Zoran Vuletić
Odluka Aleksandra Vučića, Milorada Dodika i patrijarha Porfirija da se stradanje Srba u Oluji obeleži u Prijedoru ne razlikuje se od odluke njihovih sledbenika, huligana. Izabrati žrtvu, pažljivo pripremiti udarac, neumoljivo utoliti žeđ za nekakvom osvetom, a zatim otići na spavanje. Nema ničeg slađeg u ovom srpskom svetu.
U četiri ujutro takvi pravi srpski ,,junaci” preprečuju autoput i napadaju navijače iz Rijeke. Sve je tu što treba za junaštvo: noć, palice, deseterac neki i onda bežanija. Nosili su oznake fudbalskog kluba Crvena zvezda, pa su se tako legitimisali kao naslednici predsednika.
Policija istražuje napad… Baš da vidimo da li će istraga dati rezultate. Javnih osuda i izvinjenja nema. Nismo ni očekivali. Od sramote koju su napravili ,,nepoznati’’ počinioci još je veća ona sramota koju pravi zvuk tišine poznatih državnih zvaničnika.
Eto kulturnog modela koji smo odgajali u svom neprikrivenom obliku. Generacije odgajane na mržnji pokazuju kako će nam društvo izgledati sledećih decenija. Hajdučke deklaracije naše duhovne propasti su sve češće.
Političke anafalbete koje vode zemlju decenijama sad mogu da vide rezultate svoga rada. Intelektualci koji se mire s tim stanjem takođe mogu da se pohvale svojim doprinosom. Ono što živimo je ideologija huliganizma koja bi da ozakoni individualno nasilje. Šta je napad na autobus na auto-putu prema neutralizaciji genocida? Ali, veza je ipak očigledna.
Maloletnike smo već osposobili za masakre. Ta zagnojena rana postala je hronična i zahvata celo telo. Kao što isto tako postoji i psihička moralna rana koja stvara sopstvenu pokvarenost. Zar nije vreme da se opametimo usred sopstvene hipermoralne konfuzije?
Predsednik i premijerka treba hitno da osude vandalski čin, a policija da se ne prenemaže nego da pohvata počinioce koje bi sudije drakonski kaznile.
Autor je predsednik Građanskog demokratskog forma
D. B.
