Aleksej Kišjuhas
U dobroj kafani, pred kraj radnog vremena, pristojni konobari priđu gostima i obaveste ih da se upravo toči – poslednja tura. Pa upitaju da li bi možda popili još jedno piće, pre nego što zatvore lokal i svoju fiskalnu kasu.
U pitanju je zgodna alegorija za odnos SUR Evropa prema Srbiji kao gostu, tj. mušteriji evropskih fondova, donacija, investicija i vaskolike podrške. Velika Petorka koja je Aleksandru Vučiću predstavila evropski plan za rešavanje pitanja Kosova zapravo je poput ovih – ljubaznih konobara. Dugo ste ovde, popili ste i previše, i ovo je poslednja tura u kojoj možete dobiti malo stimulansa i opijenosti. Ovo je vaša poslednja šansa. Nema više, zatvaraju se vrata, a treznite se sutra. „Ja ću se posle odvući kući, samo da popijem još jednu s nogu“, rekao bi filozof Borisav Đorđević.
Ovaj sociolog i kolumnista će ove godine napuniti okruglih 40 godina života (i verovatno ima još isto toliko da poživi). A od toga, najmanje 32 godine su mu prošle u raznim mirovnim pregovorima i pregovaračima, planovima i sporazumima. Karington-Kutiljerov plan, Vens-Ovenov, Oven-Stoltenbergov, plan Kontakt grupe, plan Z-4, Vašingtonski sporazum, Dejtonski i sporazum iz Rambujea, Briselski sporazum.
Uz diplomate koji su mu postali poput članova domaćinstva – Butros Butros Gali, lord Karington, Sajrus Vens, Karl Bilt, Ričard Holbruk, Felipe Gonzales, Viktor Černomirdin, Marti Ahtisari, i sada Miroslav Lajčak i Gabrijel Eskobar. Dosta je bilo za jedan život, dojadilo je i bogu i ljudima.
OBRAZAC: I Srbija je šatro pregovarala sa predstavnicima kosovskih Albanaca koji su zahtevali rešavanje statusa Kosova i albanskog naroda u okvirima Jugoslavije, odnosno Srbije. Prvo je to bio Azem Vlasi, pa Ibrahim Rugova, pa Hašim Tači, pa Ramuš Haradinaj, pa Aljbin Kurti. A jesmo li ikada pokušali da razumemo njihovu perspektivu? Iako su u pitanju lideri različitog kalibra, svaki od njih je bio odbijen i/ili hapšen, umesto stvarnog dijaloga.
I, svaki sledeći lider je pristizao sa maksimalnijim zahtevima oko kosovske autonomije, odnosno nezavisnosti. Nismo slušali Vlasija („Uhapsite Vlasija!“), pa je stigao Rugova. Nismo slušali Rugovu i njegov nenasilni otpor, pa su nasilno stigli OVK, odnosno Tači i Haradinaj. Nismo slušali Tačija, pa je stigao Kurti. Da li uviđamo obrazac?
A obrazac je takav da Srbija naprosto ne zna šta da uradi sa Kosovom, a da u pitanju nisu gola represija, aparthejd, progon i rat. I tako već najmanje četrdeset godina – još od protesta 1981, na kojima je poginulo deset Albanaca, uz stotine povređenih. Parola Kosovo Republika tada je značila samo federalnu republiku u okvirima SFR Jugoslavije, ali ni za to nije bilo sluha po beogradskim nacionalističkim salonima. Uvedeni su policijski čas i vanredno stanje, uz masovne pretrese, hapšenja, suđenja, i proterivanja ljudi sa posla i fakulteta. Pa od 1989. počinju definitivni razlaz i formiranje paralelnih institucija kosovskih Albanaca, pošto ih država Srbija nije bendala kao ravnopravne građane.
S tim u vezi, ako je Kosovo Srbija, zašto je tek Bekim Fehmiu bio prvi Albanac na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu? Zašto su poslovi rezervisani za Albance u Srbiji bili jedino poslovi semenkara, pekara i poslastičara? Uz prateće ne-šaljive stereotipe i imitacije albanskog jezika? I zašto nas danas iznenađuje ako ovi ljudi naprosto nisu želeli da žive u takvoj državi? Građani Kosova su i postjugosloveni koji sa najmanje naklonosti ili nostalgije gledaju na doba SFR Jugoslavije. Možda zato što njima u ovoj državi zaista – nije bilo dobro? Dođavola, zbog čega se mnogi kosovski Albanci dižu na oružje 1998. godine? Tek tako, iz čista mira? Biće da nije.
OSVETA: Ne zaboravimo na činjenicu da su kosovski Albanci, protiv svoje volje, 1912. ušli u sastav Srbije i, ubrzo, Jugoslavije. Istoričarka Dubravka Stojanović podseća da vladajuća Radikalna stranka ni tada nije znala šta da (u)radi sa Kosovom, osim laprdanja da je konačno „osvećeno Kosovo“. U Skupštini Srbije se i 1913. takođe vodila rasprava o tome kako urediti „nove krajeve“ ili pripojene („oslobođene“) teritorije.
Nakon vaskolikog dumanja, odgovor je i tada bio – represija. Na Kosovu je uveden specijalni vojnopolicijski režim, pošto su to odviše zaostali ili nekulturni krajevi. Drugim rečima, primenjena je čista kolonijalna logika i praksa. A zašto onda danas cokćemo, kukamo, te krivimo Evropu i Ameriku za sudbinu Kosova? Ako smo od prvog dana kad je Kosovo zaista postalo Srbija, tamo praktikovali jedino represiju i aparthejd, umesto dijaloga i sporazuma sa ljudima koji na Kosovu žive?
