Svetislav Basara
U istorijskim ćitapima ostalo je zabeleženo da je u jednoj od mnoštva bezizlaznih situacija – u koju je Srbiju redovno dovodila njegova cincarsko-avanturistička politika – legendarni Nikola Baja Pašić trogatelno izjavio: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“
Od tada naovamo, Pašićev (oksi)moronski proser veka slavio se kao vrhunac državničke mudrosti, prenosio se generacijama s političkog kolena na političko koleno – čućete ga često i danas – da bi bio kompletiran u Ćosićevom lupingu milenijuma: „Mi možemo i ono što ne ne možemo.“
Razmatranja na temu kako to da nekom ko može i ono što ne može nema spasa, a da ipak nikad ne propada, ostavićemo za kasnije. Najpre ćemo se pozabaviti autorskim pravima na luping veka. Koja ne pripadaju Pašiću. Baja, koji nije imao mnogo obzira prema tuđoj (pogotovo državnoj) materijalnoj svojini – nije imao mnogo obzira ni prema intelektualnoj svojini.
Pravi autor bisera srpske političke filozofije – „spasa nam nema, propasti nećemo“ – bio je Dimitrije Ruvarac, brat velikog istoriografskog džabamolera Ilariona Ruvarca. Kao što je autor bisera svetosavske duhovnosti iz sredine tridesetih godina XX veka – sklepanice „svetosavlje“ – bio neki šumadijski prota (kome sam doskora pamtio i ime), koju je Nikolaj Žički preoteo po pravu „prejemstva“. Krađa i prekrađa, šta reći.
Prepustimo dalji tok stvari autorskoj agenciji, a mi zađimo u sitnija crevca. Srbija je mnogo pre nego što je Ćosić lansirao svoj luping milenijuma davala sve od sebe da uzmogne ono što ne može – šta tačno, o tome je bilo silne govorancije u Famoznom – istovremeno propuštajući da uradi ono što je mogla (da je htela), i to je bio osnovni uzrok zašto je u gotovo pravilnim razmacima dospevala u situacije u kojima joj nije bilo spasa, a ipak nije propadala.
Ono fakat Srbija nije nikad propala u onom smislu u kojem nacionaltutumraci zamišljaju propast: dakle u smislu apsolutnog „rasrbljavanja“ i potpunog nestanka Srba svih i svuda sa lica sveta, ali je i te kako propadala u smislu prepuštanja letargiji, inerciji, zapuštenosti, često je, štaviše, srljala u propast, sve se uzdajući da „nećemo propasti“, kojem se uzdanju od devedesetih naovamo pridružilo i uzdanje u onu poslovičnu neočekivanu silu „neokaljanog lica“ koja će doći niotkuda i rešiti stvar.
U biološkom smislu – jedinom bliskom tutumračkom umu – Srbija zaista nikad nije propala niti će – osim ako se drugačije ne naredi – ikada propasti, ali biološka propast nije jedino propadanje. Može se biti živ i (relativno) zdrav, a dibudus propao. Viđate takve primere svakodnevno.
Ustrojstvo ovog sveta je takvo da od njega, kao u pesmi Lepe Lukić, vode samo dva putića: jedan gore, prema napretku, drugi dole, prema propadanju. Stvar se dodatno komplikuje. Ni napredak ni propast nisu konačna stanja, nego procesi. O kojima će – ako u međuvremenu ne propadnemo – biti više reči u našoj sutrašnjoj kolumni.
Kurir, famozno 5. avgust 2025.
Politička filozofija propadanja 2
Lepo sam ja napisao još u osvit maratonskih protestacija da će se se Srbija pre ili kasnije – po svemu sudeći što je moguće kasnije – protivno volji svih na krv i nož zavađenih čaršija i mahala – donekle urediti. Neće to baš biti Eldorado, neće biti baš „švedski standard“, ali neće biti ni „ovako kako (oduvek) nikad nije bilo“.
Na kraju će se ipak pojaviti ona dugoočekivana sila koja dolazi niotkuda i rešava stvar. I to viša sila. Ustrojstvo ovosvetskih stvari je takvo da podnosi haos samo do jedne granice, posle koje preuzima stvar u svoje ruke i zavodi red, kao onaj šumar iz vica s bradom koji je razjurio četnike i partizane.
Stepen haotičnosti u Srbiji se već približio stanju totalne društvene entropije, odsustva svake kreativnosti, zastoja manje-više svih životnih tokova i aktivnosti, osim onih čisto tehničkih – distribucije brašna, zejtina, sendviča i „“ferarija“ – neophodnih da ne bismo propali iako nam spasa nema.
Možebiti da bi za početak bilo dobro da srpsko društvo – koje nema snage da na okupu drži ni samo sebe – konačno digne ruke od pokušaja da uzmogne ono što ne može, da prestane da misli da mu niko ništa ne može jer je jače od sudbine i da se umesto projekata preuređivanja sveta i regiona posveti uređenju samog sebe.
Ne, neću pominjati izbore za ustavotvornu skupštinu – inače najefikasniji lek za sve naše boljke – kad bih ih pomenuo bio bi to genocid nad vrapcima, a ja nisam „genocidan narod“, pa ću se uzdržati.
Ali ću ipak po ko zna koji put pokušati da huškam na raspisivanje parlamentarnih izbora. I to ne zato da bi se „ tenzije smanjile“ – nego da bi se povećale. Političkog života – posledično i života uopšte – nema bez napetosti suprotstavljenih političkih koncepata, koji i vlastima i opozicijama (i celom društvu) daje neophodnu dinamiku.
Na izborima neka bude kom opanci, kom obojci, neće oni bitno promeniti stvar, ali će je bar pomaći s mrtve tačke. Rezultati izbora – kakvi god da budu – biće verna slika stepena odlučnosti i organizovanosti zaraćenih jebenih stranaka, od kojih bi svaka (i za svoje dobro) morala da se odrekne maksimalističkog cilja, koji se u našem slučaju svodi na kimilsungovsku pobedu i totalno uništenje neprijatelja.
Jedan od velikih problema Srba svih i svuda je to što vole da idu u krajnosti, u koje se decenijama udarnički išlo sve dok nismo došli u situaciju da više nemamo snage da odemo iz Zemuna na Miljakovac.
Nije tačna opaska prote Ruvarca da „propasti ne možemo“. Još kako možemo. I još kako ćemo propasti – ne biološki, ne paničite tutumraci – ukoliko se ovo društvo u najkraćem mogućem roku ne integriše ustavom i zakonima, a ne hvatanjem u kozaračka kola i uturanjem prstiju u bratska dupeta.
Poslušale me jebene stranke, ne poslušale, setile me se na konstituisanju skupštine, ne setile, nekih izbora će – ovako ili onako – biti. Problem je što će s vremenom biti sve manje izbora. Već ga jedva i sad ima.
Kurir, famozno 6. avgust 2025.
