Što više stari, Galimatija Bećković je sve mlađi i luđi, što je sasvim u skladu s programskim naslovom njegove knjige primenjene poezije „Kad budem mlađi“. Ako nastavi da se podmlađuje ovim tempom – što je najavio u potonjoj zbirci „Kad budem još mlađi“ – biće, žargonski rečeno, lud ko struja.
Piše: Svetislav Basara
Najnoviji hit u svetu Bećkovićevih mladalačkih ludorija je pokretanje inicijative za ukidanje odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a, u koju svrhu je navatao nekolicinu poslanika POKS-a, SMS-a (šta je to uopšte i zašto onda ne i Vibera i Tiktoka) da Kozačkoj skupštini podnesu zvanični predlog za ukidanje AVNOJ-evih odluka.
Inkriminisane AVNOJ-eve odluke su, inače, prdnule u čabar maksimum dva dana posle smrti najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti, praktično istog trenutka kad su republičke partijske elite dokonale da se posle Titove smrti nebo nije obrušilo na CK SKJ i da ih niko nije prislonio uza zid i streljao.
Da ne preterujem? Jok. Strah republičkih komunističkih elita od druga Tita – maskiran u ljubav i poštovanje – poprimao je kosmičke razmere, bio je nezamisliv (i neshvatliv) generacijama koje ne pamte ex-Yu, za koje je najveći strah – koji takođe ne treba potcenjivati – strah od promaje.
Kad je Tito umro – i kad su se republičke elite uverile da je umro „izistinski“, da ih ne testira i da neće oživeti – razloga za strah je nestalo. I to je izazvalo raznorazne lomove u dušama ljudi posebnog kova. Za mene je antologijski lom onaj koji mi je uz kafu i rakiju poverio (nažalost, pokojni) drug iz detinjstva, član SK (meka struja) dvadeset pet-šest godina posle Titove smrti.
Evo šta mi je drug ispričao: „Kad sam na mimohodu prolazio pored Titovog katafalka – btw izloženog u holu iste skupštine koja će vijećati o ukidanju odluka AVNOJ-a – kroz glavu mi je iznenada promakla pomisao: „Nek si crko, đubre ustaško“.
Moj blaženopočivši drugar se, prema sopstvenom priznanju, usrao od žestokog straha – ne zbog partijskih sankcija, niko ga nije mogao čuti – nego se bio uplašio da je poludeo. Valja reći da je moj drug do kraja ostao Titov „lojalista“, nije „preleteo“ u SPS ili u bilo koju drugu stranku, ostatak života je proveo kao nestranačka ličnost, maltene ko Galimatija, koji je već vekovima „vanstranački intelektualac“.
Jugoslavija se, kao što smo žestoko osetili na svojim kožama, raspala, samim tim su i odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a postaje irelevantne – pitanje je koliko su i bile relevantne poslednjih deset Yu godina – i samim tim Drugo zasedanje već odavno ima značaja isključivo za istoričare, koje, koliko vidim, takođe boli qwrz za Drugo zasedanje.
Možda se sad pitate: zašto onda Bećkovića boli qwz i zašto – po običaju preko tuđe grbače – predlaže ukidanje odavno ukinutog i bespredmetnog? Eh, zašto. Zbog opstanka u centru nacionalne pažnje, što zašto. Dakle, iz istog razloga zbog koga je podržao protestnu studentariju, kojoj preporučujem da podršku odbije sa indignacijom da ne bi završila kao Poslednje zasedanje AVNOJ-a.
Kurir, famozno – 1. oktobra 2015. (Tekst prenosimo uz dozvolu autora)
