiholozi danas ovaj fenomen nazivaju „efektom iluzorne istine“ (i/ili „efektom puke izloženosti“).
Ako nam nešto zvuči poznato, zato što se neprekidno ponavlja, poverovaćemo da je istinito. Kao npr. „žuti lopovi“, „lažna elita“, „tajkunski mediji“ i tome slično.
S tim u vezi, čuveni psiholog Robert Zajonc je 1969. svaki dan objavljivao čudne i izmišljene reči („kardirga“, „nansoma“, „iktitaf“) na naslovnoj stranici jednih studentskih novina.
A zatim je studente upitao da li ove reči znače „nešto dobro“ ili „nešto loše“. Potpuno besmislene reči koje su bile štampane češće – procenjene su kao pozitivnije, od onih koje nisu štampane toliko često. Slično navodi i psiholog i Nobelovac Danijel Kaneman (2011).
Procenjujući dve lažne rečenice, čitaoci će radije poverovati onoj koja je napisana većim ili masnim slovima (boldom).
Drugim rečima, ukoliko smo kao konzumenti vesti i raznih proizvoda konstantno bombardovani bilo suvislim ili nesuvislim lažima, čak i najsumasišavšije stvari mogu postati kredibilne, samo uz dovoljno ponavljanja.
PONAVLJANJE JE MAJKA NEZNANJA: Ljudska životinja je ponekad umobolno prosta.
Otprilike kao i režimska propaganda. Besomučno ponavljanje, golema slova, velike laži umesto sitnih, igranje na emocije (posebno strah, gađenje i gnev), proizvodnja unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja, i još ponavljanja.
Ponavljanje je i majka neznanja. Upravo zato, da bismo razumeli medijsku propagandu u Republici Srbiji, zgodno je poznavati filozofiju, kao i nauku.
Međutim, naši propagandisti verovatno nisu čitali Aristotela, Makijavelija, niti savremene kognitivne psihologe. Ali zato imaju jedan nesumnjivi uzor. Taj uzor je – Putinova Rusija.
Prema izvrsnoj analizi Kristofera Pola i Mirijam Metjuz (RAND korporacije) iz 2016, rusku propagandu je moguće uporediti sa – vatrogasnim crevom.
Ovakva propaganda je visokog intenziteta, velikog obima, i na svim kanalima. Poruke su brze, stalne i repetitivne. Uz besramnu spremnost za širenje otvorenih laži bez ikakve odgovornosti. Dakle, masna slova i stalno ponavljanje. Kvantitet umesto kvaliteta. Samo sipanje jedne te iste supstance u masu.
Ove dezinformacije su zabavne, zbunjujuće, neodoljive, i preplavljujuće. To jest, suština ovog modela propagande nije toliko da ubeđuje, koliko da zbuni i preplavi. Alternativne poruke ili nezavisni mediji tada se prosto utope u količini režimske propagande. Upravo poput polivanja (nacije) šmrkom, baštenskim ili vatrogasnim crevom. Ili vodenim topovima.
„Zar je trebalo da ih polivamo toplom vodom?“, rekao bi proruski šef BIA Aleksandar Vulin onomad.
Uz to, ruska propagandna mašinerija je golema industrija. Još 2015, više od 1000 plaćenih botova radilo je samo u zgradi tzv. Agencije za istraživanje interneta, i koju je osnovao Jevgenij Prigožin (vođa zloglasne Grupe Vagner).
U pitanju je kompanija ili fabrika za kreiranje i širenje dezinformacija, mahom o ruskoj opoziciji, o Ukrajini, Americi i Evropi, te hvalospeva o Vladimiru Putinu.
Kao na pokretnoj traci, za platu od oko 450 evra, u smenama od 12 sati, svaki bot imao je da objavi najmanje 135 komentara dnevno, na Fejsbuku, Tviteru, Jutjubu itd, ali i po zapadnim medijima.
