Aleksej Kišjuhas
Stotinu mu krvavih ruku, šta je to – plenum? Neka nova i misteriozna stvar dogođenih studenata sa viškom slobodnog vremena i izlivom anarhije u mozak – ili pak drevna forma društvenog organizovanja? Znamo li nešto više o tome, osim da plenumi nepodnošljivo tište, nerviraju i žuljaju vlast? Jerbo su toliko uspešni i kreativni u svojim dogovorima i akcijama?
Pa, hajde ovako. Da li smo nekada učestvovali na sastanku skupštine stanara („sednici skupštine stambene zajednice“) u našoj zgradi? Zato što je i to jedan – plenum. Posebno ako je „predsednik“ ove skupštine naš komšija iz ulaza, a ne profesionalni upravnik iz daljine. „Plenum“ se na srpskohrvatskom jeziku može nazvati i „Zbor“, iako taj pojam ima lošu istorijsku reputaciju. Plenum je naprosto sastanak većeg broja ljudi radi nekog dogovora – većanje, pretres, sednica, forum, okupljanje, savet, grupa, skup. „Plenus“ na latinskom jeziku znači „pun“, što znači da na plenumu učestvuju svi, a ne samo odabrani predstavnici.
Dakle, „plenum“ jeste i događaj kada se okupe stanari, najčešće u dvorištu ispred svoje zgrade ili u hodniku ispred biciklane. I tada se, na „plenumu stanara“ donose odluke o zajedničkim delovima zgrade, finansijama i ostalim tekućim ili gorućim problemima funkcionisanja stambene zajednice. Hoćemo li ugraditi video-nadzor? Zameniti poštanske sandučiće i oglasnu tablu? Okrečiti ulaz? Popraviti liftove ili pak oluke i krov? Očistiti dvorište ili prvo podrume? I šta ćemo sa interfonom koji krči? I sad, i što je zapravo najvažnije, tu svako može da digne ruku, iznese svoj stav, raspravi neko pitanje, predloži nešto novo, i tome slično. Takođe, ponude izvođača radova tada su najčešće transparentne, pa svaki stanar ima uvid u famoznu „kompletnu dokumentaciju“ o nekoj rekonstrukciji. Uzgred, možda su zato i bili uvedeni „profesionalni (stranački) upravnici“, baš kao što su i uništene mesne zajednice po kvartovima. Sve da bi se ukinuo i onaj poslednji prežitak decentralizacije, participacije i direktne demokratije.
Kao i na fakultetima, tom stanarskom „plenumu“ obično ne prisustvuju ama baš svi stanari, ali su zato pozvani svi. Odluke se tipično donose konsenzusom. Ako ne, bude javno glasanje, pa odluku donosi prosta demokratska većina. Vodi se i zapisnik, a zatim skupljaju potpisi stanara. Iako postoji formalni lider (predsednik skupštine stanara, tj. upravnik stambene zajednice), odluke se donose kolektivno. A on je samo (od nas) plaćeno birokratsko ili tehničko lice, zaduženo da ove odluke sprovodi i ispunjava kao studentske, pardon, stanarske zahteve. Većina dobrih skupština stambene zajednice imaju i svoje Vajber grupe za brzo reagovanje i blagovremeno informisanje. Jer, neko se zaglavio u liftu, curi voda iz stana 36, i biće nestanka struje ili radova u stanu 18. Tada probleme rešavaju specijalizovane „radne grupe“ ili „sekcije“, uz principe razumevanja i solidarnosti.
I naravno da bude glasnijih i aktivnijih, te tiših i nezainteresovanijih stanara. Neki narajcani komšija obično bude protivu svega, što je takođe okej. I to je, otprilike, sve. Zvuči poznato i nimalo neobično? Upravo tako je i na plenumima studenata u blokadi na fakultetima. A moliću lepo, da li je to neki anarhizam, boljševizam ili ustašluk, ne daj Brože?
Naravno, u političkoj teoriji i praksi, „plenum“ se može smatrati i nečim mnogo većim i značajnijim od banalne skupštine stanara (iako u njoj nema ničeg banalnog – naprotiv). Ovakva forma društvenog organizovanja i odlučivanja jeste i nešto više od rešavanja tekućih pitanja kolektivnog stanovanja ili „komunalija“ (i koje takođe vode poreklo od reči „communitas“ ili zajednice ravnopravnih). Plenum je forma ili oblik – direktne demokratije. A to već jeste babaroga za svaku autokratsku vlast koja drži do sebe. Suština plenuma je u tome da svako ima mogućnost da iskaže svoje mišljenje ili da ponudi predlog; a odluke donose svi, glasanjem za ili protiv. Svako može da diskutuje i glasa o pitanjima strategije i taktike borbe za bolji (stambeni ili pak društveni) život u jednoj horizontalnoj i depersonalizovanoj, a ne hijerarhijskoj i personalizovanoj strukturi.
