U slučaju konsenzualnog prihvatanja izmjena i dopuna Krivičnog zakona, pogubnih po novinare, predsjedniku Srbije ništa iz raznolikog instrumentarija represije nije bilo potrebno, piše autor.
U novinama neki frajer glasno trubi
Zaboga, recite narodu da se javnost buni (Branimir Štulić)
Piše: Bojan Tončić
Iz ne tako daleke prošlosti ponovo je sevnuo verbalni delikt u vidu ozbiljne pretnje novinarima i medijima; ovoga puta neometan, Aleksandar je Vučić poentirao, uknjiživši kapitalni poen u vidu podrške medijskih udruženja i nevladinih organizacija izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Cenzura kakvu Srbija pamti od oktobra 1870. i Zakona o pečatnji (štampi) te novijih akata, poput zloglasnog člana 133 Krivičnog zakona SFRJ i giljotina – Zakona o informisanju, koji je provodio sadašnji predsednik Srbije kao ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića (Slobodana Miloševića), dobila je svoj novi pojavni oblik, a kad je vrag odneo šalu, ispostavilo se da su pravni eksperti pokazali elementarno odsustvo – ne senzibiliteta – zdrave logike. I opreza koji bi značio ne veruj čoveku koji govori istinu samo nehotice i koji svaki dijalog svodi na nasilje, a odnos prema novinarima na haustorsku štangla – debatu. O Vučiću je, dakako, reč.
Kakav debakl: u ovom slučaju predsedniku Srbije ništa iz raznolikog instrumentarija represije nije bilo potrebno, sve se završilo kabinetski, uljudno, vodio se dijalog o tome da se nešto može tumačiti ovako ili onako, daleko od urlika pobune novinara u unutrašnjosti koji su godinama izloženi represiji i pretnjama sigurnosti njihovih porodica, od javnog vređanja i delegitimisanja, do paljevine kuće, što je doživeo novinar nezavisnog portala Milan Jovanović iz Grocke kraj Beograda.
Odbrana svekolikih mislilaca
Kada je poznati novosadski advokat Slobodan Beljanski objavio svoj pogled na predložene paragrafe (21. oktobar), još nije bilo kasno za neki znak života i odbijanje da se dobrovoljno ode na klanicu. “U kvalifikovanom obliku krivičnog dela Prinuda (član 135. KZ) u isti rang sa dramatičnim načinom izvršenja (svirepost, pretnja ubistvom ili teškom telesnom povredom, otmica) stavlja se i samo po sebi svojstvo žrtve kao lica „koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa tim poslovima“. U krivičnom delu Ugrožavanje sigurnosti (član 138. KZ), osim pretnje napadom na život ili telo, inkriminiše se i pretnja napadom na slobodu ili imovinu veće vrednosti. Najzad, naziv krivičnog dela Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa (član 149. KZ) proširuje se i na objavljivanje informacija, zaštićeni objekt su informacije od javnog značaja i mišljenja, način izvršenja su – grubo vređanje, zlostavljanje, drsko ili bezobzirno ponašanje, a neophodna posledica – značajno ugrožavanje spokojstva lica koje je informaciju ili mišljenje objavilo”, konstatuje Beljanski.
Ova je podmetačina, navodno svrstavanje novinara u red posebno zaštićenih lica, svojevrsno, kazaće Beljanski, normatino opsenarstvo, kojim se kao krivično delo uvodi napad na mišljenje. Reč je nedvosmisleno o odbrani svekolikih “mislilaca” od napada na njihovo mišljenje.
“Praktično, ko za informaciju od javnog značaja upotrebi pogrdnu reč i kaže da je notorna laž, a afirmativno mišljenje o njoj (ili čak mišljenje o bilo čemu drugom) nazove ludošću ili sumanutom i bezočnom političkom manipulacijom, mada se i jedno i drugo kod nas događa po više puta dnevno, rizikovao bi da bude krivično gonjen i osuđen, a time i stigmatizovan kao učinilac krivičnog dela, sa nizom pravnih posledica koje osuđivanost može da prouzrokuje” (S. Beljanski “Čuvajte se mišljenja o mišljenju”, Peščanik, 21. oktobar).
