петак, мај 24, 2024

Procenti i brojke

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Najnovija sveta krava u mučnom odabiru kandidata opozicije za predsedničke izbore su – istraživanja javnog mnjenja.

Pa onda, umesto „što je babi milo“ pristrasnosti opozicionih prvaka, hajde da angažujemo istraživače ili famoznu struku, te proverimo kako koji kandidat za kandidata stoji na terenu, na političkoj ispaši, ili u biračkom telu? Dakle, pročačkajmo tkivo i pozovimo narodne telefone, priupitajmo ljude za rejtinško zdravlje Ponoša, Aleksića, Tepić, Tadića, Prelevića, Zeca, Ćute, Škora, Šoškića i drugih, izbrojmo date odgovore, izračunajmo procente na digitronu – i eureka? U pitanju su objektivni nalazi, glas naroda ili činjenice – nauka, bre! Šta fali? Pa, sve i svašta. Ne radi se (samo) o naručenim ili svesno lažnim istraživanjima, već i o nebrojenim falinkama u procesu svakog istraživanja koje nastoji da bude objektivno i nepristrasno.

Naime, prečesto zaboravljamo da su ljudi ti koji prikupljaju podatke, brojeve ili statistike o javnom mnjenju. Dakle, ljudi od krvi, masti i mesa odabiraju šta će da pitaju, kako će da pitaju, i koga sve da pitaju. A zatim i kako će da izbroje, kako da interpretiraju, i kako da opišu (i grafički i kojim rečima) dobijene ili sirove podatke. Samo zato što nam je predstavljen nekakav broj ili procenat, to ne znači da se do istog pristiglo na adekvatan način. Postoji gomila grešaka i pristrasnosti koje mogu da uđu u istraživački proces, i da nas navedu na pogrešne zaključke ili na greh.

ZLATNI STANDARD: U čuvenom primeru sa američkih predsedničkih izbora iz davne 1936, nedeljnik Literary Digest je nakon anketiranja javnog mnjenja pogrešno zaključio da će demokratu Ruzvelta pobediti republikanac Alf Lendon. Jer u pitanju nije bio nasumični uzorak, već su telefonom anketirali jedino svoje čitaoce. A čitaoci časopisa, i vlasnici telefona, bili su onaj bogatiji deo populacije koji je skloniji republikancima. Ovu grešku tada je ispravio izvesni Džordž Galup, uspešno predvidevši Ruzveltovu pobedu. I Galupova istraživanja su rođena, te postaju zlatni standard ispitivanja javnog mnjenja. Sve do 2012, kad je i Galup zabrljao i pogrešno predvideo da će Obamu pobediti republikanac Romni. Isto kao što su telefonska istraživanja iskrivila uzorak prema bogatijim ljudima 1930-ih, sad su ga iskrivila prema – starijim ljudima. Jer u 21. veku, mnogi mlađi ljudi, i koji podržavaju Obamu, više ne poseduju ili se ne javljaju na fiksne telefone.

Drugim rečima, zaboravljamo da se bukvalno svako istraživanje javnog mnjenja zasniva na – uzorku. Kao što astrogeolozi analiziraju uzorke kamenja sa Meseca, i zatim donose zaključke o celom Mesecu, tako i istraživači javnog mnjenja ne zapitkuju baš svakog glasača za mišljenje o izborima, već koriste uzorke, i onda zaključuju o celoj Srbiji. Ali ljudi nisu kamenje, niti su identični ili jednojajčani blizanci. S tim u vezi, veoma retko dobijemo informacije o karakteru samog uzorka. Ne o prostom broju ispitanika (tipično oko 1.000 ljudi), već i o tome koliko je tačno bilo mladih, sredovečnih ili starih? Stanovnika gradova ili sela? Muškaraca ili žena? Vojvođana, Kosovara ili Šumadinaca? Pripadnika etničke većine ili manjine? Onih sa završenom osnovnom školom, gimnazijom (ili srednjom stručnom), te sa fakultetom? Koliko je tu krupne ili sitne buržoazije, radnika, seljaka i (ne)poštene inteligencije? Do čitavih segmenata populacije je i gotovo nemoguće istraživački doći, kao što su to regruti po kasarnama, siromašni i beskućnici, ljudi po bolnicama i zatvorima, ili po udaljenim selima bez asfalta ili telefonskih linija. A mnogi od njih će izaći na izbore.

STRATIFIKOVANI UZORCI: Zato se u društvenim naukama koriste tzv. stratifikovani uzorci, uz izdašnu veru u „normalnu raspodelu“ i teoriju verovatnoće. A da li uzorci od 1.000 (ili 10.000) individua zaista reprezentuju sve spomenute ljudske i društvene razlike u našoj zemlji? U pitanju je omaleni broj ljudi iz samo desetak stambenih zgrada. Jedan kvart za celu Srbiju, takoreći. Osmisliti onaj pravi isečak jednog složenog društva u grupi od samo hiljadu ljudi je izuzetna veština, ozbiljna nauka, pa i golema patnja. I uvek se može (ne)namerno iskriviti. Izmerimo samo prosečnu visinu ljudi na košarkaškom terenu u kvartu, ili prosečna primanja čekača u redu ispred Nacionalne službe za zapošljavanje. Spomenut je problem anketiranja telefonom. Da li to znači da je bolje ispitivati ljude uživo ili od vrata do vrata? Pa, ne. Ako na vrata pokucamo tokom dana, propuštamo ljude koji su zaposleni. A ukoliko ih posetimo uveče, ispuštamo ljude koji rade u drugoj smeni, ili posećuju bioskope, kafiće i restorane. Jednostavno, svako uzorkovano prikupljanje podataka je beskonačna borba da bi se izbegle pristrasnosti i greške.

