Piše: Anita Beretić
Živeći u Srbiji, zemlji bez mnogo izgleda da bude majka već ohola maćeha, teško da prođe dan a da se ne zapitamo – Može li niže? Može li gore? Može li tužnije?
I uvek nam pokaže da može.
U srcu Novog Sada, Evropskoj prestonici kulture, na smrt je prebijen ulični svirač Bleki. On je imao nekakav svoj put, da li je baš njim morao ili ga je sam izabrao, tek, nikome ništa nažao nije učinio, nikoga nije ugrozio već je svojom muzikom bar nakratko dopirao do duša prolaznika. I to je bio njegov život. Završio se u lokvi krvi, zbog par stotina dinara.
Vratila su mi se sećanja i na srpsku prestonicu u kojoj je takođe na smrt prebijen Dragan Maksimović, veliki glumac, zato što mu je put bila tamnija, pa se mladim, razuzdanim fašistima učinilo da je Rom, koje oni zovu Cigani, a Ciganima, po prirodi stvari, u ovako „urednim“ državama sleduje smrt.
Ubijen je i Francuz, mladi Taton, vrlo sistematski – rukama, nogama, palicama i bakljama kojima i danas u navijačkom i patriotskom transu vitlaju nabildovani „rodoljubi“.
U prestonicama, ali i u mnogim varošima i zaseocima desetine žena svake godine bivaju ubijene u toplom okruženju svoje patrijarhalne porodice ili makar veze pune ljubavi koju one, verovatno, nisu zaslužile ili su je nečim izigrale.
Ubijen je i premijer. Mirnom, profesionalnom rukom, oštrim okom i preciznim metkom.
I Stanika. I beba iz helikoptera. I devojčica Andrea na pešačkom prelazu…
Kaže se da smo u smrti svi isti. Jesmo. Ali, u životu nismo, naročito ako smo (neki mi) protiv povlašćenih, licemernih, lažljivih i opasnih momaka i devojaka koji su na vlasti i koji tu istu vlast koriste samo za svoje bedne interese, zaklinjući se pred svim hodajućim popovima i visećim ikonama, a često i pred raznim muralima, da im je Srbija (nekad do Tokija) jedina vodilja.
Lažu, naravno. Pretvaraju se, glumataju i isisavaju poslednja zrnca naše pameti, strpljenja, ponosa i dostojanstva. I novac na prvom mestu. Tako im Srbija više dođe kao dojilja nego vodilja, pa dok joj, iznemogloj, mleko ne usahne.
Kakvi su nam životi, takve su nam i prestonice. I obrnuto. Za mnogo toga sami smo krivi jer dopuštamo, jer ne smemo, jer nam niko ne valja, jer smo „iznad“ politike, jer imamo neka druga, važnija posla.
Megalomansko, kičerajsko otvaranje, proglašenje ili šta već Novog Sada kao Evropske prestonice kulture za mene je imalo najslikovitiji detalj – ogromnu binu svemirskog karaktera, u njenoj pozadini nadvisio je lik četničkog vojvode Šešelja koji se godinama kezi sa platna od dva ara na zgradi u blizini.
Nekako mislim da to nije bilo slučajno.
