Da nije mučki likvidiran doktor filozofije i prvi demokratski predsednik Vlade Srbije danas bi napunio 71 godinu. Ali, Srbija ne voli reformatore i redovno ih je uklanjala. (D.B.)
Dva puta je u poslednjih pola veka Srbija odbacila liberalnu alternativu. To jest – šansu za liberalizaciju koja joj se ukazala. Prvi put su to bili komunistički liberali, drugi put nacionalni. Predstavnik prvih bio je Marko Nikezić, predstavnik drugih Zoran Đinđić.
Strogo teorijski uzev, a ni po samorazumevanju, ni Nikezić ni Đinđić nisu bili (klasičii) liberali. U stvari, oni bi se, na prvi pogled, pre mogli uzeti kao antipodi. Nikezić je bio komunista, Đinđić je od rane mladosti bio protivnik komunista. Kasnije je sam sebe svrstavao među socijaldemokrate.
Ali to nije mnogo vredelo. I Nikezić i Đinđić bili su optuženi za liberalizam – prvi za „anarho“, drugi za „neo“. Paradoksalno, ma koliko bili vremenski udaljeni i ideološki suprotstavljeni, obojici je zameren antisocijalizam.
Obojica su pokušavala da, u zadatom okviru, pronađu način i pragmatična rešenja za (veliku) transformaciju društva u kome su živeli. A t je značilo za izazove reformatorstva i modernizacije.
Za Nikezića je taj zadati okvir bio komunizam, za Đinđića nacionalizam. Mada su to u stvari bili samo oficijelni nazivi, zvanične „firme“, pa se pred onom istaknutom u javnsti često krila, odnosno švercovala i ona druga.
Obojica su taj okvir prihvatili . Nikezić dobrovoljno, Đinđić više pronudno – jer su bili svesni, ne toliko konkretno političkih koliko istorijski-društvenih ograničenja, a dodeljeno im je da deluju u tim uslovima i uprkos tim insuficijencijama.
Ono što im je, bez obzira na bitno različite i šire i uže prilike u kojima su delovali, bilo zajedničko, to jest što ih je pre svega i najviše činilo liberal(n)ima, bila je čvrsta i nepokolebljiva orijentacija ka svetu.
Srbija je- sa Jugoslavijom ili bez nje – imala da bude deo sveta. To je bila glavna poenta Nikezićeve diplomatske aktivnosti. Suština reforme 1965. bila je izlazak na međunarodno tržište. Nikezić je sovjetsku hegemonističku politiku prema Jugoslaviji tumačio kao nastavak tradicionalne ruske politike (čiji je jedan od glavnih ciljeva bio izlazak na toplo more) i govorio da „osim vojne sile ne postoji nijedan argument koji bi sovjetsko društvo stavljao ispred građanskih“.
Parola „Srbija je svet“, iz demonstracija 1996/1997, verovatno, jedan od najboljih političko-propagandnih poruka u istoriji marketinga, tu je ideju beskompromisno izražavala.
„Biti svet“ za obojicu je značilo biti deo zapadnog sveta, deo Zapada, njegovog vrednosno-civilizacijskog kruga. Za Đinđića je to nedvosmisleno i otvoreno značilo – kapitalizam. Za Nikezića se može reći da ni tu mogućnost, kad bi se u perspektivi ukazala, ne bi odbacio, naprotiv. U zadatim istorijsko-političkim okvirima to je značilo neprihvatanje svakog, u Nikezićevom slučaju socijalizma, u Đinđićevom slučaju kapitalizma. Kao što je Nikezić pravio razliku između jugoslovenskog i kubanskog socijalizma, tako je Đinđić pravio tazliku između švedskog i kolumbijskog kapitalizma.
Promena koju su zagovarali bila je korenita i revolucionarna, ali nisu sanjali jednokrani prevrat nego hod kroz institucije. Cilj je bio revolucija, ali je metod bio evolucija.
I Nikezić i Đinđić uklonjeni su nasilnim metodama. U Đinđićevom slučaju to je očigledno bilo mnogo drastičnije (Nikezić je, posle sukoba sa Titom, bio prinuđen da podnese ostavku i penzionisan) što je, čini se, posledica činjenice da je borba između (nosilaca političkih i socijalnih) alternativa u međuvremenu postala ekskluzivno srpska stvar, pa više nije bilo onih skrupula kakvih je ipak bilo u Jugoslaviji, tj. u jugoslovenskom društveno-političkom miljeu.
Ekzekutori su u oba slučaja bili „drugi“, tj. izvan krugova u kojima su alternative formulisane, ali je srpska partijske i intelektualna elita svaki put imala odlučujuću ulogu u fazi pripreme prevrata. A nakon realizacije, praktično je (bez obzira na veličanstveni Đinđićev pogreb – to je ipak bila samo epizoda) aminovala ono što je urađeno.
(Mijat Lakićević, Zoran Đinđić prosvet(l)itelj)