Kao da to nije dovoljno, i sama pitanja koja postavljamo su naš odabir ili pristrasni izbor od svih mogućih pitanja koja možemo postaviti, bilo uživo ili telefonski. Dok formulacija pitanja, kao i raspored ponuđenih odgovora, dramatično utiču na same odgovore. Umesto banalnog, ali i nezgodnog pitanja „Za koga biste glasali na predsedničkim izborima?“, zašto u jednoj mnogo veštijoj bateriji testova, na primer, ne merimo harizmu, privlačnost ili tzv. erotski kapital potencijalnih kandidata – taj upadljivo stabilni prediktor nečijeg uspeha na izborima? Pa ovako, kao na izboru za Mistera ili Miss, ne odaberemo najzgodnijeg kandidata/kinju opozicije?

Postoji i problem definisanja reči u pitanjima, zato što jedan pojam u anketi („primanja“, „nasilje“, „zdravlje“, „poverenje“…) može da znači posve različite stvari za različite ljude sa druge strane žice. Kao što su i prosti odgovori građana, banalna zaokruživanja a) ili c), samo fragmenti inače veoma kompleksnih ljudskih stavova, iskustava i svetonazora. Mnogi ispitanici često i ne razumeju šta ih pitaju, ili ih nešto ometa dok odgovaraju, jer peglaju veš ili gledaju TV seriju. Najzad, neko (istraživač ili ispitanik) će i banalno pogrešiti, odnosno pogrešno zaokružiti slovo ispred datog odgovora. Zabrljamo i kad brojimo novac, ili metrom merimo dubinu veš mašine da se uglavi u kupatilo, pa moramo dva puta. Isto je i sa merenjem hiljada ljudskih stavova.

(NE)ISKRENI ODGOVORI: Naravno, a što istraživači ne vole da priznaju, mnogi građani će namerno dati pogrešan, odnosno neiskreni odgovor. Sapijensi su društvena bića i taktično nastoje da udovolje sagovorniku, ili da izbegnu konfrontaciju, pa daju odgovore za koje misle da anketar želi da ih čuje. LJudi će navesti da učestalije čitaju knjige, slušaju klasičnu muziku ili koriste konac za zube nego što je to zaista slučaj. Da li onda u istraživanjima javnog mnjenja merimo stvarnost – ili društveno poželjnu stvarnost, odnosno sociokulturni snoberaj? Politički poželjni odgovori su sudbina, posebno u društvima sa slabom tradicijom demokratije, pluralizma i slobode govora poput srpskog.

S tim u vezi, ogroman problem u istraživanjima je i problem odbijanja. LJudi koji uopšte pristanu da odvoje svoje dragoceno vreme za anketu obično su lično zainteresovani za (za)dato pitanje. Građani koji voljno i raspoloženo odgovaraju na intimna pitanja o svom seksualnom ponašanju tipično nisu stidljivi, uštogljeni i čedni. Slično tome, i građani koji radosno odgovaraju na pitanja o svom političkom ponašanju, obično su politički svesniji i angažovaniji. I sve će to iskriviti odgovore, procente i brojke. Na kraju, društvene nauke poznaju i gomilu drugih metoda i naprednijih tehnika od telefonskih anketa, poput npr. dubinskih razgovora, fokus grupa i tome sličnog. Nije isključeno da naprednjaci i Aleksandar Vučić naprosto angažuju – bolje, skupocenije i ozbiljnije istraživače u poređenju sa opozicijom, i da je u tome tajna njihovog uspeha.

Statistike ili procenti, samo zato što su u pitanju brojevi, ljudima deluju kao nekakve tvrde, hladne i naučne činjenice. Nasuprot rečima, politikama, idejama, pričama i filozofijama. A još ako imaju decimalu, nekakvih 9.23 ili 25.18 odsto, mi padamo na teme ili zadnjicu. Politički stavovi građana razumeju se kao da su u pitanju podaci koji se naprosto nalaze u prirodi ili društvu, i samo treba da ih prikupimo ili uberemo poput jabuka sa drveća. Dok ništa nije dalje od istine. Jeretička zamisao Nebojše Zelenovića o predizborima, gde bi građani fizički glasali i nešto realno zaokruživali, bila je mnogo suvislija od igranja (jedino) na kartu istraživanja javnog mnjenja kao ključne metode za odabir najpoželjnijeg kandidata opozicije.

I ono najbolje istraživanje javnog mnjenja ima više prepreka od trke na 110 metara sa preponama, u našoj političkoj bari sa viškom krokodila. Čak i kad ne želimo da mincamo rezultate, a želimo. Postoje izvrsni i objektivni istraživači javnog mnjenja u ovom društvu, koji su veoma svesni svih navedenih poteškoća i ograničenja, te nastoje da ih zaobiđu ili preskoče. Radi se o našoj javnosti koja neretko ne kapira da je statistika samo tehnika ili sredstvo, a ne činjenica, datost ili istina po sebi. Pa građani i političari padaju ničice pred ciframa i postocima kao pred božanstvima, faraonima ili predsednikom Vučićem. Istraživanja javnog mnjenja jednostavno nisu i ne mogu da budu matematički precizna kao astrofizička ili politička nanotehnologija, iako se tako predstavljaju u društvu. Za uspeh na izborima valja imati politiku, a ne samo procente i brojke.

(Dnevni list Danas)