Kosovo zato nisu izgubili ni Đinđić ili Koštunica. Ni Tadić, Jeremić, Đilas i Borko Stefanović. Ali, nije ga izgubio, niti izdao ni Aleksandar Vučić. Šta god o tome smatrali Miloš Jovanović, Boško Obradović i Milica Zavetnica. Ne, Kosovo je definitivno (formalno-pravno) izgubio Slobodan Milošević, vojnom kapitulacijom u Kumanovu. Kosovo je izgubila i njegova i naša kolektivna nacionalistička i neokolonijalna politika prema kosovskim Albancima.
Politika terora, proterivanja i užasnih ratnih zločina tokom 1998. i 1999. Kosovo nije izgubljeno u vili Mir, gde se Vučić saglasio sa Velikom Petorkom. Kosovo je izgubljeno samo dvadeset kilometara dalje. U Batajnici, u naselju Trinaesti maj, gde su dovezeni i zakopani leševi više od 700 tela kosovskih Albanaca. Ovo je jedna od najvećih masovnih grobnica na prostoru Jugoslavije, u kojoj su pronađene i dve cucle, olovke, klikeri, i jedan pismeni zadatak iz – istorije.
I sad, vratimo se našoj kafanskoj alegoriji. Jer, stigao je račun na naplatu. Od 2000. godine do danas, Evropska unija je Srbiji donirala (dakle, poklonila) oko tri milijarde evra. Na primer, 420 miliona evra samo za saobraćajnu infrastrukturu ili puteve, pruge i mostove. Pa još 230 miliona evra za poljoprivredu i bezbednost hrane. Poklonila nam je i 200 miliona evra za zdravstvo (te izgradila brojne ambulante, operacione sale, urgentne centre, laboratorije, novu zgradu Kliničkog centra u Nišu, bolnicu u Vranju). I 100 miliona evra za reformu obrazovanja od vrtića do fakulteta (i renovirala više od 300 osnovnih i srednjih škola). Donirala je 93,7 miliona evra za zaštitu životne sredine, 47 miliona evra za nauku, te 27,3 miliona evra za kupovinu vakcina protiv kovida 19. Malo li je na ovu skupoću?
PONOĆ: A kultura, tradicija, identitet, nasleđe? Pa, novcem Evropljana, Evropa je u Srbiji obnovila i Golubačku tvrđavu, Narodno pozorište u Beogradu, sinagogu u Subotici, Centar za posetioce u Lepenskom viru i slično. Dok račun za podršku razvoju demokratije, vladavine prava, borbe protiv korupcije itd, pa i bezviznog režima za porodice, preduzetnike ili naučnike, ne možemo ni staviti na papir.
Kad olako kritikujemo Evropu i mrski Zapad, delujemo poput ekipe iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona, koji se u Žitiju Brajanovom pitaju „A šta je Rimsko carstvo ikada uradilo za nas?“ Međutim, oko Evrope koja odjednom zavrće ruku i/ili slavinu, zaista se ne radi ni samo o parama, ili školama, bolnicama i putevima. Radi se o strateškoj odluci o tome kojem i kakvom društvu naše društvo želi da pripada. Jesmo li Evropa ili nismo?
Drugim rečima, otkucala je ponoć, i stigla je poslednja tura pred zatvaranje krčme. Pretnju o zaustavljanju evropskih integracija, te negativnim političko-ekonomskim merama prema Srbiji, valja shvatiti smrtno (ili pak životno) ozbiljno. Milošević je odbio Rambuje, Koštunica Ahtisarijev plan, a Tadić Angelu Merkel.
I, jesmo li srećniji, jesmo pametniji, rečima filozofa Momčila Bajagića? Posebno mesto u antologiji beščašća pripada Borisu Tadiću koji Vučiću spočitava „odricanje od teritorije“, uz prozivku „tzv. građanističke elite“, a ne politike srpskog nacionalizma. Upravo zato je dragocena podrška prihvatanju evropskog sporazuma od LSV Bojana Kostreša, te Apel GDF Zorana Vuletića, kao one prave opozicije dominantnom svetonazoru. Za vlast, „predaja nije opcija“, a za opoziciju „dogodine u Prizrenu“? Kao da smo huligani na fudbalskom stadionu, a ne razborita politička zajednica.
Najzad, odgovornost je i na (slobodnim) medijima koji uporno ne tumače kako i zašto je uopšte došlo do kosovske nezavisnosti. I u kojima takođe postoji zavera ćutanja o ratnim zločinima Srbije, pošto ovo ne donosi klikove koliko kritikovanje Vučića.
Aleksandar Vučić sada ima priliku, i poslednju šansu, da uradi nešto zaista hrabro, odlučno i odvažno. Nešto odistinski odgovorno, državnički i patriotski za Republiku Srbiju i njene građane ili „sve naše ljude“. Pa i da se zlatnim slovima upiše u istoriju koja ga toliko pritiska i tišti. Ne kao političar koji je izgubio Kosovo, već kao državnik koji je (uz Đinđića) otvorio evropski put Srbije.
Autokratija i korupcija će mu tada biti oproštene. Zloglasni ministar informisanja, i trenutni politički patrijarh, Aleksandar Vučić je i Srbiji i Kosovu dužan svoj potpis na sporazum za mir. I za stabilnost, i za našu decu, da ovo ne ostanu mrtvi slogani na papiru ili na Instagramu. Ovo jeste poslednja šansa da se Srbija okrene samoj sebi, da uhvati poslednji voz za Evropu kojoj (ne) želi da pripada. Nakon tri decenije raznih mirovnih planova i pregovora na Balkanu, krčma se zatvara ili kafana zatvara svoja vrata. Pa potpisuj, Vučiću, ruka ti se pozlatila!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