Tu se negde krije onih šest redova teksta najpoštenijeg čoveka na svetu, dovoljnih da ga francuski kardinal Rišelje, kako je govorio, osudi na smrt.
Čađavo teoretisanje
Udruženja i NVO stigli su jedino do saglasnosti da zatraže produženje roka za javnu raspravu i dobili su šta su tražili (ostanimo u okvirima licemerne učtivosti). Usledilo je čađavo teoretisanje (Crnjanski), jer, izgovoriti u Srbiji da stav nekog člana, nekog propisa, može biti tumačen u korist novinara, besmisleno je i uvredljivo, bahato, čak. Nema racionalne osobe koja bi u ovom trenutku mogla da se pozove na ovdašnju proklamovanu nezavisnost pravosuđa – na sudije koje će presuđivati u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama koju je Srbija ratifikovala. A put do Strazbura i tamošnjeg suda mogao bi potrajati godinama.
Podsetimo se samo Šešelj -Vučićevog Zakona o informisanju iz 1998. Tada su u roku od 24 sata odgovornim urednicima i medijima presuđivale prekršajne sudije, kao da su uhvaćeni u džeparenju po tramvaju. Izricane su astronomske kazne medijima, jedan je urednik odležao 30 dana zatvora zbog stava novinara, nije postojala ni teoretska šansa da se odbrane, jer je stav proglašavan za netačnu informaciju. Svi su bili srećni, osim novinara koji su ostajali bez plata; režim Slobodana Miloševića dobio je buzdovan kojom je svako mogao da vitla (svaki građanin je mogao da tuži novine zbog, recimo, vređanja njegovih patriotskih osećanja), Vučić gvozdenu metlu za lečenje kompleksa, prekršajne sudije nove mandate…
Sada će se, naravno, kod reizbora sudija, voditi računa o učinku protiv nepodobnih, tužbe protiv njih će, uprkos tromosti pravosudnog aparata, ekspresno dolaziti u sudnice, a predsednik Srbije i eksponenti njegovog režima hvaliće se evropskim sagovornicima konsenzusom cehovskih udruženja, nevladinog sektora i vlasti u vezi sa važnim zakonskim tekstom.
Građanska hrabrost
Olakšavajuća okolnost za udruženja i NVO koji ulaze u debate sa vlašću kroz radne grupe i svakovrsne konvente svakako je insistiranje evropskih partnera da civilno društvo učestvuje u tim debatama; to se ultimativno zahteva, uprkos neobuzdanom nasilju režima i nesigurnosti novinara. Tako glasi presuda, nema pitanja zašto, ne trošite energiju na razmatranje mogućnosti da neko u Briselu razume; možete da kritikujete po kafanama i slavama, kao što ste to činili dok ste se spremali u rat. Od momenta kada ste prinuđeni da prihvatite staratelja, kako ne biste pobili sve u komšiluku, vaša je priča omeđena normama koje, istina, nisu uvek baš primenljive, ali ne tražite previše. Prošlo je 30 godina od početka klanice, imate vlast za koju ste glasali, mi s njom nemamo probleme – kraj. Tu više nema priče o besmislenosti prihvatanja opozicionih članova u izborne komisije, regulatorna medijska tela, komisije, o tome kako je reč o šminkanju mrtvaca.
Ostaje samo da se beleži sve što režim uspeva da ostvari prevarama, knjigovodstvo samovlašća za koje će neko jednog dana, verujmo, odgovarati. I oprez da se ne zabijaju autogolovi, bar kada je o struci reč. Da se oholim ignoranstvom ne vređaju najhrabriji u ovom poslu. A upravo to se, eto, dogodilo.
Kako je još 2011. napisao nedavno preminuli legendarni Miloš Vasić, nije najveći problem novinara siromaštvo. “To je bolan, ali manji problem: navikli smo da budemo siromašni, ali pošteni i zakrpljeni, ali čisti”, pisao je Vasić. I još: “Najbitnije je, međutim, očuvati građansku hrabrost, civilnu kuražu (kako je to Krleža zvao). Pa makar pisali letke po principu ‘Pročitaj i daj dalje!’. Ona Krležina čuvena ‘kutijica olovnih slova’, jedino što imamo, opako je oružje, jače od svih njihovih korporacija, marketingaša, menadžera na štiklama i političkih stranaka”.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