Nesporni naglasak je zato na ravnopravnosti svih učesnika. U dobu krize predstavničke demokratije, kada su politički predstavnici građana često korumpirani i otuđeni od građana (a stranke su postale interesna udruženja), direktno-demokratski plenumi vraćaju nadu u samu demokratiju. I, što je još važnije, u snagu ili moć čoveka u politici i donošenju odluka. Studentski plenum je zato u direktnoj suprotnosti sa tzv. studentskim parlamentima – odavno predvođenim od strane stranačke omladine i za koju (kao za studentske predstavnike) obično nije glasao niko.
Istorijski, plenumi su neuporedivo stariji od liberalne ili predstavničke demokratije, i vode poreklo od zborova (slobodnih) građana po trgovima antičke Grčke i Rima. Zatim se pojavljuju i radnički plenumi tokom masovnih štrajkova krajem 19. i početkom 20. veka. Svojevrsni plenumi bili su i „sovjeti“ ili socijalistički radnički saveti u carskoj Rusiji, takođe kao izraz direktne demokratije („Sva vlast sovjetima“). Nakon revolucije u Rusiji, postaju osnovne organizacione jedinice društva i države (pa stižu i u sam naziv nove države). Plenumsko organizovanje kao „samoupravljanje“ odlikovalo je radničko organizovanje u SFR Jugoslaviji. Međutim, „sovjeti“ ili „plenumi“ organizuju se i dan-danas u turbo-kapitalističkoj Švajcarskoj, kao „kantonalni zborovi“ na kojima hiljade građana javno odlučuju i glasaju o nekom pitanju. Naprosto, u pitanju je politika „odozdo naviše“ i nema stvarnih (već jedino mentalnih) prepreka da plenumski ili direktno-demokratski funkcionišu i kolektivi škola, strukovnih udruženja, ali i preduzeća, mesne zajednice pa i pojedine lokalne skupštine.
A možemo otići i mnogo dalje i dublje u istoriju – ljudske vrste. Jer šta su plemenski zborovi, ako ne – plenumi? Direktna demokratija oko plemenske vatre? Uz pojedine privilegije muškaraca i starijih osoba, u društvima bez države ili lovaca-sakupljača, na delu su mahom bili egalitarizam i direktna demokratija (vidi npr. Ronald Glasman, „Poreklo demokratije u plemenima, gradovima-državama i državama-nacijama“, Springer, 2017). Drugim rečima, za oko 300.000 godina postojanja ljudske vrste, 97 odsto tog vremena smo živeli u egalitarnim i demokratskim zajednicama od nekoliko desetina ili stotina ljudi. I odluke smo donosili na – plenumu. Ukoliko u obzir uzmemo čitavu ili onu stvarnu istoriju čoveka i društva, liberalna ili predstavnička demokratija nije nikakav izuzetak od hiljada godina autoritarnih država, poglavica, despota, careva i sličnih sultana. Istorijski izuzetak ili aberacija su upravo nedemokratska i autokratska društva velikog obima. S tim u vezi, šta ako su direktno-demokratsko organizovanje i odlučivanje, odnosno plenumi – stvar same ljudske prirode? Pa otuda toliko podozrenja prema autokratiji, ali i predstavničkoj demokratiji kod ljudske životinje?
Najzad, ako u porodici ne vladaju baš tvrdi patrijarhalni odnosi (što, nažalost, neretko jeste slučaj), „plenumski“ ili direktno-demokratski se odlučuje i u samom – domaćinstvu. Pa muž, žena i (starija) deca sednu, razgovaraju i kolektivno donose najznačajnije odluke – gde će na letovanje, ima li novca za ekskurziju, te moraju li nove patike ili novi automobil? I zato plenum nije babaroga. A pozivi na dijalog studentima od strane vlasti su jalovi upravo zato što predstavljaju dve vrste, tipa ili žanra politike. Liderske, predstavničke, hijerarhijske i autokratske nasuprot depersonalizovanoj, direktnoj, horizontalnoj i demokratskoj. I zato su one suštinski nekompatibilne i nesamerljive, te nemaju o čemu da razgovaraju. Uostalom, plenum je već – dijalog. LJudska vrsta je stotinama hiljada godina odlučivala „plenumski“. U mnogim aspektima društva, od skupštine stanara, preko raznih zborova građana, do moderne egalitarne porodice, plenumi postoje i sasvim dobro funkcionišu i danas.
I zato – „sva vlast plenumima“ ili plenuma narodu!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
