Piše: Miša Brkić
Do sada smo uglavnom naslućivali jer informacije dobijamo na kašičicu. Sad znamo sigurno. Predsednik nam je rekao. Nemamo razloga da sumnjamo u njegovu izjavu.
Dakle, predsednik je izjavio da je Srbija platila nemačkoj firmi MTU da dođe u Novu Pazovu i gradi fabriku za popravku delova avio motora a da je on u tom pogađanju i trgovanju s Nemcima uspeo da uštedi pet miliona evra.
Menadžment te kompanije nameravao je da novu fabriku gradi u Portugaliji, ali se u finišu ipak odlučio za Srbiju.
Čime smo ih to mi privukli? Da li ugodnijim poslovnim uslovima od onih koje ima Portugalija? Nižim porezima? Sigurnijom pravnom državom? Nezavisnim sudstvom? Kvalitetnijom radnom snagom? Poštovanjem pravila i standarda Evropske unije? Niskom korupcijom? Ništa od toga. Oni su se odlučili za Srbiju jer smo im platili da dođu u Novu Pazovu.
Koliko smo im platili? Ne zna se.
Možda ćemo „za nekoliko dana“ (uobičajen odgovor vlasti) saznati kako je to fenomenalan ugovor, verovatnije je da vlast nikad neće otkriti njegove detalje. Ali, ako je predsednik prema sopstvenom priznanju nešto uštedeo, znači da je pre toga nešto platio.
Da li su Nemci u dugim pregovorima tražili da im Srbija plati dolazak u Novu Pazovu? Koliko su tražili a koliko je plaćeno? Ko je platio? Predsednik? Premijerka Brnabić? Ministar finansija Siniša Mali? Vulinova gospođa tetka iz Kanade? Gospodin Bin Zajed al Nahjan? S kog računa je plaćeno? Iz poreskog raja? Iz budžeta? S koje budžetske stavke? Da li je to plaćanje odobrio neki državni organ, recimo Komisija za odobravanje državne pomoći?
Za šta smo Nemcima dali pare? Za subvencije za plate radnika koji će raditi u novoj fabrici? Da li su to plate koje će biti tri puta veće od prosečnih zarada u Srbiji, kako se hvali predsednik? Da li onda novac za tri puta veće plate od proseka neće davati nemačka firma nego srpski budžet? Da li je kompanija MTU možda dobila još neku povlasticu, recimo da plaća jeftiniju struju? Koliko iznosi ta povlastica i na koji period? Ili je dobila oslobađanje poreza na dobit i na zarade zaposlenih? Koliki procenat oslobađanja i na koje vreme?
Da li se u trgovanju s tradicionalno neugodnim pregovaračima Nemcima predsednik, sam ili u društvu s još nekim državnim funkcionerom, rukovodio pisanim i utvrđenim kriterijumima i standardima ili se u ovom slučaju iznimno poslužio ad hok pravilima?
Da li je, po ličnom nahođenju, procenio da kompaniji MTU treba platiti više jer je njen biznis (nesporno) napredan i visokotehnološki? MTU je nesumnjivo i dalje odlična kompanija iako je prošle godine imala pad prihoda, operativnog profita, EBITDA i neto prihoda zbog pandemije.
S čijim je parama predsednik uspešno trgovao? Ako je trgovao s našim (budžetskim), da li bi možda bio u obavezi da nam podnese račun, da kaže – „toliko i toliko smo dali a ovoliko ćemo da dobijemo“. Pa ako je račun pozitivan da se zahvalimo predsedniku i da ga slavimo, a ne da ga (neopravdano i zlurado) sumnjičimo da je loše istrgovao za nas a dobro za sebe (svoj rejting).
Da li je predsednikovo priznanje da je trgovao s Nemcima dokaz da Srbija nema konkurentan poslovni ambijent zbog koga bi investitori dolazili kod nas bez trgovanja nego moramo da ih (subvencijama) podmićujemo da kod nas otvore svoje pogone? Koliko su subvencije delotvoran model? Mišljenja su već godinama suprotstavljena – jedni misle da su subvencije dobar način za privlačenje stranih investitora, drugi su ubeđeni da je to loš model.
Najsvežiji primer jedne strane kompanije koja ima fabriku u južnom delu Srbije sugeriše odgovor.
Šta preostaje predsedniku Srbije (ili Vladi)? Da produži ugovor i odobri subvencije na još deset, ili možda pet godina?
Ako posle deset godina ta strana kompanija nije videla ni jedan drugi interes da posluje u Srbiji osim državnih subvencija na plate, da li Srbija treba da je zadržava ili da joj se zahvali na saradnji? Ili da možda Vlada Srbije (i predsednik) krenu u ozbiljnu „generalku“ poslovnog ambijenta koji će biti glavni mamac (a ne mito-subvencije) za privlačenje stranih investitora.
S obzirom da je MTU kompanija čije je sedište u državi-članici EU nije naodmet priupitati birokratiju iz Brisela da li se ovakvoj vrsti trgovine s predsednicima država-kandidata za članstvo u EU gleda kroz prste i prećutno se toleriše ili je to možda nedozvoljena i kažnjiva rabota zbog, recimo, narušavanja slobodnog tržišta i ugrožavanja konkurencije.
Ispostavi li se da Srbija igra nepošteno u privlačenju stranih direktnih investicija, jesmo li mi onda zaista regionalni lider u tom poslu?