Mnogi su bili angažovani da izmišljaju lažne vesti (i lažne dokaze, lažne fotografije, lažne reportaže, lažne eksperte) koje zatim prenose ruski propagandni mediji (Sputnjik, RT i drugi), ali i prijateljski ili pak neoprezni mediji širom sveta.
Ovako se konstruiše na stotine lažnih narativa, i čeka se koji će postati viralan ili uticajan. Bilo je tu i bizarnih lažnih vesti o ukrajinskim „borbenim slepim miševima“, ali i onih popularnijih o ukrajinskim vojnicima sa nacističkim tetovažama, Zelenskom koji je pobegao iz Kijeva, i tajnim američkim biolaboratorijama u Ukrajini.
Isto je bilo i sa širenjem teorija zavere tokom pandemije. Ključna reč je kvantitet, i zato vatrogasno crevo. Kao što je bilo reči, i (lažni) Gebels i kognitivna psihologija sugerišu da učestale poruke vremenom postaju ubedljivije.
Besomučno ponavljanje učini da nam nešto postane poznato i blisko. A ono što nam je poznato i blisko – mora da je istinito, zar ne?
Uostalom, koliko puta smo čuli da će se ekser preko noći rastvoriti u koka-koli, da dlake rastu brže posle brijanja, da šargarepa poboljšava vid, da diranje žaba izaziva bradavice, šećer hiperaktivnost kod dece, a prehladu sedenje na hladnom betonu? Pa onda, mora da ima neke istine u tome (iako nema)?
Ono što važi za urbane legende i popularne zablude, važi i za lažne vesti i za golu propagandu.
OD SVITANJA DO SUMRAKA: Savremena ruska propaganda najčešće nema baš nikakve veze sa istinom – niti je za istinu i činjenice zainteresovana.
Fabrikuju se izvori, fotografije, snimci, šatro analitičari i eksperti. Dok u dobu interneta i prezasićenosti informacijama, provera izvora i činjenica igraju sve manju ulogu. Jer, ljudi su kognitivne lenštine, i prihvatiće one informacije koje se slažu sa njihovim predubeđenjima i plemenskim pristrasnostima.
Ova strategija je posebno uspešna u društvima sa niskim stepenom društvenog poverenja, tj. poverenja u političare, medije, nauku, stručnjake itd. Kao što je rusko, ali i srpsko društvo.
I onda, pogledajmo samo u pustinju medijskog pejzaža naše Republike na kiosku, televizoru i internetu.
Informer, Alo, Kurir, Srpski telegraf, Večernje novosti, i nebrojene prorežimske lokalne medije i onlajn portale. Zatim, TV Pink, TV Hepi, TV B92, i svi ti jutarnji programi, Posle Ručkovi, Nacionalni Dnevnici, specijalne emisije, i večernje Ćirilice.
Pa i RTS, i Politika koja se ubrzano vraća na podešavanja iz 1990-ih. Pa botove na Fejsbuku i Tviteru. Šta govore? Vlast je najbolja u istoriji, opozicija su lopovi i/ili izdajnici, Rusija je prijatelj, a Zapad je neprijatelj. Jedna te ista mantra (i sintagme i fraze), sa svih kanala, od svitanja do sumraka i posle.
Šta je to, ako ne – vatrogasno crevo? Propaganda šmrkom. Polivanje po svemu postojećem, a posebno kritičkom, opozicionom i zapadnom. I nije to smislila vlast u Srbiji, iako je u ovoj ruskoj disciplini sa crevom ostvarila izvanredne uspehe. Ko zna, verovatno je pohađala iste FSB kurseve.
A naravno da postoje i zapadne ili američke škole propagande, ali su one mnogo sofisticiranije. Nama je zapala ova ruska škola, sirova i gruba.
Kao i erotike i pornografije – i retorike i propagande ima raznih. A ova ruska je hard kor. I zato, ne mogu se kritikovati Pink i Informer (pa i na protestima protiv nasilja), a da se ćuti o Kremlju.
To je isti nacrt, isti modus operandi, isti svetonazor, ista škola. Na delu je specijalna medijska operacija. Jedna ofanziva ili agresija na telo i dušu građana Srbije.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
